Ruske crkve i šum vetra u borovini

U petak sedmog jula, pre tri dana, navršilo se tačno 130 godina od rođenja Miroslava Krleže. U tih okruglih trinaest decenija stalo je skoro devet decenija piščevog života i, evo, već četiri i kusur dekade njegove posthumne recepcije koja je u dobroj meri ipak uslovljena (geo)političkim okolnostima pada komunizma i raspada Jugoslavije. 

Danilo Kiš ga je jednom prilikom opisao kao "monument od pedeset knjiga", ali Krleža je verovatno napisao i više. Ipak, još fascinantnija od autorske plodnosti jeste širina njegovog opusa. Nema žanra u kome se nije okušao, nema žanra u kome nije ispisao makar jedno remek-delo: od poezije ("Balade Petrice Kerempuha") preko pripovetke ("Veliki meštar sviju hulja"), romana ("Banket u Blitvi", "Na rubu pameti", "Zastave"), drame ("Legenda", "Glembajevi", "Aratej"), eseja ("Deset krvavih godina") pa sve do dnevnika vođenog decenijama.

Interesantno je porediti Andrića i Krležu; dok je Andrića diplomatska karijera vodila širom planete njegov je književni svet ipak ostao usko omeđen Bosnom; nasuprot njemu Krleža je faktički celi život proveo u Zagrebu (gde je rođen 7. jula 1893, a i umro je u istom gradu 29. decembra 1981.), no u svojim se delima suvereno kreće po čitavom globusu. Književni teoretičari su odavno primetili da ima nečeg antipodskog (Nikola Milošević) u međusobnom odnosu ova dva pisca.

U filozofskom smislu nad Andrićevim delom nadvija se kjerkegorovska strepnja, dok je Krleža ipak nezamisliv bez od‌jeka čuvene Marksove jedanaeste teze, a u parafrazi jednog našeg pisca: verovao je u varljivu ideju da pisac stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja. 

Tombola iz Stokholma 

Obojica su bili uvereni Jugosloveni, samo što je Andrić bio integralista, a Krleža federalista. Još od sredine pedesetih, Savez književnika Jugoslavije ih je obojicu redovno nominovao za Nobelovu nagradu. Kad je Andrić 1961. Nobela i dobio, Krležu je to očigledno potreslo. Bio je nadomak sedamdesetog rođendana i svestan da teško može da doživi trenutak da "tombola iz Stokholma" opet izvuče neki jugoslovenski broj.

Posthumna recepcija njihovih opusa preteže debelo na Andrićevu stranu. Njegove knjige se mnogo češće prevode, o njima se mnogo više piše širom sveta nego o Krležinim. Andrić je istinski aktuelan pisac do dana današnjeg. Krleža je i dalje usamljen na Parnasu najvećeg hrvatskog pisca svih vremena, no izvan akademskih krugova je prilično zaboravljen u najvećem delu sveta.

Zanimljivo je da se jedna njegova knjiga u poslednjih nekoliko godina u ovom smislu pojavljuje kao izuzetak. To je knjiga koja se u 21. veku prevodi na velike jezike i o kojoj se pokatkad piše u poznatim svetskim medijima uz potenciranje njene iznenađujuće aktuelnosti.

Najmarkantniji Krležin putopis

To je knjiga koju nismo pomenuli na početku uz ostala Krležina remek-dela, ali isključivo iz dramaturških razloga. Nismo, naime, uopšte pominjali putopis kao književni žanr, a ova knjiga je po svoj prilici najmarkantniji Krležin putopis. Radi se o "Izletu u Rusiju".

Prvo izdanje ove knjige objavljeno je u Zagrebu 1926, s tim da su pojedina poglavlja u prethodne dve godine objavljivana u različitim listovima i časopisima. U Moskvi je Krleža boravio, po svoj prilici, u proleće 1925, što možemo zaključiti po napomeni o posmrtnim počastima azerbejdžanskom piscu i revolucionaru Narimanovu, pošto je ovaj umro 19. marta 1925.

"Izlet u Rusiju" ne govori dakako samo o Moskvi. Početak putopisa tiče se i samog približavanja destinaciji, odnosno tegobnog puta na relaciji Zagreb-Beč-Drezden-Berlin-Kaljingrad-Virbalis-Riga-Moskva. Krležu su, između ostalog, usporavali konzularni problemi pošto, kako beleži Miljenko Jergović "Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ne samo da nije imala diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom, nego je kralj Ujedinitelj gotovo paranoidno zazirao od komunizma, kako nije gotovo nijedan njegov suvremenik na prijestolu, pa Miroslavu Krleži – pritom članu zabranjene Komunističke partije Jugoslavije – do Moskve nije bilo nimalo lako doći. Ali on je putovao, putovao je dugo, krenuvši s namjerom da raskrinka laži i potvore zapadnih izvještača o slobodi i ljudskim pravima u Sovjetskom Savezu".

O osamdesetoj godišnjici prvog izdanja, "Izlet u Rusiju" je prvi put objavljen u prevodu na – ruski. Knjigu je prevela Natalija Vagapova, a propratnim tekstovima su je obogatili Sergej Romanenko i Nikolaj Anastasjev. Objavljena je u zajedničkom izdanju dve moskovske kuće "Kultura" i "Heleos". Mora da se nekom nanovo učinio aktuelnim motiv raskrinkavanja laži zapadnih izveštača.

Vil Firt iz Australije, koji je pre nekoliko godina potpisao prvi prevod "Izleta u Rusiju" na engleski, svedoči da mu je Krleža kao pisac uvek izazivao strahopoštovanje, ali da ga je ovo mladalačko delo, uz to i relativno kratko, impresioniralo toliko da ga je usprkos svemu morao prevesti, pošto mu se dopao i njegov ideološki bagaž: "Ja sam kao mlad bio komunista, sada više nisam, ali sam i dalje levičar. Zato mi je bio zanimljiv njegov pogled na Rusiju, zbog svega onoga što ona znači za komunizam".

S kakvim god motivom, međutim, čitalac prišao "Izletu u Rusiju", vrhunsku književnost će lako prepoznati. Ovo je slika jedne zemlje i jedne epohe kroz pogled darovitog i naklonjenog posmatrača.

Odnosno, u autopoetičkom citatu samog Miroslava Krleže: "Više od statistike, mene su na tom putu interesirali ljudi, ljudski odnosi, gibanja, pokreti, rasvjete, dinamika, klima. Ja sam gledao ruske crkve i – dopustite mi da budem sentimentalan – slušao šum vjetra u borovini i mislio o kulturnim problemima više, nego o statistikama".