Nas neće ni pakao smest'
Za čuvenu pesmu, ispevanu u čast Josipa Broza Titu usred rata, za koju je muziku napisao Oskar Danon, dok je tekst delo Vladimira Nazora, postoji priča da je narod spontano u pevanju promenio prvi stih
U blistavoj prvoj epizodi dokumentarnog serijala o osamdesetoj godišnjici oslobođenja Beograda koji je za RTS napravio Nenad Milošević, Marina Kašanin-Bojić, ćerka Milana Kašanina, rođena inače 1937. godine, priseća se 20. oktobra 1944. Ona je u to vreme, dakle, sedmogodišnjakinja i jasno priziva trenutak kada u njihov podrum u ulici koja se tada zvala Maršala Pilsudskog, a danas se zove Tadeuša Košćuška, ulazi prvi crvenoarmejac. Okupljene komšije delegiraju njenu majku Katarinu, koja je znala ruski, da se u ime svih njih zahvali ruskom vojniku što ih je spasio. Ruski vojnik im, međutim, kaže ovako: "Vas je spasio Bog".
Po svedočenju Bojićeve, svi su bili zbunjeni. Ako je postojala teza koja se najintenzivnije i najupornije širila što predratnom Evropom, što kasnije pod nemačkom okupacijom, to je bila ona o oficijelnom "agresivnom ateizmu" u Sovjetskom Savezu. Ona, naravno, nije bila neutemeljena. Upravo, međutim, u kontekstu Velikog otadžbinskog rata, odnosno odbrane zemlje nakon napada nemačke vojske, Staljin nekih četvrt veka posle revolucije na neki način po prvi put pruža ruku ka crkvi i inkorporira veru u Boga koja je očito još uvek postojala u ruskom seljaštvu u patriotski sentiment s kojim je Crvena armija krenula u svoju herojsku borbu.
Usred ratnog haosa, kad je smrt bliža od poslovičnog okovratnika, u čoveku se valjda prirodno bude i neke metafizički porivi. "Otkrivanje Boga" u ratu nije ograničeno na priču o Crvenoj armiji i Sovjetskom Savezu. Mi ovde imamo uostalom mnogo bliže primere.
Veličanstvene uspomene
Vladimir Dedijer, primera radi, beleži negde kako su partizani pevali i sledeće stihove: "Partizani, ne bojte se rana, nema smrti do Sudnjega dana". Postoji takođe i ona veličanstvena uspomena Milovana Đilasa koji je gladan i umoran nakon propalog proboja Treće udarne divizije preko Sutjeske sanjao Hristosa. Kad se probudio, nije ga bilo, ali i kad je tako budan zatvorio oči, Isus mu se opet ukazao. Pa je uvereni komunista, član Politbiroa CK KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ, krenuo da se moli: "Ako si došao na svet i patio radi dobra i istine – ti moraš videti da je naša stvar pravedna i plemenita. Mi, u stvari, nastavljamo, probamo da nastavimo ono što si ti započeo. I ti nas nisi zaboravio, niti nas možeš napustiti...".
Čak je i himna SFRJ u sebi imala stih "Zalud preti ponor pakla", a pakao je jasno religijski koncept. A isti taj "pakao" figurira i u pesmi ispevanoj u čast Titu usred rata. To je pesma za koju je muziku napisao Oskar Danon, dok je tekst delo Vladimira Nazora, pesma na koju se obično referiše po prvom stihu: "Uz maršala Tita, junačkoga sina" i koja ide ovako:
Uz maršala Tita, junačkoga sina
nas neće ni pakao smest'.
Mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo
i čvrsto stiskamo pest.
Rod prastari svi smo, a Goti mi nismo,
Slavenstva smo drevnoga čest.
Ko drukčije kaže, kleveće i laže,
Našu će osjetit' pest.
Sve prste na ruci u jadu i muci
Partizanska složila je svijest.
Pa sad kad i treba, do sunca do neba
Visoko mi dižemo pest.
Svako ko zna nešto o šemi rimovanja, primetiće nešto neobično u prvom stihu pesme. Svi neparni stihovi u pesmi, osim prvog, imaju, naime, takozvanu leoninsku rimu, odnosno tip rime kad se rimuju reči u istom stihu. U srpskoj istoriji književnosti je paradigmatičan primer stih iz "Kad mlidijah umreti" gde se kaže "Dođe doba da idem u groba". Nazor, dakle, dosledno sledi šemu leoninske rime (čelo/smjelo, svi smo/nismo, kaže/laže, ruci/muci, treba/neba), ali u prvom stihu je nema. Zašto? Zato što je u prvoj i oficijelnoj verziji prvi stih bio drukčiji, zato što je u toj verziji leoninska rima postojala, i to efektna i neobična, skoro nalik na Ivana Slamniga ili Duška Trifunovića; taj prvi stih je, naime, glasio: "Uz Tita i Staljina, dva junačka sina".
Brisanje
Postoji priča da je narod spontano u pevanju promenio taj prvi stih, ali koliko god to dobro zvučalo, znamo li za "reviziju istorije" oko datuma osnivanja Prve proleterske brigade, to ne zvuči sasvim uverljivo. Mada ima neke ironije, da ne kažem "pesničke pravde" u takvom "brisanju" Staljinu, pošto je on bio verovatno najveći istorijski majstor "brisanja": od Trockog do Zinovjeva. Međutim, u kontekstu današnjeg dnevnopolitičkog trenutka, kao i osamdesete godišnjice oslobođenja Beograda, vredi barem impresionistički uporediti kako se današnja Rusija odnosi prema Staljinu sa savremenim odnosom Srbije prema Titu.
U javnom prostoru dominira slika Tita kao "srboždera i vampira". A Srbi su, eto, naivni jer su kao vladara države u kojoj su bili najbrojniji svim srcem prihvatili jednog polu-Hrvata i polu-Slovenca. Dok je Staljin, je li, bio čistokrvni Rus? Samo što nije, nego je bio Gruzin.
Naravno, Tito i Staljin su u mnogo čemu bili različiti. Ali opet, čak i ako uzmemo u obzir razliku u broju stanovnika zemalja kojima su vladali, procentualno je mnogo manje ljudi zaplakalo zbog Broza nego zbog Džugašvilija. A opet, nikom ozbiljnom u Rusiji ne pada na pamet da prekopava Staljinove kosti i šalje ih u Gori ili u Tbilisi.
Međutim, to što su ovi koji se odriču partizana i antifašizma danas glasniji ne znači da su većina. Samo što je ovo ozbiljan svet koji ne reaguje na neozbiljne pretnje. Čisto da se zna da razlog za šutnju nije nikakva bojazan, nego svest da ovi prete praznom puškom. A ako bi zaista pokušali da "brišu" istoriju, bilo bi sasvim očito da ljudi ne pristaju na to i bilo bi očito koliko takvih ima, koliko nas ima. Što bi rekao Vladimir Nazor, a ako ništa radi zapisnika, nas neće ni pakao smest.
