Poluvekovna odsutnost

Trinaestog marta 1975. godine Vojno-medicinska akademija u Beogradu saopštila je kako je kod pacijenta Ive Andrića "u 01.15 časova došlo do popuštanja svih vitalnih funkcija organizma sa neminovnim smrtnim ishodom". Toga dana, pre pedeset godina, umro je veliki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen u Travniku devetog oktobra 1892. godine.

Sutradan je na komemorativnoj sednici govorio, između ostalih, Skender Kulenović, a od pokojnika se oprostilo oko deset hiljada ljudi. Pre smrti Andrić je već gotovo tri meseca bio u bolnici, a pet dana pre nego je zauvek napustio svoj stan u (tadašnjoj) ulici Proleterskih brigada uputio je telegram u Sarajevo izvinjavajući se što zbog slabog zdravlja ne može prisustvovati Saboru kulture.

U junu 1974. godine valjda poslednji put je boravio u Sarajevu i Bosni i Hercegovini uopšte. U biografijama se ističe da se tom prilikom interesovao za rezultate akcije "Jedna knjiga na jednog stanovnika".

MALO SLOBODNOG DAHA: Kao i većina pisaca, Andrić je u književnost ušao putem poezije. To su najpre bile pesme iz književnih časopisa (prva se zvala "U sumrak"), zatim iz zbornika i antologija, a naposletku su došle i knjige "Ex Ponto" i "Nemiri".

Vrlo brzo je, međutim, prestao da objavljuje poeziju. Čak je i zabranjivao nova izdanja poetskih knjiga koje je u mladosti publikovao, pojasnivši da je u redu ako ih se bude objavljivalo nakon njegove smrti.

Nakon te smrti, međutim, saznali smo još nešto; Andrić je, naime, celog svog života, makar i neredovno i sporadično, poeziju nastavio pisati. Čak je i poslednji književni tekst koji je napisao, nekoliko meseci uoči smrti, bio pesma:

Ni bogova ni molitava!

Pa ipak biva ponekad da čujem

Nešto kao molitven šapat u sebi.

To se moja stara i večno živa želja

Javlja odnekud iz dubina

I tihim glasom traži malo mesta

U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,

Gde bih najposle našao ono

Što sam oduvek uzalud tražio ovde:

Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,

Malo slobodna daha.

Ima nečeg testamentarnog u ovoj pesmi, kao što je na poseban način testamentaran i taj podatak da se neposredno uoči svoje smrti Andrić interesovao za akciju "Jedna knjiga na jednog stanovnika".

ČEŽNjA ZA KNjIGAMA: Novčani iznos dobijen od Nobelove nagrade u iznosu od oko milion dolara Ivo Andrić je, kako je poznato, donirao "za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine". Čini se da je to jedina stvar koju je s novcem mogao učiniti onaj pisac čije su detinjstvo i rana mladost obeleženi čežnjom za knjigama, čežnjom koju nije bilo lako utažiti.

Svi koji su makar jednom pročitali onaj dirljivi zapis "Kako sam ulazio u svet knjige i književnosti" sećaju se opisa žudnje za knjigama u osvetljenim izlozima, žudnje koju siromašni dečak nije mogao da ostvari.

Na sličnom tragu je i pripovetka "Knjiga" gde dečak narator jedva dočekuje da se učlani u školsku biblioteku, a onda više slučajno nego nebrigom knjigu neznatno ošteti. Strah od odmazde bibliotekara istovremeno je i svedočanstvo "svetog" statusa knjige kao takve, kao i golemog siromaštva u kojem dečak odrasta.

I opis one čuvene nemačke edicije s kraja "Na Drini ćuprije" mogao je napisati samo strastveni bibliofil. Svojom donacijom Andrić je hteo da pomogne u ostvarenju čežnje za knjigama nekim budućim dečacima (i devojčicama). U takvom kontekstu ga je morala interesovati i ondašnja akcija "Jedna knjiga na jednog stanovnika".

Vitold Gombrovič negde na početku svojih Dnevnika beleži: "Osuđen sam na čitanje samo onih knjiga koje mi dođu do ruku, pošto nisam u mogućnosti da ih kupujem – pa škrgućem zubima kad vidim lica iz industrije i trgovine koja kupuju sebi biblioteke za ukras kabineta, dok ja nemam pristupa do dela koja su mi na malo drugačiji način potrebna."

I Gombroviču i Andriću knjige su bile "malo slobodnog daha".

VEČNA PRISUTNOST: U kontekstu Njegoša, Andrić je još davno skovao sintagmu "večna prisutnost". Ispostavilo se da je to na neki način bila i projekcija, odnosno "samoispunjavajuće proročanstvo".

Naime, podjednako kao i Njegoš, Andrić u srpskoj kulturi ostaje večno prisutan. Ipak, postoji i kontekst poluvekovne odsutnosti, odnosno vremena otkad Andrić nije među živima.

Kako se u tom vremenu srpska kultura odnosila i odnosi prema Andriću?

Pitanje je prekomplikovano za tekst ovih gabarita, ali je očigledno da je interes za Andrića u našoj kulturi vitalan, a ne pogrebnički.

Primera radi, samo u poslednjih desetak godina, Andrić je bio književni lik u nekoliko knjiga Svetislava Basare, u romanu koji su zajednički napisali Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković, kao i u neobičnoj multižanrovskoj knjizi Vladimira Pištala "Sunce ovog dana".

Takođe, o Andriću je objavljena antologija pripovedaka nekih petnaest-dvadeset savremenih srpskih pisaca, koju je pod naslovom "Zemaljski dugovi" priredio i uredio Milovan Marčetić.

Ipak, u skladu sa "epohom slike" i "Tesline galaksije" (Igor Mandić) koja je nasledila onu Gutembergovu, možda i najveću pažnju šire javnosti privukla je televizijska serija "Nobelovac" Tihomira Stanića. Ona zaslužuje poseban dugačak osvrt, bez gneva i pristrasnosti, kako se to kaže, ali u najkraćem, prva tri epiteta koja je mogu opisati su tračerska, lažljiva i denuncijatorska.

Što bi rekao jedan upućen cinik: Andrić je celu svoju Nobelovu nagradu, do poslednjeg centa i poslednje pare, poklonio za dobrobit društva, a mi smo kao društvo, potrošili novac vredan dveju Nobelovih nagrada, da popljujemo našeg jedinog nobelovca.