Udica Brane Crnčevića

Prelistavam juče jedini srpski politički nedeljnik koji se štampa ćiriličnim pismom i učini mi se da vidim naslov "Ohridska ulica". Traje to možda sekundu-dve, ako ne i kraće, a onda skapiram da se tekst zapravo zove "Ohridska udica".

Autor teksta (Filip Rodić) bavi se usmenim dogovorom Vučića i Kurtija iz Ohrida od 18. marta ove godine, analizirajući da li činjenica da ništa nije potpisano nešto suštinski menja, da bi naposletku zaključio: "U svemu ovome je dobro što se na osnovu ovog sporazuma i njegovog aneksa ne mogu proizvesti nikakve međunarodne i međunarodno-pravne posledice po Srbiju u slučaju nepovinovanju zapadnim zahtevima, osim štete po nastavak naše integracije u Evropsku uniju i dobijanja finansijske pomoći od Brisela."

Zgodan je taj naslov, pomišljam, ali zašto se meni učinilo da piše "Ohridska ulica"? Frojd je u svojoj prvoj samostalnoj knjizi ("Psihopatologija svakodnevnog života") posvetio veliku pažnju takvim "omaškama" tvrdeći da one često imaju neki dublji smisao.

S jedne strane, ako izuzmem psihologiju, meni je poreklo omaške sasvim jasno. Već posle nekoliko godina otkad kao dete nauči da čita, odnosno čim prestane da "slovka" ili sriče, odnosno čim više nema potrebu da čita naglas, čovek u pravilu više ne čita "slovo po slovo" nego u mozgu "skenira" celu reč, pa je prepoznaje a u zavisnosti od konteksta. Fraza "Ohridska ulica" u srpskom je jeziku neuporedivo frekventnija od fraze "Ohridska udica". 

I sama fraza "Ohridska ulica" može imati (najmanje) dva smisla. Može se odnositi na bilo koju ulicu u gradu Ohridu (primera radi, Cara Samuila ili pak Partizanska), a može takođe da označava ulicu u nekom drugom gradu, a koja se zove po gradu Ohridu.

Kultura sećanja

Beograd je, recimo, dugo imao Ohridsku ulicu. Nalazila se na ponešto prestiženoj lokaciji, na Vračaru, naime. Pre sedam godina, međutim, promenjeno joj je ime. Na inicijativu Aleksandra Vučića lično, ova ulica je ponela ime srpskog književnika Brane Crnčevića. Desilo se to 2016, o petoj godišnjici Crnčevićeve smrti.

Crnčević je živeo od 1933. do 2011. i imao je interesantnu biografiju. Kao autor se ostvario u više žanrova, i u književnosti za decu i za odrasle, ali je takođe najveći deo života bio izuzetno politična ličnost. Pred kraj života bio je među osnivačima Srpske napredne stranke. To je svakako dodatni razlog zašto su u ovoj stranci posebno zainteresovani za "kulturu sećanja" kad je reč o ovom piscu.

Ipak, mada se uz njega vežu različite kontroverze, umetnička vrednost jednog dela Crnčevićevog opusa je neupitna. Reč je prvenstveno o nekim od njegovih aforizama koji su zaista antologijski. Možda i najbolji među njima, barem po ukusu autora ovog teksta, jeste onaj u kojem je savršeno sažeta kontradiktorna vizija o Kraljevini Jugoslaviji koja je bila dominantna u javnom životu SFRJ: "Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili nam sve".

Na neki način, većina kritika na Ohridski sporazum kao da na svoj način varira citirani Crnčevićev aforizam. Tu se uglavnom kaže kako pre Ohridskog sporazuma, Srbija na Kosovu nije imala ništa, a onda se desio Ohridski sporazum i njime joj je oduzeto sve.

Igranje na vreme

Da se razumemo, bez eksplicitnog priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije, a takvih zahteva je u poslednje vreme čak i sa Zapada sve manje, stanje faktičkog suvereniteta Srbije na Kosovu je manje-više isto još od potpisivanja Kumanovskog sporazuma. (Usput budi rečeno, mada u Srbiji već dugo postoje teze da je Kumanovo onomad od NATO saveza odabrano kao način poniženja Srbije, nije bilo previše komentara na izbor Ohrida za lokaciju mogućeg "zatvaranja kruga".)

Politika Srbije prema Kosovu se već četvrt veka svodi na stvaranje "održivog statusa kvo". Kad se govori o "zamrznutom konfliktu" prečesto se zaboravlja da i kad je konflikt zamrznut, sveukupne pozicije strana u konfliktu to nipošto nisu. Poziciju kiparskih Grka, primera radi, ojačao je ulazak u EU, dok je snaga Turske praktično jedini garant faktičkog suvereniteta kiparskih Turaka na severnom delu ostrva.

Igranje na vreme omogućilo je Srbiji da svoju poziciju prema vani ojača, odnosno, da se objektivno ekonomski razvija i raste. Ohridski sporazum ovakav kakav jest nastavak je tog igranja na vreme. A vreme je u politici resurs na koji se prečesto zaboravlja.

Kad je srpska vojska pre nešto više od stotinu godina oslobađala današnje Kosovo i današnju Makedoniju, i Skoplje i Ohrid i Kumanovo su smatrani jednako srpskim kao i Priština i Prizren. Istorijske okolnosti znaju se drastično promeniti u samo jednoj ili dve generacije. I nije svejedno da li je Srbija koja ne priznaje Kosovo siromašni i demografski opustošeni parija među evropskim zemljama, izolovana od svih, ili pak zemlja koja ekonomski raste, vojno jača, atraktivna je destinacija stranim investicijama i uspešno je uklopljena u globalni poredak.

Eksplicitno odbijanje tzv. francusko-nemačkog plana, naročito u ovim geopolitičkim okolnostima, posebno uz istrajavanje na nedonošenju sankcija protiv Rusije, moglo bi biti pogubno. Ohridski usmeni dogovor donosi ipak, ako ništa drugo, još neki vremenski dobitak.

Nije, dakle, mogući nemati ništa, a zatim izgubiti sve, uz svu duhovitost famoznog Crnčevićevog aforizma. I još jedan detalj koji, iz nekog razloga, nije potenciran kad je Ohridska na Vračaru postala Brane Crnčevića. Nije time Beograd ostao bez Ohridske ulice, pošto Ohridska ulica u Zemunu i dalje postoji.