Nesuđena prištinska ulica Lava Trockog

Josif Brodski je napisao kako je počeo da piše na engleskom jeziku želeći da se tako približi svom poetskom, intelektualnom i životnom uzoru, Vistanu Hjuu Odnu. I zaista, verovatno ne postoji očigledniji i ilustrativniji dokaz da o nekom mislimo sve najbolje od oponašanja te osobe. Ima, međutim, oponašanja i oponašanja. Milan Kundera, recimo, ne krije da je u nekim aspektima "umetnosti romana" oponašao Roberta Musila, no da ga je, dok je išao u teretanu, uvek bilo strah da u teretani ne – umre, pošto je Robert Musil umro vežbajući, pa bi tako i smrt ispala kao plagijat.

Dva pisca koji su bili prijatelji, a u koji su presudno obeležili srpsku književnost kraja 20. veka, Danilo Kiš i Borislav Pekić, umrli su obojica od raka pluća. Kiš je umro nepune tri godine ranije. Pekić je napisao nekrolog prijatelju, bio je na njegovoj sahrani, a zatim je umro od iste bolesti. Obojica su bili strastveni pušači.

Kad neko baš mnogo i uporno puši, na srpskom se kaže da je – strastven pušač. Na engleskom se to isto kaže malo drukčije, pa se takav pušač opisuje kao "težak pušač" (heavy smoker).

Dva pisca koji su bili prijatelji, a u koji su presudno obeležili englesku književnost kraja 20. i početka 21. prvog veka, Kristofer Hičens i Martin Ejmis, umrli su obojica od raka jednjaka. Hičens je umro nepunih 12 godina ranije. Ejmis je napisao nekrolog prijatelju, bio je na njegovoj sahrani, a zatim je umro od iste bolesti (pre desetak dana). Obojica su bili teški pušači. Ni alkohol im nije bio mrzak, što uostalom važi i za Kiša i za Pekića.  

Kraj jedne intelektualne epohe

Nije to, naravno, nešto naročito originalna misao, ali mi je na vest o Ejmisovoj smrti palo na pamet da je to zaista kraj jedne intelektualne epohe u engleskoj i američkoj javnosti, na sličan način na koji je smrt Kiša i Pekića to bila za srpsku (i jugoslovensku) javnost.

Pekić i Kiš rođeni su početkom tridesetih godina prošlog veka, Hičens i Ejmis krajem četrdesetih, što će reći da je razlika u godinama oko deceniju i po, međutim po intelektualnim i umetničkim interesima, kao i po nekim životnim detaljima, bili su neobično slični. Primera radi, Kiš i Hičens su obojica po jednom roditelju bili jevrejskog porekla, deklarisali su se kao ateisti, ali obojica su se takođe krstili u – pravoslavnoj crkvi. Kiša su kao dečaka krstili u Novom Sadu da mu spasu život, dok se Hičens kao mlad čovek krstio na Kipru da bi mogao crkveno da oženi svoju prvu ženu – kiparsku Grkinju.

Sva četvorica su se takođe opsesivno bavili i holokaustom i sibirskim logorima u Sovjetskom Savezu. Kiš i Pekić nisu dočekali epohu obeleženu terorizmom koja je vrhunac doživela 11. septembra 2001, islamističkim napadima na Njujork i Vašington, što je tema kojoj su i Hičens i Ejmis posvetili godine i godine svojih života. Ne treba ipak zaboraviti da je pred sam kraj života, posle fetve usmerene protiv Salmana Ruždija (Hičensovog i Ejmisovog velikog prijatelja), Kiš javno govorio o opasnostima islamizma za Zapad, kao što je i Pekić sa svojim "Besnilom" unapred upozorio na "teroristički potencijal" aerodroma i vazdušnog saobraćaja.

Ejmis nije dočekao da film "Zona interesa" Džonatana Glejzera, labavo baziran na njegovom istoimenom romanu o Aušvicu, osvoji "Veliku nagradu" festivala u Kanu, drugo najprestižnije priznanje tamo (odmah posle "Zlatne palme"). Umro je otprilike nedelju dana prerano.

I Hičensa i Ejmisa (kao i njihovog generacijskog sudruga Džulijana Barnsa) je fascinirala ruska umetnost i istorija. Ejmis je autor neobične i formalno teško odredive knjige o Staljinu "Koba Grozni". U knjizi vrlo polemično piše o (mladalačkom) trockizmu svog prijatelja Hičensa.

Hičens svoje trockističko mladalačko političko angažovanje nikada nije krio. I ne samo to, u nekom širem filozofskom smislu on zapravo neka vrsta "trockiste" nikad nije ni prestao biti. I u poslednjih desetak godina života pisao je nekoliko puta o Trockom, a u tim je zapisima više puta zabeležio anegdotu do koje mu je očito bilo stalo.

Epoha "ničije zemlje"

Naime, Hičens tvrdi kako je "čovek koji je u socijalističkoj Jugoslaviji odslužio najdužu kaznu kao politički zatvorenik", izašavši sa robije, pokrenuo inicijativu da se u Prištini jedna ulica imenuje po Lavu Trockom. Inicijativa nije "prošla" pa tako Priština nije postala jedini evropski grad koji bi imao ulicu prozvanu po Lavu Trockom. I sama inicijativa Adema Demaćija, koga, iz nekog razloga Hičens ne imenuje, nego ga samo opisuje navedenom apozicijom, za Hičensa je dovoljno važna i dovoljno paradigmatična da je višestruko potencira. Veliki poštovalac reporterskog rada Trockog iz vremena Balkanskih ratova 1912-1913, Hičens je u Trockom očito tražio uzor i kad se sam bavio "balkanskim ratovima" 1991-1999.

Jedan od poslednjih romana koje je Martin Ejmis napisao zove se "Trudna udovica". Naslovna fraza je preuzeta iz jednog citata Aleksandra Hercena koji funkcioniše i kao moto ovog romana: "Smrt savremenih oblika društvenog poretka treba da razgali dušu, a ne da je rastuži. Međutim, strašno je što odlazeći svet za sobom ne ostavlja naslednika, već trudnu udovicu. Između smrti prvog i rađanja drugog sveta, mnogo će vode proteći; pred nama je duga noć haosa i očajanja".

Ejmis je dugo bio svestan da živi u vremenu "smrti savremenih oblika društvenog poretka". To je epoha "ničije zemlje". To su vremena u kojima se preklapaju pitanja života i literature, poetike i politike, vremena iza kojih često ostaje tek "pusta zemlja".