Treći maj i srpski razgovor s Gojom

Prošla su tačno trideset i tri dana od masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Na današnji dan, za sedam dana, biće tačno četrdeset dana. U više verskih tradicija, postoji ideja da žalost za pokojnima traje upravo četrdeset dana. U jednoj ne sasvim srećnoj i ponešto asimetričnoj analogiji, moglo bi se reći da je tih četrdeset dana pomalo nalik na sto dana koji se daju novoizabranoj vladi kao neki "grejs period" tokom koje je mediji neće kritikovati; tokom četrdeset dana, svakodnevni život bližnjih je i dalje pod dominantnim uticajem žalosti za pokojnikom, posle tih četrdeset dana život, poslovično i simbolički, ide dalje.

Na neki čudan način, moglo bi se kazati da će prava javna žalost u Srbiji možda zapravo u pravom smislu početi tek nakon navedenih četrdeset dana od masakra. Jer dosadašnjih pet nedelja, više je nalik na grč neverice i pokušaj da se zajednica ponovo zamisli celom, nego na žalost.

Vest o trinaestegodišnjaku koji ubija svoje vršnjake i vršnjakinje, pa čak i dve još mlađe devojčice, toliko je strašna, toliko lišena svakog presedana, da misao pred njom, kako se to kaže, zastaje i gubi snagu.

U tom smislu i sva poređenja sa donekle sličnim masakrima, prvenstveno u SAD, ali i u Evropi i Rusiji, delovala su prilično isprazno. Na sličan način, čini mi se da niko dosad u javnosti nije primetio jednu podudarnost koja upravo bode oči. Naime, datum na koji je zločin izvršen, treći maj, ima snažnu simboličku i asocijativnu vrednost unutar istorije umetnosti, i to ponajviše baš kad je reč o nasilju kao takvom.

"Treći maj 1808." – tako se zove jedna od najboljih i najčuvenijih slika velikog španskog slikara Franciska Goje, slika koja se smatra revolucionarnom u istoriji slikarstva i umetnosti, ključno likovno delo kad je reč o modernom prikazivanju nasilja, slika o kojoj su nezaboravne utiske ispisali Kenet Klark i Džon Berdžer, slika koja je Džeraldu Holtomu poslužila kao nadahnuće za najpopularniji grafički simbol mira novijeg vremena, znak koji se i kod nas kolokvijalno naziva "pis".

Goja je sliku napravio 1814, šest godina nakon istorijskog događaja koji slika prikazuje. Naime, nakon što je Napoleon preuzeo kontrolu nad Španijom, grupa španskih rodoljuba podigla je početkom maja 1808. – ustanak. U noći između 2. i 3. maja, nakon ponoći, a pre svitanja, francuska vojska pogubila je stotine pobunjenika na više lokacija u okolini Madrida.

Cele knjige su napisane o ovoj slici. Nemamo ovde ni prostora ni ambicija za neko otkriće. Sugestivnost ove slike velikog formata (268cm x 347cm) koja se čuva u madridskom muzeju Prado današnjem je gledaocu očigledna. Ubice stoje u redu, prikladno uniformisani, napetih tela, sa podignutim puškama; žrtve su izbezumljene od straha, osim onih koji su već mrtvi. Centralna figura na slici, muškarac u beloj košulji sa podignutim i raširenim rukama, podseća na Hristosa.

Gojini savremenici nisu, po svoj prilici, cenili ovu sliku. Čini se da u prvih trideset godina otkad je napravljena, nije uopšte izlagana. Tek negde od sredine devetnaestog veka, ona počinje često da biva komentarisana i opisivana. Bila je, da tako kažemo, avangardna. Kako je nasilje u istoriji bivalo sve prisutnije i sve okrutnije, i ova slika počinje da se doživljava kao remek-delo.

Ivo Andrić je napisao dva eseja o Francisku Goji. Jedan je relativno rutinski, dok je drugi čisto remek-delo. Andrić i Goja su imali sličan doživljaj istorije. Srž tog doživljaja artikuliše Andrić kroz ove Gojine (literarne) reči: "Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci."

Srpskom društvu treba svojevrstan "razgovor s Gojom", a on bi istovremeno nužno bio i razgovor sa samim sobom. Stalno slušamo fraze o tome da je razgovor nužan i neophodan, a razgovora je sve manje i kao da više nikom zaista i ne treba, osim kao floskula i fraza.

Svaki apel protiv nasilja je istovremeno i apel za razgovor. Svaki rat, svako nasilje, ako isključimo potpunu anihilaciju protivnika, završava razgovorom. Postoji, znamo svi, i verbalno nasilje, ali verbalno nasilje je negacija razgovora. Verbano nasilje je monolog gde je onaj koji sluša po definiciji inferioran. Razgovor podrazumeva barem osnovnu i najelementarniju ravnopravnost.

Na Gojinom platnu, ubice i žrtve se razlikuju na prvi pogled. Ubice su uniformne i uniformisane, žrtve su različite onoliko koliko to ljudi u stvarnosti jesu. Ubice su žrtvama – drugi, čak i u nekom kulturno-jezičkom smislu (žrtve su Španci, a ubice Francuzi). Jeza našeg "Trećeg maja 2023." je jezivija jer traži prepoznavanje zla u sebi samima. Bez toga nema našeg razgovora s Gojom i sa sobom samima. Teško je, ali moraće se.