Članak koji vi čitate danas (ponedeljak, 16. decembar), napisan je juče (nedelja, 15. decembar). Juče je, dakle, u vreme pisanja ovog teksta, bilo do u dan tačno devedeset godina od rođenja Stanislava Šuškeviča (1934–2002). Rodio se petnaestog decembra, a umro je trećeg maja. Bio je političar i naučnik. Usud mu je dao da odigra neke zanimljive istorijske uloge.
Rodio se u Minsku, u učiteljskoj porodici. Osim što su radili u prosveti, i majka i otac su mu bili književnici: otac je pisao poeziju, a majka prozu. Nedugo nakon dečakovog rođenja, otac mu je u sklopu Staljinovih čistki uhapšen i odveden u Sibir. Vratiće se kući tek 1956, preživevši i sam štajnerovskih "7.000 dana u Sibiru". Dečak odrasta s majkom, poreklom iz poljskog plemstva (Helena Romanovska) i bakom po majci. Najteže ratne godine provode u Minsku pod nacističkom okupacijom, sve vreme u svojoj kući krijući jednog jevrejskog dečaka.
PRIVATNI PREDAVAČ: Nakon završene srednje škole, upisuje se na Prirodno-matematički fakultet u Minsku, odsek fizika. Odličan je student, pa posle završenih osnovnih studija upisuje doktorat na Institutu za fiziku Beloruske Akademije nauka i umetnosti. Nadaren je za jezike i dobro govori engleski. To će biti razlog da će negde u svojim kasnim dvadesetim, mada još uvek nije bio član Partije, dobiti zadatak da jednog mladog američkog useljenika u SSSR podučava ruskom jeziku. Momak, od njega pet godina mlađi, zvao se Li Harvi Osvald.
Bilo kako bilo, napredujući u naučnoj karijeri, u jednom trenutku biva valjda i neizbežno, uprkos bremenu očeve sudbine, da Šuškevič uđe u Partiju. Desiće se to 1968. Kao ugledan član društva, živi ugodnim, ponešto boemskim, životom. Oženio se relativno kasno, naročito za onodobne standarde, s četrdeset dve godine, odnosno 1976. Sa suprugom Irinom dobio je dvoje dece: sina Stanislava i ćerku Elenu.
Po vlastitom svedočenju, pod uticajem supruge promenio je način života, počeo da se hrani zdravije, a sa početkom reformi osamdesetih i njegova politička karijera se razvija. To je bila malo i generacijska stvar (Gorbačov i Jeljcin su, primera radi, tri godine stariji; obojica su rođeni 1931). Ipak, vrlo je moguće da bi njegovo ime u istoriji ostalo tek jedno od imena iz srednjeg ešalona, da u avgustu 1991. nije došlo do pokušaja puča. Tadašnji predsednik Vrhovnog Sovjeta Belorusije Nikolaj Dementij stavio se na stranu pučista. Kad je puč propao, na njegovo mesto je došao Stanislav Šuškevič. Bog pravog trenutka dao mu je lidersko mesto baš u vreme kad se SSSR nalazi u procesu raspadanja. Stoga je na čelu Belorusije u trenutku kad ona postaje nezavisna država.
NESTANAK IMPERIJE: S jeseni 1991, Gorbačov je već neko vreme "Jovan bez zemlje", ali ipak lider sa najvećom podrškom na Zapadu. Realna moć je kod republičkih lidera, ali Gorbačov se još uvek nada da on može biti izabran na čelo buduće konfederalne zajednice bivših sovjetskih republika. Jeljcinu, međutim, nije ni na kraj pameti da mu tako nešto omogući.
Ipak, čak ni najveći eksperti za rusku i sovjetsku tematiku na Zapadu nikako nisu očekivali da SSSR formalno prestane postojati tako brzo i tako iznenadno. U decembru 1991, na lovačkom imanju Viskuli u Bjelovješkoj šumi u Belorusiji sastali su se politički lideri Ruske Federacije, Ukrajine i Belorusije. Praktično ništa od onog najvažnijeg što se desilo na tom sastanku nije bilo unapred planirano. Svi prisutni su u Gorbačovu videli zajedničkog neprijatelja i tražili su način da ga formalno skinu s pozicije lidera Sovjetskog Saveza koji je još uvek bio jedini subjekt međunarodnog prava, sa stolicom u UN i u Savetu bezbednosti itd.
Kad su se lideri u Bjelovješkoj šumi već okupili, nekom je palo na pamet da je Sovjetski Savez formalno utemeljen deklaracijom iz decembra 1922, deklaracijom koju su potpisale Rusija, Ukrajina, Belorusija i Transkavkaska republika (čiju se teritoriju kasnije podelile Gruzija, Azerbejdžan i Jermenija). Predstavnici tri od četiri zemlje-osnivačice opet su tu, četvrte osnivačice kao takve svakako više nema, opet je decembar, prošlo je skoro sedamdeset godina, starozavetni okvir za jedan ljudski život, savršena prilika, činilo im se, da ono što su njihovi preci i prethodnici stvorili – ugase.
UBRZANjE ISTORIJE: Pod budnim okom političara, njihovi eksperti i savetnici brzinski su sastavili sporazum koji je ozvaničio prestanak postojanja "SSSR-a kao subjekta međunarodnog prava i geopolitičke stvarnosti". Potpisali su ga lideri Ruske Federacije, Ukrajine i Belorusije, s tim što je u istoriju ušlo da je Belorusija bila domaćin. Prvi potpisnik ovog dokumenta bio je upravo Stanislav Šuškevič.
I tako je dečak iz Minska, sin pesnika i književnice, učitelja i učiteljice, svojim potpisom formalno dokinuo postojanje Sovjetskog Saveza, a isti taj dečak je trideset godina ranije učio Lija Harvija Osvalda ruskom jeziku.
Posle se istorija ubrzala. Šuškevič je ipak bio naučnik, autor desetina udžbenika, stotina naučnih radova i pedesetak patenata, pa se nije najbolje snašao u tranziciji. Godine 1994. ga je nasledio Aleksandar Lukašenko, isti onaj koji je i dan danas na čelu Belorusije.
Živeo je u Belorusiji još skoro trideset godina. Predsednička penzija bila mu je ponižavajuće niska, pa je morao i pod stare dane da drži gostujuća predavanja od Poljske do SAD. U jednom intervjuu iz 2016. kao glavnu prednost Bjelovješkog sporazuma naveo je činjenicu da je uz njegovu pomoć izbegnut "jugoslovenski scenario".