Veseo u tuzi, pisao po tezi
U mnogo čemu je 2023. godina Bulgakova. Pre tačno stotinu godina objavljeno je prvo izdanje njegove kultne novele "Kobna jaja", a 1973, pre tačno pola veka, trideset i tri godine nakon piščeve smrti, prvi put je u celini u jednom tomu, bez ranije izostavljenih i "cenzurisanih" rečenica i stranica, objavljeno njegovo remek-delo "Majstor i Margarita"
Istoričari francuski književnosti su krajem pretprošlog veka voleli da potenciraju koincidenciju da su najvažniji francuski pesnik (Bodler) i prozaik (Flober) devetnaestog stoleća rođeni iste godine: 1821.
Istoričari ruske književnosti, obrazovani na francuskoj istoriji književnosti, obradovali su se kad se sedamdeset godina kasnije unutar ruske književnosti desilo nešto slično, odnosno, kad su se iste 1891. godine rodili pesnik Osip Mandeljštam i prozaik Mihail Bulgakov.
Geografski je stvar kod Rusa zanimljivija nego kod Francuza. Bodler je rođen u Parizu, a Flober u Ruenu: jedan u glavnom gradu, a drugi u jednom od provincijskih centara Francuske. Mandeljštam je, međutim, rođen u Varšavi, a Bulgakov u Kijevu; možda i najveći ruski pesnik dvadesetog veka rođen je u glavnom gradu današnje Poljske, dok je možda i najveći ruski prozaik dvadesetog veka rođen u glavom gradu današnje – Ukrajine.
Bulgakovljev otac Afanasije Ivanovič bio je docent Kijevske duhovne akademije i predavač istorije i grčkog jezika; majka Varvara Mihailovna (devojačko prezime - Pokrovska) bila je domaćica. Školovanje je budući pisac započeo u rodnom gradu. Međutim, još kao gimnazijalac (nije imao ni šesnaest godina) ostaje bez oca koji je iznenada umro. Maturirao je 1909. godine i upisao se na medicinski fakultet, a četiri godine kasnije se prvi put oženio. Izabranica mu se zvala Tatjana Nikolajevna Lapa, a poznavao ju je još od gimnazijskih dana.
Tokom Prvog svetskog rata, Bulgakov radi kao vojni lekar. A posle rata, u sovjetskoj Rusiji se najpre afirmiše kao dramski pisac. Sredinom dvadesetih se razvodi od prve žene i stupa u brak sa Ljubom Jevgenijevnoj Belozjorskom.
U drugoj polovini dvadesetih, afirmiše se kao prozaik, ali i dalje je poznatiji kao dramatičar. U pozorišni aspekt njegovog stvaralaštva spada i prevodilački rad; prevodio je, naime, Molijera i Šekspira na ruski. Početkom tridesetih se ponovo razvodi i ženi se po treći put. Ako je suditi po književnosti, treća njegova žena Jelena Sergejevna Šilovska bila je njegova najveća ljubav. Ostaće s njom do smrti, a ona je bila i nadahnuće za njegov najčuveniji ženski lik – za Margaritu.
Tokom posljednje decenije života, mučili su ga politički problemi. Iako je njegovu dramu "Zojkin stan" Staljin gledao čak sedam puta, stav neprikosnovenog ondašnjeg vladara SSSR-a prema piscu Bulgakovu bio je ambivalentan. Po računici samog Bulgakova, sovjetske novine su o njemu pisale tri stotine i jedanput: od toga je dve stotine i devedeset osam članaka bilo negativno intonirano ("neprijateljsko-psovački"), a tek tri su bila pohvalna. Brojnim Bulgakovljevim dramama bilo je zabranjeno izvođenje.
Indikativan je slučaj iz 1939. godine kad je Bulgakov, nakon dugog insistiranja, pristao da napiše dramu o Staljinu koja je trebalo da se igra na šezdeseti Staljinov rođendan. Taj komad o mladom Gruzijcu-nesuđenom bogoslovu, komad pod nazivom Batum, zabranio je Staljin lično. U martu naredne godine, Bulgakov je umro.
Tokom poslednjih desetak godina života, Bulgakov je intenzivno radio na rukopisu romana koji će delimično biti objavljen tek tokom šezdesetih godina, i to u serijalizovanom obliku, a u celini pre ravno pola veka: 1973.
Pisac je često menjao radne naslove, a roman je naposletku objavljen kao "Majstor i Margarita". U arhivu Mihaila Bulgakova čuva se čak osam verzija rukopisa. Fabula je primarno koncentrisana na dve paralelne glavne teme: prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, a druga govori o rimskoj Judeji u vremenu dok je njome vladao okrutni peti prokurator, konjanik Pontije Pilat. Ove dve teme međusobno povezuju lik Majstora, pisca koji piše roman upravo o onodobnoj Judeji te Voland, glatko obrijani stranac kome je jedno oko crno, a drugo zeleno, svedok je davnih događaja u Judeji o kojima piše Majstor.
Roman se otvara motoom iz "Fausta", a znamo li da se i ime Voland spominje u "Valpurgijskoj noći", upravo se Gete uz Gogolja, Dostojevskog i Čehova nameće kao jedan od važnijih Bulgakovljevih uzora.
Možda je među Bulgakovljevim pretečama najznačajniji ipak Dostojevski - od njega se Bulgakov učio polifoničnosti i "strukturi cirkusa". Karnevalština, bizarnosti, smeh, sve su to sastojci Bulgakovljevog romana čija čvrstina i celovitost ipak počivaju, u nezaboravnoj frazi Tvrtka Kulenovića, "na tuzi i na tezi". Tuga je u celoj atmoferi, u onom mocartovskom stavu "veseo u tuzi, tužan u veselju", dok je teza vrlo jednostavna: "Jedina mogućnost sreće za čoveka je u tome da ga đavo odnese".
Lik Margarite je jedan od najimpresivnije ikad ostvarenih likova "žene koja voli". Mnogo je zabavno kako Bulgakov opisuje Margaritinu osvetu zlobnom književnom kritičaru kad mu demolira stan. Venjamin Kaverin, jedan od prvih čitalaca ovog romana, ispravno je primetio da je to delo "kome je teško naći ravnog u celokupnoj svetskoj književnosti". A o uticaju ovog romana na druge umetnosti i umetnike: od stihova Mika Džegera i Peti Smit, preko žanrovske proze braće Strugacki, do filmova Andžeja Vajde, Kamala Tabrizija te, naravno, našeg Aleksandra Petrovića, valjalo bi napisati zaseban tekst.
