Izlazak iz istorije, ulazak u psihologiju

Kako čovek stari i kako su redni brojevi ispred aktuelne godišnjice mature sve nepristojnije i nepristojnije veći, počne istovremeno frekventnije da se seća vremena same mature i upisa na fakultet. Ja sam se upisao na Filozofski fakultet u Sarajevu 1996. godine, samo nekoliko meseci nakon kraja rata i Dejtona, i to na odsek za anglistiku. Odsek je posle četiri godine rata bio maltene pred nestankom: od osamnaest doktora nauka koji su radili na odseku 1992, četiri godine kasnije ostalo ih je troje. Sa tako uskim "kastingom", maksimalan broj novih studenata koji su te godine bili spremni da prime bio je deset. Međutim, za tih deset mesta, konkurisalo je više od tri stotine kandidata.

Racionalno gledajući, to nije bilo toliko bizarno i iznenađujuće. U BiH je u to vreme bilo nekoliko desetina hiljada stranaca dovedenih da sprovode mirovni sporazum i najtraženije zanimanje bilo je prevodilac sa engleskog i na engleski. Za uslove neposredno postratne BiH, njihove plate su bile ogromne. Čak i prevodilac najnižeg ranga, u pravilu je zarađivao više od doktora specijaliste ili fakultetskog profesora.

Naravno, studiranje, čak i u optimalnom slučaju, traje četiri godine, a za toliko vremena se mnogo toga promeni. Mnogo toga se za četiri godine promeni, ali tinejdžer koji upisuje fakultet vrlo retko ima smisla za dugoročno planiranje. Čini mi se da je od svih mojih kolega, samo jedan naposletku dobio posao kao prevodilac u sarajevskim strukturama takozvane međunarodne zajednice.

Manjak interesovanja

Setio sam se ovih davnih detalja nakon što sam pročitao podatak koji me je nemalo iznenadio. Podatak se tiče interesa maturanata za ovogodišnji upis na beogradski Filozofski fakultet. Ova institucija je najavila da prima ukupno 733 brucoša, a za ta mesta su se prijavila 874 kandidata.

Na prvi pogled, to zvuči odlično. Postoji neki mali višak interesa, taman da se napravi mala selekcija, odnosno da se ne primi baš svako ko je to poželeo. Detaljniji uvid, međutim, daje potpuno drukčiju sliku. Odsek za filozofiju planirao je primiti 70 kandidata, a javilo ih se ukupno 46. Slično je i na sociologiji: prima se 100, a ukupno je 47 kandidata. Na pedagogiji sekundu bolje: prima se 60, a prijavljena su 44 kandidata. Na klasičnim naukama užas – prima se 30 brucoša, a samo 5 ih se uopšte prijavilo. Istorija umetnosti: prima se 90, a želi da upiše 32. Istorija: prima se 120, a prijavilo se 60. Etnologija i antropologija: prima 60, a želi 35. Arheologija prima 62, a ima ukupno 28 kandidata. Na andragogiji, za divno čudo, postoji makar i vrlo mali, ali opet, višak interesa u odnosu na broj planiranih studenata za prijem: prima ih se 30, a kandidovalo se 35. Otkud onda onaj siginifikantan višak, kad praktično na svim odsecima postoji povelik manjak interesa. Ostao je još samo jedan odsek, onaj za psihologiju. Tamo je planiran prijem 116 brucoša, a broj kandidata je – 547!

Na deset odseka Filozofskog fakulteta prijavilo se 874 kandidata za brucoše, a od njih 547 cilja samo na jedan odsek. Više od tri petine svih ovogodišnjih zainteresovanih za studije na beogradskom Filozofskom fakultetu želi da studira – psihologiju. Zašto je to tako?

Istorija

Da se razumemo, jasno je i iz planiranog broja za upis da je odsek za psihologiju jedan od najvažnijih i najpopularnijih na fakultetu. Jedini koji je otvorio više mesta, a i ta razlika je neznatna, jeste odsek za istoriju (120:116). Ali kad se pogleda na interes brucoša, sve biva jasnije. Na istoriju želi da se upiše upola manje kandidata nego što je otvorenih pozicija. Nasuprot tome, za svako otvoreno mesto na psihologiji "atakuje" praktično pet kandidata.

Ne može se reći da Srbe istorija tradicionalno ne zanima. Veliki broj javnih intelektualaca medijski najvidljivijih po profesiji su upravo istoričari. Istorijske knjige imaju velike tiraže, a istorijske teme generalno privlače veliku pažnju. A ipak, evo, među mlađim generacijama postoji osetan pad interesa za ovu profesiju.

Posledica "tržišnog zaokreta"

Interes za psihologiju, međutim, skoro neverovatno raste. Pošto istorija nije jedini odsek sa vidnim padom interesa studenata proteklih nekoliko godina, pošto isto važi i za praktično sve odseke Filološkog fakulteta, mnogi govore da je to posledica "tržišnog zaokreta", odnosno loših plata u prosveti. Ipak, i pored očitog rasta popularnosti psihoterapije u srpskom društvu, odnosno potrage za psiholozima u odsecima za ljudske resurse velikih firmi, daleko od toga da je diploma psihologije garancija velikih prihoda. Mora tu biti još nešto.

Pre skoro dvadeset godina, Stojan Cerović je objavio knjigu kolumni pod naslovom "Izlazak iz istorije". Podnaslov knjige istovremeno je otkrivao vreme izvornog objavljivanja tekstova, kao i period početka izlaska Srbije iz istorije: "1999. – 2004.". U vreme izlaska knjige, zapisano je i ovo: "Izlazak Srbije iz istorije, onako kako ga u svojim tekstovima opisuje Stojan Cerović, jeste zapravo formiranje svesti o velikom porazu posle kojeg jedna zemlja (narod, država) nema više pravo da pretenduje na posebnu ulogu, nego samo može da prati glavni tok i tempo koje određuju neko drugi. Paradoksalno, tek priznavanje te činjenice otvara mogućnost za izgradnju vlastite budućnosti".

I posle skoro dvadeset godina, reklo bi se da proces izlaska iz istorije nije do kraja završen. Ako ništa drugo, međutim, barem se zna gde se iz istorije prelazi. A prelazi se, reklo bi se, direktno u psihologiju. Privilegovani sagovornici masovnih medija u slučaju najnovijih društvenih i političkih lomova u pravilu su psiholozi, a čak i takozvani politički analitičari sve više barataju psihološkim kategorijama, pa i u situacijama kad su one politikološke potrebnije. Psihologija se pokušava nametnuti kao ključna šifra celokupne društvene dinamike. Kao i obično, (budući) studenti zapravo samo detektuju već prisutna socijalna gibanja.