Seks i nasilje iznenadili intelektualce

Pre neke tri-četiri nedelje iz kulturnih rubrika dnevnih novina stigla je najava da će narednu teatarsku sezonu na sceni "Raša Plaović" beogradskog Narodnog pozorišta otvoriti nova postavka jednog blizu šezdeset godina starog dramskog teksta Đorđa Lebovića, a u režiji Egona Savina. Drama "Lutka sa kreveta broj 21" priča je o životu u koncentracionim logorima i vremenu Drugog svetskog rata, ali s fokusom na žene koje su u tim logorima bile žrtve sistematskog maltretiranja, zlostavljanja i silovanja.

Uloge je Savin poverio Nikoli Ristanovskom, Zorani Bećić Đorđević i Petru Strugaru. Ovo je prva postavka ove drame u beogradskom Narodnom pozorištu, ali je zanimljivo da je pre manje od godinu i po dana isti tekst premijerno postavljen u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu u režiji Slobodana Brankovića.

Dva možda i najuglednija pozorišta u zemlji u osamnaestak meseci postavljaju isti tekst napisan pre više od pola veka; otkud to? S jedne strane, reč je o nesumnjivo intrigantnom tekstu koji pomalo podseća na kultnu dramu Arijela Dorfmana "Smrt i devojka", s tim što vredi potcrtati da je Lebovićev tekst skoro četvrt veka stariji, pa ako je neko uticao na nekoga onda je Lebović na Dorfmana, a ne obratno; s druge strane, možda ima nešto u duhu vremena što priziva takvu tematiku.

Gipkost i šarm

Ne bih o tome verovatno dalje razmišljao da mi posve slučajno do ruku nije došla 11 godina stara knjiga koja mi je dotad, eto, potpuno promicala iz vida. Radi se o knjizi "Mali ekran" Mome Kapora, objavljenoj 2012. u saizdavaštvu Tanesija i Radio-televizije Srbije. U ovoj posthumno objavljenoj knjizi sakupljene su TV kritike koje je Momo Kapor pisao šezdesetih godina 20. veka, u svojim kasnim dvadesetim i ranim tridesetim godinama života, dakle.

Prvi utisak o knjizi je ta neverovatna gipkost i šarm Kaporovog literarnog talenta. Čovek bi u teoriji rekao da teško nešto može biti dosadnije od TV kritika programa emitovanog pre više od pedeset godina. A opet, to su tekstovi aktuelniji i duhovitiji od devedeset posto kolumnistike koja poslednjih meseci izlazi po našoj štampi. Za divno čudo, češće nego što je očekivano i teme su ostale atraktivne. Primera radi, danas kad već dugo ni Momo Kapor ni Danilo Kiš nisu među živima, ima nekih čudnih skoro proročkih detalja u Kaporovoj kritici Kišove famozne televizijske drame "Noć i magla".

Dijagnoza vremena

Kad smo kod televizijskih drama, vraćamo se, dakle, i Leboviću. Prva premijera "Lutke sa kreveta broj 21" desila se zapravo takođe u formatu televizijske drame, a u režiji Jovana Konjovića tokom 1966. godine. Uloge su tumačili Ljubiša Jovanović, Vesna Krajina i Branko Pleša. Kapor je pisao i o ovom televizijskom sadržaju, i to pod naslovom "Seks i nasilje".

Na samom početku, vrlo ekonomično uostalom, izlaže kratki sadržaj drame. Posle Drugog svetskog rata, treba da se sudi bivšem esesovcu Emilu Grabneru. Jedna od njegovih žrtava, žena koja je u logoru bila višestruko silovana, posle rata živi u srećnom braku, a njen muž ne zna ništa o ovom njenom mučnom i tragičnom iskustvu. Grabner koji je bio upravitelj "Kuće lutaka", odnosno logora u koji su nacistički oficiri dolazili da bi silovali zarobljenice, od ove žene traži da ne svedoči protiv njega, tvrdeći da bi joj porodična sreća trebalo biti važnija od osvete, ukazujući joj na realnu mogućnost da je muž ostavi nakon što sazna za njenu ratnu sudbinu.

U celoj drami, Kaporu je najintrigantnija jedna Grabnerova rečenica; on, naime, u jednom trenutku kaže kako su svetu već dosadili procesi protiv ratnih zločinaca, odnosno priče o zločinima i mučenjima, ali da je njegov slučaj nešto sasvim drugo, pošto se u njemu javlja spoj seksa i nasilja, a to je nešto što uvek veoma uzbuđuje.

I ta rečenica književnog lika napisana pre skoro šezdeset godina, rečenica koju Kapor potencira u svojoj kritici, od‌jednom mi se ukazala kao dijagnoza jednako današnjeg vremena, kao i onog pre šest decenija. Da, i danas ono što automatski diže najveću medijsku i društvenu prašinu je spoj seksa i nasilja. Neko bi rekao da će i to ljudima da dosadi, ali, eto, to nikako da se desi. Tim spojem i njegovom popularnošću intelektualci su i dalje zgroženi i osupnuti, dapače iznenađeni, iznenađeni skoro kao oni poslovični putari snegom u januaru.

Šta je ljudima uzbudljivo

Sve stereotipne jeremijade o tzv."rijaliti programima" uvek su garnirane upozorenjima na seks i nasilje. I tu se po pravilu zaboravlja: nije taj spoj ljudima uzbudljiv zato što televizija na njemu insistira, nego televizija na njemu insistira zato što je on ljudima uzbudljiv.

Tu s jedne strane, naravno, postoje načini na koji se određeni programi moraju učiniti nedostupnim ili teže dostupnim deci i omladini, kao što i svaki holivudski film ima preporuku ispod koje dobne granice ga ne bi trebalo gledati.

Druga vrsta "moralne panike", ona koja se fokusira na apsolutne zabrane, dugoročno zapravo neće postići ništa i pokazaće se kao kontraproduktivna.

Ideološki simplifikovan doživljaj ljudske prirode, sklonost nekoj mutno artikulisanoj rusoovskoj ideji proto-nevinosti primitivnog čoveka koga je civilizacija korumpirala, bio on baziran na religiji ili bilo kakvoj politički-utopijskoj viziji, polupaće se pre ili kasnije o hridine stvarnosti. Realističnije je zamisliti da zbog klimatskih promena sneg u januaru zaista postane iznenađenje, nego da teme seksa i nasilja prestanu da budu u središtu pažnje umetnosti, popularne kulture i estrade.