Kormak Makarti, američki pisac

Međuodnos politike i kulture je velika tema koja često izaziva brojne nesporazume. U kontekstu one dihotomije koju je volela Hana Arent, dihotomije između "aktivnog" i "kontemplativnog" života, političari kao paradigma prvog znaju da preziru potonji pa sektor kulture smatraju manje važnim. Ako zaista gaje tu zabludu, ona im se pre ili kasnije obije o glavu. Velika je to tema, i komplikovana, dostojna ozbiljne studije ili knjige.

Primera ima mnogo, i lokalnih i globalnih. U kontekstu novog Trampovog mandata, a naročito u kontekstu njegovog izbora za svog potpredsednika čoveka koji se već iskazao kao bestseler (publicistički) književnik, razmišljao sam koji bi pisac iz naše epohe bio u pravom smislu "veliki američki pisac". Nije, dakle, dovoljno da to bude pisac rođen u Americi sa antologijskim opusom, nego bi to morao biti pisac u čijem delu postoji nešto jedinstveno i autentično "američko". I koliko god razmišljao, najfrekventnije mi se vraćalo jedno ime, ime Kormaka Makartija.

DEVET DECENIJA: Kormak Makarti je rođen 1933, a umro je 2023. Živeo je, dakle, skoro punih devedeset godina, pošto je umro nekih pet nedelja pre svog devedesetog rođendana. Čak i izvan ovog konteksta u kojem ja ovde pišem o njemu, 2025. je godina kad postoji više povoda za vraćanje Makartiju. Ove godine se, naime, navršava šezdeset godina od početka njegove književne karijere te takođe četrdeset godina od objavljivanja njegovog romana koji mnogi smatraju vrhuncem njegovog opusa, a istovremeno i dvadeset godina od objavljivanja romana koji mu je doneo najširu moguću masmedijsku slavu.

Roman kojim je započeo književnu karijeru zvao se "Čuvar voćnjaka" (1965.), naslov magnum opusa bio je "Krvavi meridijan" (1985.), dok je roman čiji su uspeh kao i uspeh ekranizacije pod palicom braće Koen raširili Makartijevu slavu celim zemaljskim šarom svojim imenom citirao znameniti stih: "Nema zemlje za starce" (2005.).

Očito je, izgleda, da mu prijaju ti dvodecenijski intervali između važnih knjiga. Prvim romanom je više privukao pažnju kritike, nego publike, jer je knjiga dobila Foknerovu nagradu. Već i u samim tim počecima, videlo se da Makarti u dobroj meri sledi Foknerovu poetiku maestralno i sažeto iskazanu u ovom fragmentu Foknerove nobelovske besede: "Dužnost i povlastica pesnika, pisca, jest da pomaže čoveku da izdrži, snažeći mu srce, podsećajući ga na hrabrost i čast i nadu i ponos i saosećanje i samilost i žrtvu. Pesnikov glas ne treba biti samo beleška o čoveku; on može biti i jedan od oslonaca koji će mu pomoći da izdrži i pobedi".

ULOGA UREDNIKA: Makartijeva predknjiževna biografija je sama po sebi - kako se to kaže - američka. Rođen je 1933. godine u državi Rod Ajlend, ali je odrastao u Tenesiju. Studirao je na jednom od tamošnjih univerziteta, ali nije diplomirao. Nekoliko je godina proveo u vazduhoplovstvu američke vojske. Nakon što se oženio i dobio sina, napisao je već prvi roman, a rukopis je poslao verovatno najznačajnijoj američkoj izdavačkoj kući - Rendom Haus. Nije bila reč o nekoj nezajažljivoj ambiciji, godinama kasnije Makarti će izjaviti da je Rendom Haus onomad bio jedina izdavačka kuća za koju je uopšte čuo. Nije teško zamisliti kako bi se danas proveo prvenac nekog anonimusa u takvom izdavačkom gigantu, bez podrške neke fensi literarne agencije i masmedijske logističke pripreme. U ono je vreme, međutim, u Rendom Hausu je radio legendarni Foknerov urednik Albert Erskin. On je, naravno, prepoznao vulkanski Makartijev talenat i tako je započela jedna od značajnijih bibliografija savremene američke književnosti.

SLAVA I FILMOVI: U naredne tri decenije Makarti će se razvesti i ponovo oženiti, a zatim opet razvesti, putovaće po Evropi i po Americi, te pisati. Ipak, makar je njegova reputacija u književnim krugovima konstantno dobra, on sve do početka devedesetih neće postati slavan pisac u smislu velikog interesa široke publike za njegovo delo. 1992. godine, međutim, Makarti objavljuje svoj šesti roman "Svi lepi konji" i to se polako menja. Ovaj roman izaziva retroaktivni interes i za njegova prethodna dela, naročito za epski i veličanstveni "Krvavi meridijan". Pomenuti "Svi lepi konji" postaće i prva knjiga takozvane "Granične trilogije". I pored sve veće slave, nastavio je da živi povučeno. Po "Svim lepim konjima" Bili Bob Tornton snima 2000. istoimeni film sa Metom Dejmonom i Penelopom Kruz.

Nakon završetka pomenute trilogije, Makarti ne objavljuje ništa punih sedam godina, a onda godinu za godinom, 2005. i 2006. publikuje dva romana, "Nema zemlje za starce" i "Put". Oba će biti visokobudžetno ekranizovani, prvi kao predložak koriste braća Koen, a drugi Džon Hilkout. Takođe, za roman "Put", Makarti osvaja Pulicerovu nagradu. Već u prilično dubokoj starosti, činilo se da je Makarti zauvek zaćutao. Nije objavio ništa punih šesnaest godina. A onda su u jednoj istoj godini, 2022, stigla dva romana: "Putnik" i "Stela Maris". Njegova verna publika jedva ih je dočekala. Već naredne godine, Makarti je umro. Ipak, ako postoji pisac prave Amerike, pisac koji nije naslonjen na dekadenciju "starog kontinenta", nego se naslanja na Emersonove vizije, Vitmenovu poetiku i Foknerovu praksu, to je upravo Kormak Makarti. Kao takav je prepoznat i u svojoj domovini i širom sveta.

A film istog onog Džona Hilkouta koji je režirao i "Put", film "Krvavi meridijan" koji se najavljuje za 2026. godinu, već je proglašen jedinim od najiščekivanijih filmova našeg vremena. Inače, iz srpske perspektive je neobično zanimljivo da je prvu scenarističku adaptaciju ove knjige potpisao Stiv Tešić. Ali to je, kako se to kaže, posebna priča.