Nelagodnost u (političkoj) kulturi
Nezadovoljstvo koje ključa među narodom, naročito u Novom Sadu i okolini, ali ne samo tamo, može da se primiri samo vrlo direktnim ukazivanjem na sve forme odgovornosti u ovom slučaju
Pre ravno dve nedelje, na ovom istom mestu, svoju redovnu kolumnu sam otvorio sledećom rečenicom: "Kad gospodin Slučaj odredi da ti redovni termin za kolumnu pada dan uoči američkih predsedničkih izbora koje već nedeljama i mesecima nazivaju istorijskim, presudnim, krucijalnim i globalno strateški važnim, verovatno je pomalo cinično pokušavati pisati o bilo kojoj drugoj temi."
Priznajem, ta uvodna dosetka mi je pala na pamet nekoliko dana pre trećeg novembra, kad sam seo da pišem kolumnu. A kad sam seo da je pišem, odjednom mi više nije delovala toliko ubedljivo. U međuvremenu se, naime, desila tragedija koja je u Srbiji bacila u senu sve, pa i američke predsedničke izbore. A opet, tema je bila odveć "vruća", teško je bilo napisati nešto što ne bi bilo dominantno emotivna reakcija, pa je ipak imalo smisla baviti se američkim izborima. Danas, međutim, verovatno bi bilo pomalo cinično pokušavati pisati o bilo kojoj temi, osim o rušenju nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.
Danas, dvadesetak dana kasnije, može se bez preteranog oklevanja zaključiti da je "krizni menadžment" vlasti bio loš. Koliko god psihološki bilo i razumljivo da su po inerciji reagovali slično kao u slučajevima masovnih zločina dečaka K. K. i Uroša Blažića, ovaj slučaj sa tim slučajevima ima ipak više razlike negoli sličnosti.
Najpre, u dva prošlogodišnja majska slučaja, odmah je bilo jasno ko je najkrivlji – sami počinioci, naravno. Ovde je pitanje glavne personalne krivice otvoreno. Takođe, prošle godine, naročito u kontekstu slučaja K. K, država nije mogla biti odgovorna za nečiju personalnu patologiju. Ovde, međutim, imamo rušenje građevinske strukture u državnom vlasništvu uz očiglednu krivicu ljudskog faktora.
Roditelji poginule dece iz "Ribnikara" tužili su roditelje njihovog ubice jer nisu imali osnova da tuže državu. Srodnici poginulih iz Novog Sada imaće temelj da se tuže sa državom. Stojan A. iz Beograda nedavno je dobio sudski proces oko odštete koju su mu dugovale Hrvatske železnice nakon nesreće koja se desila na zagrebačkom kolodvoru 1974. Onovremena istraga je dokazala krivicu mašinovođe, ali je deo krivice po ekstenziji došao i do železnica, odnosno države.
I sam predsednik republike je naglasio, da osim moralne i političke odgovornosti, u ovom slučaju postoji i krivična odgovornost.
U tom smislu, ostavka Gorana Vesića daleko od toga da može biti dovoljna. Postoji ona urbana legenda o otpravniku železničke stanice u nekom japanskom gradu koji izvršava ritualno samoubistvo kad voz zakasni pet minuta. To je, naravno, komparativna hiperbola, ali i zaista iznenađuje kako ovde apsolutno niko ne pokazuje ni najmanje simptome odgovornosti.
U svojoj čuvenoj knjizi "Nelagodnost u kulturi" Frojd beleži kako su se ljudi kroz stoleća pomirili sa katastrofama u kojima nema ljudske krivice, na zemljotrese i oluje, primera radi, no kako ih psihološki naročito pogađaju one gde je ljudska krivica očigledna. Ima ona popularna aforistična formula za samopomoć: "Bože daj mi hrabrosti da se pomirim sa stvarima koje ne mogu da promenim, snagu da promenim one koje mogu da promenim i mudrost da razlikujem jedne od drugih."
U analogiji, ovde i nije potreba prevelika mudrost da se uvidi da se ovo ne bi desilo bez ogromnog javašluka, a za taj javašluk je neko kriv. Nije nadstrešnica pala ni zbog zemljotresa ni zbog olujnog vetra. Nije konstrukcija postepeno pucala ni davala znake oronulosti. Ne, sve se desilo u jednom trenutku, zbog poremećene statike, što će reći zbog nestručnosti. A za to je neko kriv. Neko je, dakle, kriv za petnaest mrtvih ljudi; i ne samo njih petnaest, nego i još dvoje onih, jako mladih koji se još bore za život, a čiji je stepen povreda toliki da je jasno da čak i kad bi se oporavili na optimalan način u ovim okolnostima, kvalitet života im nikad više neće biti ni blizu onog koji su imali pre 1. novembra ove godine.
Dobra železnica je u mnogo čemu simbolička granica između srećnog i manje srećnog sveta. Često sam i privatno i javno govorio da nakon boravka u Nemačkoj, Austriji, Holandiji, Italiji, Francuskoj ili Belgiji, na nivou svakodnevnog života najviše im zavidim na dobroj železnici. Aktuelna vlast imala je svaki razlog za ponos zbog renoviranja pruge Beograd-Novi Sad. To je zaista postala relacija kojom se putuje na zapadnoevropskom nivou. I to je delovalo kao početak, pošto se, recimo, i putovanje do Užica u poslednjih nekoliko godina pretvorilo u mnogo ugodnije iskustvo, sa nekim deonicama potpuno modernizovanim i nekim koje su još uvek ostale vrlo spore i loše. Ali ako se u nivou usluge slede neki konkretni standardi, i na nivou odgovornosti morali bi da se slede isti standardi.
Nezadovoljstvo koje ključa među narodom, naročito u Novom Sadu i okolini, ali ne samo tamo, može da se primiri samo vrlo direktnim ukazivanjem na sve forme odgovornosti u ovom slučaju. To što neko eventualno politički zloupotrebljava tragediju, ne znači da za tu tragediju ne postoji politička odgovornost, kao što i to što ste paranoik ne znače da vas eventualno neko ne progoni. I ovo nije stvar koja može da se oteže unedogled. Cela istraga i njeni nalazi morali bi da budu transparentni.
