Stogodišnji divlji med

Ključni datumi kratkog i plodnog života Antona Pavloviča Čehova dobro su poznati.

Rođen je 1860, šesnaest godina kasnije, nakon očevog bankrotstva, ostaje sam u rodnom Taganrogu, dok se ostatak porodice seli u Moskvu. On će im se pridružiti 1879, nakon što završi gimnaziju i rasproda preostale porodične posede. S navršenih devetnaest godina, dakle, Čehov se u Moskvi upisuje na medicinski fakultet.

Dok je studirao i sebe i porodicu je izdržavao pisanjem. Priče je, naime, počeo pisati još kao gimnazijalac, a u vreme studija počinje objavljivati u celom nizu časopisa. Pisao je mnogo i brzo: godišnje je objavljivao oko 120 tekstova i priča, a 1885. godine bilo ih je čak 129.

U svojoj knjizi "Čehov dramski pisac" Jovan Hristić ističe kako je uobičajeno savršenstvo vezati isključivo za dokolicu, no kako Čehov to demantuje i kako je neke od najboljih svojih priča, vrhunaca ruske i svetske književnosti, Čehov napisao od nevolje, nabrzinu, vođen tek željom za zaradom.

I uslovi u kojima je stvarao bili su gotovo nikakvi: u malom stanu u kojem su se mešali bučni razgovori, muzika i plač dece. Godine 1884. Čehov je diplomirao i počinje raditi kao lekar, a godinu-dve kasnije stiče i književnu slavu.

Umro je nažalost mlad, sa četrdeset i četiri, a gotovo svaka od dvadesetak godina njegove književne karijere obeležena je nekim važnim delom, bilo pričom, bilo dramom.

Mali ljudi i mala poštenja

Medicina supruga, a literatura ljubavnica

Čehov je često govorio da mu medicina supruga, a literatura ljubavnica. Ponekad je, međutim, ovu uzrečicu i varirao pa bi kazao kako mu je proza zakonita žena, a drama tek "nakinđurena, goropadna, bezočna i zamorna ljubavnica". Nema, međutim, sumnje da je Čehov bio genijalan i kao pripovedač i kao dramatičar. Njegova plodnost u obe oblasti je fascinantna. Napisao je dvadeset i šest drama te nekoliko stotina pripovetki.

Naredne godine navršiće se tačno dvanaest decenija od Čehovljeve smrti, no i ova godina donosi jednu važnu godišnjicu vezanu za njegov opus, godišnjicu koja bi u drugačijim globalnim okolnostima bila verovatno pompeznije dočekana i obeležavana.

Naime, 1923. godine u Čehovljevoj zaostavštini je pronađen rukopis drame "Platonov", prvog ozbiljnijeg i ambicioznijeg njegovog dramskog teksta. Bilo je to, dakle, pre tačno stotinu godina. Čehov je tekst pisao specijalno za glumicu kojoj je namenio glavnu žensku ulogu, za Mariju Jermolovu. Nakon što je onda odbila ulogu, tekst je ostao nepoznat nekoliko decenija.

Drama po ovom tekstu, ako bi se postavila u celini, trajala bi više od pet sati. Stoga je češće postavljan u skraćenim varijantama. Savremeni britanski dramatičar i scenarista Dejvid Her, dva puta nominovan za Oskara, "Platonova" uzima kao ilustraciju da mladi Čehov kao pisac nipošto nije inferioran zrelom Čehovu.

Sudbina na Zapadu

U prethodnih stotinu godina, "Platonov" je imao zanimljivu sudbinu na Zapadu. Prvi skraćeni prevod na engleski objavljen je još 1930. godine. Prvi prevod kompletnog teksta na engleski datira iz 1964. Dvadeset godina kasnije, pisac Majkl Frejn objavio je vlastitu adaptaciju "Platonova" pod naslovom "Divlji med". Premijera tog teksta igrana je u "Narodnom pozorištu" u Londonu, sa legendarnim Ijanom Mekelenom u glavnoj ulozi. Ta postavka iz 1984. bila je ponešto polemična u odnosu na sovjetski film od sedam godina ranije, snimljen takođe prema navedenom Čehovljevom predlošku, a u režiji Nikite Mihalkova. Film se zvao "Nezavršeni komad za mehanički klavir". Tekst je adaptirao Aleksandar Adabašijan. Tu adaptaciju je opet iskoristio Trevor Grifits za svoju postavku ovog Čehovljevog teksta koju je pod naslovom "Klavir" režirao u londonskom teatru "Koteslo". Glavnu ulogu je igrao Stiven Rea.

Krajem prošlog veka, pojedini režiseri vraćaju se originalnom Čehovljevom tekstu, koliko god (pre)dug bio. Režiser Lev Dodin je s jednom petrogradskom pozorišnom trupom gostovao na Kunstfestu u Vajmaru 1997. sa četverosatnom postavkom "Platonova" i doživeo ovacije publike te hvalospeve kritike. Ista postavka je osim u Rusiji i Nemačkoj, igrala i u Italiji te Velikoj Britaniji. U dvadeset i prvom veku, različite varijante "Platonova" postavljane su od Toronta do Sidneja i od Londona do Brodveja. U jednoj od ovih postavki, ulogu izvorno namenjenu Mariji Jermolovoj igrala je legendarna Kejt Blančet. "Platonov" je u Srbiji i Jugoslaviji igrao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu s jeseni 1982. Predstava je odigrana 38 puta, a tekst je i adaptirao i režijski postavio Stevo Žigon.

Žrtva "kulture ukidanja"

Stotinu godina od otkrivanja "Platonova" je idealno vreme za novu postavku ovog čudesnog komada. Glavni lik u kojem se kombinuju dva temeljna modernistička mita – Hamlet i Don Huan – je u mnogo čemu paradigma ove epohe. Različite varijante i adaptacije su poput kaleidoskopa što stvaraju čehovljevski arhipelag recepcije.

Čini se, međutim, da je čak i Čehov postao žrtva "kulture ukidanja". Imajući u vidu reputaciju ovog komada u proteklih pola veka, čudno je zapravo da punih stotinu godina od njegovog otkrivanja nema najava nekih novih velikih postavki.

Majkl Frejn je na Čehovljevom tragu pisao o "divljem medu", a tu frazu je za naslov jedne svoje pesme iskoristila irska grupa "Ju-tu" (U2). U toj pesmi postoje stihovi "Pre nego su satovi merili vreme/ pre nego je svet načinjen". Od kad je svet načinjen, otkad satovi mere vreme, umetnost je ona disciplina ljudskog duha iz koje iščitavamo univerzalnost ljudskog iskustva. Malo je umetnika u istoriji čovečanstva koji su to znali onako kako je to znao Anton Pavlovič Čehov.