Kad imaš viziju, imaš san

Kako se bliže nove godine, veliki zapadni mediji unapred najavljuju jubilarne godišnjice koje će ih obeležiti. U tom smislu ni 2025. nije bila izuzetak. Kad je o književnosti reč, najviše se priča o stotoj godišnjici objavljivanja prvog izdanja Ficdžeraldovog "Velikog Getsbija". Godina je bila 1925, a tačan datum će nekih šesnaest godina kasnije biti upisan crnim slovima u srpsku istoriju: deseti april.

Pre četvrt veka, kad se sprovodila velika inventura dvadesetog stoleća, pa su birani najbolji romani napisani na engleskom jeziku u tom stogodišnjem intervalu, u gotovo svim anketama, prvo mesto bi odnosio Džojsov "Uliks", a drugo "Veliki Getsbi".

Stota godišnjica "Uliksa" (u uknjiženom izdanju, pošto je roman prethodno objavljivan u nastavcima u časopisu) pala je nedavno, u februaru 1922. Ispada da su u jedva tri godine objavljena dva najbolja romana napisana na engleskom u celom jednom veku. Plus je reč o dva romana koja bi teško mogla da budu više različita. "Uliks" je "roman cigla", knjižurina od preko sedam stotina stranica, a još joj se cela radnja dešava u jednom jedinom danu, ni po čemu posebnom, danu u kome se trojci glavnih protagonista praktično ne desi ništa posebno.

"Getsbi" je pak kratak roman na manje od dve stotine stranica, napisan u prvom licu jednine, suštinski prilično jednostavnim stilom, roman u kojem je sabijeno nekoliko života, a čiji su zaplet i rasplet, kako se to kaže, veći od života. U tom smislu, "Uliks" danas više pripada istoriji književnosti, a "Getsbi" živoj književnosti.

Hoću reći, "Uliks" se uglavnom čita po fakultetima, o njemu se pišu učene studije i interpretacije, ali malo ko ga čita iz ćeifa. "Getsbi" je nasuprot tome jednako aktuelna lektira kao i knjige pisane ove sezone, kontinuirano se prave pozorišne, televizijske i filmske adaptacije, a neki od najpopularnijih savremenih pisaca ne kriju koliki su Ficdžeraldovi dužnici. Možda je u tom smislu najbolji primer Haruki Murakami. Dosetka koju on u svojim delima više puta potencira – da li biste se radije vozili sa odličnim, ali neopreznim vozačem ili prosečnim, ali opreznim? – izvorno je Ficdžeraldova i potiče upravo iz "Getsbija".

Stotinu godina nakon što je "Getsbi" prvi put objavljen, sve je jasnije i koliko je ova knjiga ranije usko čitana. Ona jeste i roman o "dobu džeza" i o prohibiciji i o američkom snu i stanju duha posle Prvog svetskog rata, ali je temeljno nešto mnogo dublje od svega toga.

Ona je istovremeno i arhetipska ljubavna priča, ali takođe i svojevrsna "studija slučaja" o tome koliko jedna ista ljubav za različite ljubavnike može imati razlika u važnosti i intenzitetu. Takođe, koliko god bila ukorenjena u američke krajolike i kulturu, ona svojoj suštinom Ameriku nadilazi.

To je možda i najplastičnije performativno demonstrirala žena koja je "naše gore list"; Vesna Goldsvorti, u svom romanu "Gorski", u kojem se radnja Getsbija seli u London dvadeset i prvog veka, glavni protagonista po kome roman nosi naslov je Rus, dok je narator – Srbin. U intervjuu koji je dala povodom ovog romana pre skoro punih deset godina, autorka kaže da je „Getsbi“ uvek bio jedan od njenih najdražih romana, ali da su se razlozi za tu ljubav vremenom menjali te nastavlja: „Trebalo mi je da zaista uronim u engleski da potpuno shvatim poetsku lepotu Ficdžeraldovog jezika, ali oduvek sam volela tu arhetipsku ljubavnu priču. Pritom mi se ona uvek činila nekako slovenska, da ne kažem i ruska. Nekada sam predavala 'Getsbija', nisam ga ponovo čitala kada sam pisala 'Gorskog', ali mi se ideja činila tako očiglednom da sam često pomišljala da taj moj roman neko negde već piše. Dugo mi nije padalo na pamet da bih to mogla biti ja, o tome sam sanjala onako oblomovski – šta bih kad bih – i polako skupljala materijal“.

Izuzetno vešto Vesna Goldsvorti "remiksuje" svoj roman do vrlo efektnih detalja: narator "Getsbija" je Nik Karavej, narator "Gorskog" je Nikola Kimović, a a specifični lirsko-eruditni ton prvog, ona savršeno prebacuju u novu epohu; ovako, primera, radi Kimović opisuje svoj prvi utisak nakon što je upoznao Gorskog: "podsećao me na nekog pajtosa Ernsta Jingera, na lutalicu s Baltika, ili na kakvog germanskog korespondenta s kojim se dopisivao Lord Bajron, a koga je s leđa naslikao Kaspar Fridrih, uhvativši ga upravo u trenutku kada se okreće prema posmatraču s nekakvim dubokim uvidom u ledeno more u koje je zurio sve do tog trenutka".

Ovdašnji čitaoci pamte dobro da u "Getsbiju" postoji važna mala scena u kojoj je jedna naša "tajna veza"; to je trenutak kad Džej Getsbi, junački veteran iz Velikog rata, naratoru pokazuje orden kojim ga je odlikovao crnogorski kralj Nikola.

Vesna Goldsvorti, naravno, nije mogla napisati svoj roman bez "prepeva" te scene:

"Gorski je preturao po pretincu za rukavice ugrađenom u široki naslon za ruke između nas i izvadio kutijicu koju mi je dodao, škljocnuvši pritom kopču da bi je otvorio. Na jastučiću od tamnog satena ležala je medalja. 'Pogledajte. Pročitajte šta piše na reversu.' Podigao sam prepoznatljiv beli krst. 'Romanu Borisoviču Gorskom, zahvalan srpski narod', bilo je ugravirano finim ćiriličnim krasnopisom".

U jednoj omiljenoj popmuzičkoj kompoziciji kaže se: "Sve se nekako predevera kad imaš viziju, imaš san". Roman Frensisa Skota Ficdžeralda objavljen pre nepunih stotinu godina prikazuje nam naličje vizija i snova. Možda nam se upravo zbog tog naličja često i čini da je napisan u naše vreme.