Priče vojnika ili tragika rata

Jedanaestog novembra 1942. godine, na dvadeset i četvrtu godišnjicu kraja Prvog svetskog rata, a u jeku Drugog svetskog rata, u svom novom domu, u Americi, Vladimir Nabokov, na engleskom jeziku, piše kratku pesmu kasnije objavljivanu pod naslovima "Pesma" ili "Ratna pesma". Nije Nabokov u životu prečesto pisao poeziju. U njegovoj knjizi "Sabrane pesme" ima ih jedva osamdesetak. U mom prevodu na srpski ona od 11. 11. 1942. glasi ovako:

Kao mali dečak, kada bi pao,

na pesak ili tepih samo bi ležao

nepomično i mirno sve dok ne odluči

da li bi radije ustao ili zaplakao.

Sada posle bitke, nepomičan, miran

On leži nasred neke poljane

Ali nema više šta da odluči

Jer ne može ni da zaplače ni da ustane.

BERLINSKI EGZIL: U carskoj Rusiji, Vladimir Nabokov je spadao u privilegovanu manjinu. Jedva je izišao iz tinejdžerske dobi kad je od revolucije prebegao u Berlin. U Berlinu se proslavio kao jedan od vodećih pisaca ruske emigracije, pišući, naravno, na ruskom jeziku. Ruska dijaspora je bila tolika da je bilo moguće biti profesionalni pisac pišući na ruskom izvan Rusije.

U Berlinu se oženio Verom Slonim, ruskom Jevrejkom. Nakon uspona nacizma, sa ženom i malim sinom seli u Pariz. Tamo će jednu novelu da napiše direktno na francuskom jeziku. Zatim Treći rajh okupira Francusku i Nabokovu biva jasno da poreklo njegove žene postaje i u Parizu problem kakav je bio u Berlinu.

Mala porodica Nabokov se u Sen Nazeru ukrcava na brod za Ameriku. Kako u jednoj čuvenoj rečenici kaže Nabokov, u tom trenutku za njegovog šestogodišnjeg sina, brod koji ih vodi u Njujork, u slobodu, koji im čuva živote, je platonski ideal svih onih brodova koje je kao dijete dotad crtao, pravio od papira, gledao u slikovnicama. Mali Dmitri Nabokov, sin Jevrejke, Jevrejin je i po verskim zakonima i po nacističkoj praksi, mada već vrlo brzo, u nacističkoj praksi, neće mnogo bolje biti ni Rusima.

Iako već s mnogo iskustva u egzilu, Amerika je za Vladimira Nabokova jedan novi egzil. Tamo se vrlo brzo potvrđuje kao pisac engleskog jezika objavljujući roman "Stvarni život Sebastijana Najta" napisan na engleskom već 1941. godine, pre nego su Sjedinjene Američke Države i službeno ušle u rat.

S jeseni 1942. godine, dok rat besni što u Evropi i Africi, što na Pacifiku, Nabokov piše pesmu navedenu na početku. U vreme kad Vladimir Nabokov piše ovu pesmu, njegov sin jedinac već je osmogodišnjak, što će reći da je, po svoj prilici, prestao da često pada, bilo na tepih, bilo na pesak, odnosno naročito da je prestao da plače nakon što bi pao. Ipak, iskustvo gledanja reakcija malog dečaka na pad bilo mu je jako sveže. To je verovatno jedan od razloga za to koliko pesma autentično zvuči.

NEČIJE DETE: Te jeseni 1942. godine, njegov voljeni rodni grad je pod opsadom. Napadaju ga vojnici iz zemlje u kojoj je proveo dvadesetak godina otkad je napustio Rusiju. Na nekim drugim frontovima ginu vojnici iz njegove nove domovine. On zna da je nemoguće izjednačavati strane, ali zna i da je smrt jednog jedinog čoveka ona tragedija koja je i rodno mesto umetnosti.

Kad političari prizivaju povećanje nataliteta, prizivaju što je moguće veću živu silu, a ključna osobina žive sile je da može postati topovsko meso. O takvom jednom pripadniku žive sile govori ova Nabokovljeva pesma. Nema u njoj dečakovog imena niti imena njegove domovine, nema insignija na njegovoj uniformi, on može biti pripadnik bilo koje i svake vojske, njegova tragedija nadilazi političku i ideološku identifikaciju.

Za žrtvu se često kaže "i on je nečije dete". Za detetom majka arhetipski žali. Za osamnaestogodišnjake i devetnaestogodišnjake u uniformama često se, sa izvesnim pravom, kaže da su deca. Potresnost ove pesme ponajviše i izvire iz bliskosti, temporalne i svake druge, iskustva iz prve i druge strofe. Mali dečak koji kad padne nije siguran da li treba da samo ustane ili zaplače, pa gleda u roditelja, kao da će mu njegova reakcija dati ključ i signal kako da odluči, nije previše različit od mladića koji ide na front.

IZGON IZ RAJA: Pre desetak dana na Mećavniku je prikazano nekoliko ruskih dokumentarnih filmova u kojima se takođe ogleda tragika rata. Možda su me i ti filmovi podsvesno ili polusvesno naveli da se vratim Nabokovljevoj pesmi. Nažalost, sudbina Rusije je takva da je rat često privilegovana tema njenih umetnika. 28. septembra 1918. godine, Ernest Ansermet je dirigovao na premijernoj izvedbi "Vojnikove priče" Igora Stravinskog u Lozani.

Navedena Nabokovljeva pesma mogla bi se takođe zvati "Vojnikova priča". Poznavaoci njegovog opusa tvrde da je apsolutno sve što je Nabokov pisao od 1940. do početka pedesetih primarno nadahnuto očinskom ljubavlju prema sinu. U vreme dok je Dmitri Nabokov negde između dobi malog dečaka koji pada na pesak i tepih i dobi u kojoj mobilišu mladiće da ginu na poljanama, Nabokov je u stanju "kontrolisane panike" i straha za sinovu sigurnost. Kao neko ko je sa dvadesetak godina, doživeo "izgon iz raja", Nabokov ne želi da njegov sin doživi sličnu, a naročito ne goru sudbinu.

Čim u praksi bude dobio priliku Nabokov odlazi da živi u zemlju najnespojiviju sa ratom, u Švajcarsku, na obalu istog Ženevskog jezera uz koje je premijerno izveden izvedena "Vojnikova priča". Sloboda postoji dok čovek još donosi neke odluke; o plakanju ili ustajanju odnosno o mestu za život, skoro da je svejedno. To je sloboda za koju se mladi vojnici bore, a sami je često ne dočekaju.