Uz novo čitanje Kunderinog "Neznanja"

Smrt Milana Kundere doživljena je širom sveta kao smrt književnog velikana iz epohe kad je književnost bila mnogo važnija nego danas. Nekrolozi su pisani od Kanade do Kine. Kunderin odnos prema Srbiji i Jugoslaviji bio je specifičan.

Nije slučajno "Nepodnošljiva lakoća postojanja" premijerno objavljena paralelno u Americi, Francuskoj i - Jugoslaviji.

Isto tako, međutim, ne može biti slučajno da je on posle raspada Jugoslavije, izabrao Beograd za premijeru svog prvog romana napisanog na francuskom jeziku, a na češku temu. Dok je postojala Jugoslavija, on se ovdašnjim čitaocima obraćao posredstvom sarajevskog izdavača ("Veselin Masleša"). Kad više nije bilo Jugoslavije, to se promenilo.

Nostalgija

Roman napisan na francuskom L'ignorence iz rukopisa je preveden na srpski. "Neznanje" je tako objavljeno poslednjih dana 2000. u Beogradu, u izdanju izdavačke kuće "Stubovi kulture" i u prevodu Mirjane Avramović-Uaknin, dok će original u Francuskoj da izađe tek naredne godine, privlačeći ogromnu pažnju te bivajući u najužoj konkurenciji za Gonkurovu nagradu.

Na prvi pogled "Neznanje" je formalno identično prethodnim Kunderinim francuskim romanima, "Usporavanju" i "Identitetu". Ponovo kratki roman sa pedesetak kratkih poglavlja. No već i broj poglavlja nosi malu ali znakovitu razliku. "Neznanje" ima 53 poglavlja, za razliku od "Usporavanja" i "Identiteta" koji su imali po pedeset i jedno. (Prosečna dužina Kunderinog francuskog romana tako je tada iznosila tačno pedeset i dva poglavlja.)

S tematske strane "Neznanje" je Kunderin povratak Češkoj. Glavi likovi su Česi, a i najveći deo radnje odigravao se u Češkoj. Stilski je "Neznanje" takođe blisko starom češkom Kunderi. Kad u drugom poglavlju pisac stane etimološki raščlanjivati reč "nostalgija", te uspoređivati ekvivalentne izraze u mnogim evropskim jezicima svaki će se kunderofil sa nostalgijom prisetiti devetog poglavlja prvog dela "Nepodnošljive lakoće postojanja" gde se na identičan način analizira reč "sućut". Tu je i nekoliko ludačkih opservacija na temu češke istorije što sećaju na "Knjigu smeha i zaborava". Ponovo se pojavljuje i poznata Kunderina estetska obuzetost koegzistencijom različitih istorijskih vremena u romanu, a galerija epizodnih likova zna podsetiti na neke junake "Smešnih ljubavi".

Nema povratka

Radnja "Neznanja" fokusira se u svom najvećem delu na Irenu i Jozefa. Oboje su emigranti (Irena u Francuskoj, Jozef u Danskoj) koji nakon dvadeset godina progonstva nakratko posećuju domovinu. Imaju još jednu zajedničku tačku: Irena je udovica, Jozef je udovac. Irenino udovištvo traje duže i ona je već izvesno vreme u vezi sa Šveđaninom Gustavom. Jozef je, naprotiv, verni čuvar uspomene na svoju pokojnu ženu. U mladosti njihovoj, njih dvoje su proveli jedno veče u praškom kafiću. Tamo je Jozef ukrao malu pepeljaru i poklonio je Ireni. Pozvao je k sebi u stan, no ona je već bila zaručena s Martinom te je odbila.

No celog je života čuvala malu pepeljaru, a susret s Jozefom bio je za nju simbol neostvarenih mogućnosti njenog života.

Slučajni susret, nakon više od dvadeset godina, na pariškom aerodromu pred let za Prag za koji oboje imaju karte za Irenu je prst sudbine. Ona postaje nezadovoljna vezom s Gustavom te je još srećnija zbog susreta s muškarcem koji je za nju gotovo celog života predstavljao amblem nedosegnute sreće. A Jozef se Irene ne seća, makar mu ne pada na pamet da joj to kaže. U avionu se njih dvoje kao stari poznanici dogovaraju da se vide u Pragu.

Lirske godine

U narednih nekoliko dana Irena i Jozef jednako shvataju ispraznost iluzije o velikom povratku. Irena je još čvršća u onom što je i ranije znala, da je njen život sad u Parizu, da dvadeset pariških godina u njenom životu ima veću važnost od praške mladosti, da je njen odlazak, ma kako nametnut spolja, protiv njene volje, predstavljao izlaz i najbolje rešenje u njenom životu. Jozef slučajno dolazi do svog srednjoškolskog dnevnika. Čitajući ga oseća samo gnušanje prema sebi ondašnjem. (Osećaj doslovce identičan onom Ludvikovom iz "Šale": "Preplavio me val besa na sebe samoga, besa na moje tadašnje godine, na glupe lirske godine …".) Češka je za njega podsećanje na te "glupe lirske godine", no još više ona je brisač sećanja na pokojnu ženu. (Da je ostao tamo ne bi je ni sreo.)

"Neznanje" je Kunderin opus u malom. Poput nekog borhesovoskog "alefa" ono sadrži sve kunderijanske motive.

Čini se ipak da je u celini ovaj roman najsličniji "Šali". Makar ovde naracija ne teče u prvom nego u trećem licu, stalno prebacivanje fokusa sa Irene na Jozefa te njihovo konačno združivanje podseća na "Šalu", naročito njezin sedmi deo u kom se naratori "mešaju".

Nezamorna vernost

U dvadeset i trećem poglavlju "Neznanja" dok čita svoj mladalački dnevnik Jozef nailazi na sledeću rečenicu: Koliko je zamorna vernost koja nema svoj izvor u pravoj strasti.

Roman "Neznanje" je nova potvrda suštinske i metafizičke Kunderine vernosti, vernosti svojim opsesivnim temama, vernosti samom sebi. No ta je vernost strasna i nimalo zamorna.

Poznata je ona fraza o piscima koji celog života pišu jednu knjigu. Za malo kog savremenog autora to je vredelo u tolikoj meri kao za Kunderu. Nakon "Neznanja" više je pisao eseje, nego romane, ali slika sveta ostala u njegovim knjigama ostala je ista. "Praznik beznačajnosti" stigao je tu tek kao poslovična tačka na "i".