Na popisu stanovništva 1981, na području opštine Virovitica u SR Hrvatskoj, odnosno u SFRJ, živelo je 97 Crnogoraca, 33.562 Hrvata, 56 Makedonaca, 35 Muslimana, 59 Slovenaca, 7.305 Srba, 35 Albanaca, 426 Mađara, 13 Roma i 5.135 Jugoslovena. Kad pet godina kasnije, u pesmi "Virovitica" sa albuma "Bezdan", Đorđe Balašević bude poručio kako "žive mirno svi, kao hipici, u Virovitici", to će biti dosta tačan opis onovremenog stanja.
Zanimljivo je primetiti koliko su neke fraze i stihovi sa pomenutog albuma posle skoro 40 godina ostale u jeziku skoro kao trajno kulturno dobra. Od odlaženja u Honduras, preko narodnjaka kojima je "sve u šaci" do famoznog lomljenja bagrenja.
Uz svu svoju lakoću te, uprkos formi skoro banalne dosetke, pesma "Virovitica" je odličan prikaz tipične jugoslovenske hladnoratovske pozicije.
Balaševićev lirski subjekt kao tipični jugoslovenski "evrimen" (što bi komšije Hrvati rekli – "svatković") poštuje i Ameriku i (tadašnji) Sovjetski Savez kao kulturne (vele)sile, on je veliki fan i zapadne popularne kulture koju simboliše Paja Patak, kao i književne klasike, čiji je simbol Dostojevski, ali zadržava sebi pravo da bude skeptičan i prema zapadnoj hladnoratovskoj politici koju predvodi "onaj Ronald" (Regan), kao i prema SSSR-ovskom načinu obračunavanja sa političkim protivnicima (famozni i duhoviti "Sibirevski" koji je "prohladan").
Metafora za Jugoslaviju posle 1948.
Virovitica je ovde skoro kao metafora ili sinegdoha za Jugosloviju nakon 1948. godine, odnosno raskid sa Informbiroom, koji je Jugoslaviji omogućio da vodi suverenu politiku. Po svemu sudeći, kako kod pravih pesnika uglavnom i biva, Virovitica se Balaševiću kao motiv nametnula više zbog zvučnog imena, nego zbog grada kao grada. Uostalom, kad govori o "strmim liticama" svud oko Virovitice, to baš nije karakteristično za tamošnji slavonsko-podravski pejzaž. Virovitica ima pet slogova, lepo se peva, daje gotovu polovinu lirskog deseterca (pre ili posle cezure), a i zgodno se i, videli smo neočekivano, u raznim padežima rimuje s raznim rečima.
Spoljnja politika Republike Srbije od kraja februara prošle godine mogla bi se opisati kao – "virovitička". (Imajući u vidu da je najambiciozniji program srpske državne ekspanzije bio onaj Vojislava Šešelja i njegovih radikala koji je zapadnu granicu Velike Srbije zamišljao na imaginarnoj liniji Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica, a da je svojevremeno u Šešeljevoj partiji važnu poziciju imao i aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koji danas nesumnjivo igra ključnu ulogu u artikulisanju srpske spoljnje politike, moglo bi se pomalo ironično reći da se njegova politička evolucija kretala od Šešeljeve do Balaševićeve "Virovitice".)
Republika Srbija nedvosmisleno osuđuje napad na Ukrajinu, takođe nedvosmisleno podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ne priznajući rusku aneksiju Krima, Donbasa, Zaporožja i Hersonske oblasti, ali istovremeno Srbija prema Rusiji nije uvela nikakve sankcije i u tom smislu je redak izuzetak među evropskim zemljama. Isto tako, srpski političari, kao i drugi javni radnici, ne ustručavaju se podsetiti da napad na Ukrajinu i nije baš u toj meri potez bez presedana u istoriji sveta u poslednjih nekoliko decenija, ako se setimo napada NATO saveza za SR Jugoslaviju ili slučajeva agresija i intervencija od Iraka do Libije preko Avganistana do Sirije.
Srbiju primarno interesuje Srbija
Drugim rečima, svaka čast i Paji Patku i Dostojevskom, ali Srbiju primarno interesuje Srbija. Podizanjem optužnice protiv Vladimira Putina za ratne zločine, ta će pozicija biti dodatno otežana. Reč je o optužnici o kojoj se u poslednja dva-tri dana, otkad je podignuta, mnogo piše, ali nisam primetio da je neko ukazao dužnu pažnju činjenici da se optužnica podiže gotovo u dan tačno na jubilarnu četrdesetu godišnjicu od dana kad je "onaj Ronald", tadašnji američki predsednik Regan, prvi put prozvao tadašnji SSSR "imperijom zla".
Zlo nije politička kategorija. Zlo je metafizička, teološka, teleološka, moralna kategorija. Prozvavši SSSR "imperijom zla" Regan odbacuje mogućnost "miroljubive koegzistencije" i mogućnost pregovora; sa zlom se ne pregovara. Kad neku zemlju proglasite "imperijom zla", njenog lidera ćete morati proglasiti zločincem, da li danas ili nakon četrdeset godina, skoro da je svejedno.
A dve i po godine posle pomenutog famoznog govora, dotadašnji član benda "Polis", Gordon Samner, poznatiji pod umetničkim imenom Sting, objavljuje prvi solo album pod naslovom "San plavih kornjača". Na tom albumu je i pesma za koju je tekst napisao sam Sting, dok je melodiju preuzeo od čuvenog kompozitora Prokofjeva.
Tri teze
Pesma se zove "Rusi" i počinje stihom koji neobično odgovara i današnjem vremenu nakon skoro punih 40 godina: "U Evropi i Americi postoji rastuće osećanje histerije". Razlog za histeriju je bojazan da će "imperija zla" započeti nuklearni rat i dovesti do smaka sveta. Stingova nada u suprotno temelji se na tri teze: jedna je da nijedna strana u hladnom ratu ne poseduje monopol po pitanju zdravog razuma, druga je da svi delimo istu biologiju, bez obzira na ideologije, te napokon treća, i najvažnija, a koja izvire iz druge – Sting računa da, eto, i Rusi verovatno takođe vole svoju decu.
Ima u ovoj pesmi nekog odbojnog pokroviteljskog osećanja, ali je u današnjim okolnostima i ona "normalnija" od savremenog javnog mejnstrima. Bilo bi dobro da se famozni "donosioci odluka" na Zapadu prisete da niti oni imaju monopol na zdrav razum, niti se biologija razlikuje u zavisnosti od ideologije. Da i Rusi vole svoju decu, to je valjda apsolvirano.