Crno i belo nisu nijanse sive

U poslednjih trinaest-četrnaest meseci otkad traje rat u Ukrajini pa se u vestima nabraju gradovi, sela i drugi toponimi, ponekad mi se znalo učiniti da je pomenut Stari Ostropil. Uvek bi se, međutim, ispostavilo da mi je zapravo nešto drugo slično zazvučalo.

U Hmeljničkoj oblasti, na zapadu Ukrajine, nema očito previše ratnih delovanja. Isto tako, Stari Ostropil je svoju dozu ratne tragedije i ljudske patnje već proživeo. Istorija se, istini za volju, ponekad ponavlja, ali u Starom Ostropilu danas svakako živi jedva hiljadu ljudi.

Nacisti su, uz pomoć svojih lokalnih saradnika, 1942. godine pobili pet hiljada i dve stotine Jevreja iz ovog mesta, važnog za jevrejsku istoriju, naročito u sedamnaestom veku. Tu se rodio čuveni rabin i kabalista Samson ben Pesah.

Među nacističkim žrtvama bili su po svoj prilici i ljudi koji su se prezivali Grajevski odnosno Grajcerštajn. Od Jevreja poreklom iz ovog mesta živi su ostali samo oni koji su na vreme pobegli, a među njima su bili i deda i baba po majci američkog režisera Džejmsa Greja rođenog u Njujorku 1969.

Iduće godine navršiće se pune tri decenije od trijumfalnog ulaska Grejovog u filmski svet. Njegov prvi film nije ratni, ali mu je sudbina neočekivano isprepletena sa jednim tadašnjim ratom koji se vodio na evropskom kontinentu, ratom koji je u zapadnoj javnosti, reklo bi se, potpuno zaboravljen, pošto se rat u Ukrajini već redovno i skoro rutinski u tamošnjim medijima naziva prvim ratom u Evropi nakon Drugog svetskog.

Pre trideset godina, međutim, ratovi koji su pratili raspad Jugoslavije, naročito rat u Bosni, bili su na svim naslovnim stranama, a za Sarajevo se često govorilo kako je udaljeno samo sat ili dva avionskog leta od Rima ili Beča ili Venecije.

Venecijanski filmski festival predstavljao je simbolički početak najuspešnije filmske karijere jugoslovenske: one Emira Kusturice. A 1994. godine se takođe u Veneciji desio prve veliki uspeh postjugoslovenskog filma.

"Zlatnog lava" tada je osvojio Milčo Mančevski za "Pre kiše". Žiri u kojem su, između ostalih, bili Dejvid Linč, Uma Turman i Mario Vargas Ljosa tridesetpetogodišnjem debitantu dao je nagradu u skoro neverovatno jakoj konkurenciji u kojoj su bili i Piter Džekson, Jirži Mencel, Oliver Stoun te Bigas Luna.

I "Srebrenog lava" je dobio debitant, ali tačno deset godina mlađi od Mančevskog: upravo Džejms Grej, i to za film "Mala Odesa".

Neobično jasno pamtim iskustvo prvog gledanja "Male Odese" sa neke piratske VHS kasete. Bio je rat, meni je bilo sedamnaest-osamnaest godina, a film me oduševio jer je bio antička tragedija u žanrovskom celofanu. Tim Rot, u možda najboljoj ulozi karijere, igra mladića po imenu Džošua Šapira, razmetnog sina iz njujorškog kvarta Brajton Bič zvanog još i Mala Odesa jer ga najstanjuju uglavnom ruski Jevreji. Posle dugo vremena, on se nakratko vraća u rodni kraj. Otac ga se odrekao i mrzi ga, majka mu je na samrti, a mlađi brat, još skoro dečak, doživljava ga kao idola.

Tu je i Ala, davna, prva i zapravo jedina prava ljubav Džošuina. Roditelje Džošuine igraju velike glumačke legende Maksimilijan Šel i Vanesa Redgrejv.

 Mračna fotografija i spora montaža na naročito sugestivan način dopunjavaju scenario koji se odvija u arhetipski tragičnom toku, a Džošua se pokazuje kao lik kojim se usud okrutno i neumoljivo igra jer ga je hibris predaleko odveo. Sve to Grej uspeva da napravi ne okliznuvši se i ne padajući ni u patetiku ni u melodramu. Usprkos uspehu "Male Odese", Grej je naredni film snimio tek šest godina kasnije, a svoj treći posle dodatnih sedam. U tom filmu "Noć je naša" (iz 2007.) ponovo je u središtu milje ruske mafije u Njujorku.

Ipak, film koji se direktnije naslanja na atmosferu "Male Odese" je četvrti po redu Grejov film, kod nas preveden kao "Ljubavnice" (iz 2008.). Labavo baziran na noveli F.M. Dostojevskog  "Bele noći", film je i jedna od najboljih ekranizacija starog ruskog majstora i jedan od najboljih Grejovih filmova. Priča o ljubavnom trouglu između Leonarda Kraditora, Sandre Koen i Mišel Rauš dešava se u istom njujorškom kraju kao i "Mala Odesa". I mada lišen kriminalističkog okvira, za razliku od svih prethodnih Grejovih filmova, i ovaj se gleda sa trilerskim uzbuđenjem.

 Jer iako je cenjen i nagrađivan autor, Grej ne spada u larpurlartiste koji prave filmove za uski krug akademskih i festivalskih kritičara. U tom smislu je kritikovao "nagradnu politiku" festivala u Kanu tvrdeći da tamo pobeđuju gotovo isključivo "dosadni filmovi", kako je rekao.

U jednom skoro programskom istupu, Grej je izjavio: "Moj film prihvata neke aspekte klasične narativne forme, ali ne sve. Imam svoju filozofiju filma i smatram da su esejistički filmovi koje je Godar izmislio očigledno veoma važni, ali… on ih je već uradio. Niko ga ne može pratiti u tom poduhvatu. (...) Tako da osećam da je taj trenutak za film davno prošao i da je moja obaveza da ponovo osmislim tradicionalne forme filmskog pripovedanja ali da sada dvostruko umanjim njihovu emociju".

I zaista, Grej emocijama prilazi kao u onoj čuvenoj paraboli o ledenjacima: devet desetina ostaje ispod površine i može samo da se nasluti. Takođe, Grej je filmski moralista; u igri reči, Grej (na engleskom – siv) ne prihvata ideju da su crno i belo samo nijanse sivog. Prošle godine je najavljeno da će se Grej u najskorijoj budućnosti okušati i kao autor TV serije, i to bazirane na životu pisca Normana Majlera. Imajući u vidu neke detalje iz Majlerove biografije, i to je tema kao stvorena za režisera poput Džejmsa Greja.