Balalajka svira svoje

Kako vam zvuči stih: Šetao sam se kraj korita Lašve i došao do Gimnazije?

Ili: Prateći, u hodu, tok Miljacke, stigao sam do Skenderije?

Ili: Koračajući obalom Save, našao sam se u Bloku 70?

Ili: Hodajući pored Sene, spustio sam se do mosta Mirabo?

Ili: Lakim korakom duž Tibra, za tren sam bio u Trastevereu?

Nije preterano originalno, ali u žanru razglednice nije ni grozno. Opisuješ nekom svoj boravak u stanovitom gradu tako što evociraš reku koja kroz taj grad prolazi i neki poznat toponim nedaleko od reke. Kažem, taj postupak nekome može da se dopadne manje, a nekom više, ali teško može da se nazove "romantizacijom".

Inspirativno iskustvo

Za šest dana u Beogradu treba da nastupi globalno poznati nemački bend pod nazivom "Skorpions" (Scorpions), što će reći Škorpioni ili Škorpije. Beogradski koncert je deo njihove pompezne "povratničke turneje", a uredno je ušuškan između nastupa u Gdanjsku i Bukureštu.

Osim za vrlo specifičnu žanrovsku nišu takozvanih "metalaca", grupa "Skorpions" je prosečnom konzumentu popularne kulture poznata po jednom jedinom hitu, pesmi "Vetar promene" iliti "Wind of Change".

Geneza pesme je specifična. Usred perestrojke, ali pre pada Berlinskog zida, u Moskvi je održan "Moskovski mirovni festival", dvodnevni hard rok kolektivni koncert na kojem su uz niz ruskih bendova nastupili i "Skorpions", kao i Ozi Ozborn, "Skid Row", "Motley Crue" i još neki zapadni izvođači kojima je prvi put dozvoljeno da nastupe u SSSR-u.

Za Klausa Majnea, frontmena "Skorpionsa", taj kratki boravak u Moskvi bio je inspirativno iskustvo. On ga je nadahnuo na pomenutu pesmu, pesmu koja počinje stihom: "I follow the Moskva down to Gorky Park", odnosno "Šetajući se obalom reke Moskve stigao sam do parka Gorki". (Jezik je čudo, pa se na engleskom grad Moskva zove Moscow, ali je reka Moskva ipak – Moskva.)

Trideset i kusur godina kasnije, "Skorpions" su na turneji, ali od‌jednom njihova najpoznatnija pesma nije onako programski politički korektna kako se svima činilo onomad. Pa su odlučili da promene taj prvi stih i počeli su da pevaju "Slušaj moje srce, ono kaže Ukrajina", a pevač i pesnik to objašnjava time što za njega više "jednostavno nije u redu romantizovati Rusiju stihovima poput onog Šetajući se obalom reke Moskve stigao sam do parka Gorki".

Snežna šuma

Ovih dana stigla nam je i vest da je popularna američka književnica Elizabet Gilbert, koja je posle ekranizacije njenog ranijeg romana sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi postala globalni masmedijski "selebriti", odlučila da odgodi izlazak svog novog dugoočekivanog proznog dela pod naslovom "Snežna šuma". Izabrani datum publikacije bio je 13. februar 2024, a sada smo čuli da se taj termin pomera neodređeno dugo unapred. Imajući u vidu koliko je veliki biznis izdavanje knjiga takvih autora, teško da je ta odluka plod isključivo autonomne odluke autorke, tu je svoje prste po svoj prilici upetljao i izdavač.

Izdavaču je, naravno, cilj da zaradi što više novca, pa se postavlja pitanje otkud od‌jednom sumnja u tržišni potencijal ove knjige. Problem je izgleda u mestu radnje: to je Sibir, odnosno Rusija, u toku tridesetih godina dvadesetog veka, a u središtu radnje je "porodica koja pokušava da se odupre sovjetskoj vlasti".

Očigledno je, dakle, da se u ovoj knjizi Rusija kao takva ne "romantizuje". Pre bi se moglo naslutiti da reciklira negativne stereotipe o ovoj zemlji. Usprkos tome, međutim, i sam fokus na Rusiju, makar i kritički, postoje očigledno problem jednako u popularnoj muzici i popularnoj književnosti. Komentarišući odlaganje objavljivanje "Snežne šume", u "Njujork tajmsu" opisuju aktuelno rvanje izdavača, kustosa i producenata "sa pitanjem na koji način da se bave ruskom umetnošću i književnošću", odnosno "kako predstavljati ovu zemlju u umetničkim delima" tokom sukoba u Ukrajini.

Rani simptom sindroma

Komentari na ovu odluku su različiti, ali ona je nesumnjivo indikativna. "Kanselovanje" Dostojevskog i Čajkovskog na pojedinim zapadnim adresama pre četrnaest-petnaest meseci proglašavano je uglavnom previdom, greškom i početnim nesnalaženjem u novoj situaciji. Ono se, međutim, ispostavilo tek kao rani simptom sindroma koji polako tek zavladava.

Jer nisu za Majnea neprihvatljivi postali samo reka Moskva i park Gorki, za njega je "romantizacija Rusije" već i samo pominjanje – balalajke. Naime, nakon što ustvrdi da je vetar promene počeo da duva, pravo u lice vremena, lirski subjekt je sav srećan zbog novopronađene bliskosti sa svojim projektovanim ruskim prijateljem pa mu u jednom trenutku kaže: "Neka tvoja balalajka zasvira ono što bi moja gitara htela da kaže".

I da, to je zapravo mera onoga što Zapad može da prihvati kad je reč o "bratstvu" sa Rusijom: može bratstvo, ali da vi radite ono što mi kažemo, ili, još bolje: da interiorizujete našu sliku vas. Bilo je neke perverzne satisfakcije u načinu na koji je kroz različita dela popularne kulture Zapad očito uživao u poniženju osiromašenih Rusa u poslednjoj deceniji 20. veka. To je bilo vreme kad im se činilo da "balalajka svira šta joj se kaže".

Kad je u jednom trenutku balalajka opet počela da svira svoje, da sledi svoju melodiju, kao što je onomad Klaus Majne sledio tok reke Moskve, od‌jednom taj "vetar promene" više nije bio dostojan pesme. I biva lako vratiti se na "difolt postavke". Kao u onoj priči o škorpiji i žabi, čak i kada zna da pogrešan potez može biti smrtna presuda i njoj i žabi, škorpija se ipak ponaša u skladu sa svojom prirodom. To je jače od nje.