Emir i detektivi

Celu prošlu nedelju, trinaesti avgust, od jutra do noći, proveo sam u Raveni. Taj čudesni grad, s druge strane Jadranskog mora, posetio sam ponajviše zbog Danteovog groba. Dva dana uoči velikog verskog praznika, a svakako usred avgustovskog ferija, grad je delovao skoro prazno. Hoću reći: više je domorodaca otišlo u turizam po Hrvatskoj, Španiji i Grčkoj, nego što je svetskih putnika od ko zna kud stiglo u Ravenu.

Ravena ima oko stotinu i pedeset hiljada stanovnika, a širi centar je površinom dovoljno mali da se sve sasvim lako prepešači. I nema potrebe da se pripremaš za dolazak studirajući mape ili pomno pripremajući itinerer, sve se može raditi savršeno spontano, a da se i vide sve atrakcije i da se tipično mediteranski uživa u svakodnevnom hedonizmu.

Kad od železničke stanice kreneš prema centru, Danteov grob ne možeš promašiti. Na njega te svako malo upućuju putokazi. Do tamo ti treba maksimalno deset ili petnaest minuta lagane šetnje.

Pokraj groba je, naravno, i muzej, kao i knjižara specijalizovana za knjige vezane za Dantea te prodavnica suvenira.

Knjižara je ponudom okrenuta prosečnom turistu: tu su uglavnom razna izdanja "Božanstvene komedije" i različite publikacije tipa "Dante za početnike".

Razmišljam kako su u socijalističkoj Jugoslavije nastale najmanje dve ozbiljne studije o Danteu, naučne knjige koje zaista zadovoljavaju najrespektabilnije moguće globalne standarde: "Politička vizija Dantea Aligijerija" Nerkeza Smailagića i "Slaveni o Danteu" Muhameda Dželilovića. Jugoslovenski humanistički intelektualci i profesori na fakultetima društvenih nauka nisu bili zagledani u sopstveni pupak, nisu pisali samo teze o "nezasluženo nepriznatim lokalcima", nego su izlazili na međunarodnu akademsku "pijacu" sa temama koje su svetske.

Slično je bilo i u umetnosti.

Dobro je ovih dana rekao moj drug Uroš Đurić: "Raspad Jugoslavije je ogledni primer kako bogati mogu da rasture jednu zemlju radi profita. I sadašnji rat u Ukrajini govori o takvom stanju stvari. Zato raspad Jugoslavije boli. Ne zbog nekog idealnog političkog sistema u toj zemlji, naravno da on to nije bio, nego zbog toga što je Jugoslavija bila dobar spoj suživota različitih grupa, kultura i nacija. Šta sada imamo? Koliko god se sada svi busali u svoje nezavisne grudi, sve su to sada mali kupljeni narodi, dovedeni u stanje od pre 200 godina. Zavisni i zavidni sa svojim malim prćijama. Koji snažni kulturni ili društveni model je proizašao iz tih sredina nakon Jugoslavije? Koga mi danas uopšte nešto zanimamo u Gracu ili u Trevizu? Kulturološka barijera na Karavankama i Alpama danas je čvrsta kao stena".

I super mi je što je potegao baš taj Trevizo, iz koga sam tog jutra vozom i stigao u Ravenu.

U suton Rimskog carstva, Ravena je neko vreme neformalno praktično bila glavni grad sveta. Danas je tek drugi, treći ili četvrti grad po važnosti u italijanskoj pokrajini Emilija-Romanja. Latinske poslovice tipa "Kako prolazi slava sveta" same padaju na pamet. Ali opet, dirljivi su tragove te davne veličanstvenosti, naročito što deluju nekako – jugoslovenski.

Nigde kao u Raveni katoličke crkve nisu više nalik na vizantijske, a freske i mozaici ponegde asocijacijom prizivaju i Kosovo.

Nedelja je kažem, dva dana uoči velikog verskog praznika, a svakako usred avgustovskog ferija, i mnogo lokala ne radi. Ne samo trgovina, nego i kafića, restorana, frizerskih salona. Bočice vode turisti uglavnom kupuju u malim radnjama gde skoro bez izuzetka rade Arapi i crnci iz subsaharske Afrike. Svet se menja, oseća se to i u Raveni.

Italija je mediteranski opuštena, ali je ipak Zapad. Vozovi su udobni i tačni, ljudi su bogati i doterani, hrana je vrhunska, voze se dobri automobili, policija je sveprisutna, ulice čiste. To je Zapad kome ima smisla težiti, Zapad kome, sasvim je jasno, teži ogromna većina ljudi u Srbiji, usprkos ponekad bizarnim rezultatima bizarnih anketa.

Jer problem s tim anketama je što su pogrešno formulisane i problem je što je nažalost kasting samozvanih zagovornika Zapada najgori kasting u istoriji loših kastinga. Nije Zapad NATO, Zapad je način života.

U tom smislu, i pored svog katoličkog pritiska za uvođenje neradne nedelje, velika Feltinelijeva knjižara u ulici Armanda Dijaza i nedeljom radi. Radno vreme je skraćeno, ali ipak radi.

Ulazim u knjižaru i prilazim polici sa fikcijskom književnošću, sa romanima i pričama, onim što Italijani zovu "Narrativa". Tu su i domaći autori i prevodi. Kao i uvek u italijanskim knjižarama, oduševljen sam i aglilnošću njihovih izdavača i prevodilaca i dizajnom knjiga. Prevodi se mnogo, knjige su lepe, do književnosti se drži. Polica je ogromna, knjige su poređane po abecednom redu prezimena autora. Andrić je odmah na početku: "Na Drini ćuprija" i jedan izbor iz novelistike.

Pažljivo pogledom prelazim hrbate i tražim savremene srpske pisce. Tražim sve one silne sredovečne junoše što se ubiše obigravajući kao kučići oko fondacija, ambasadora, atašea za kulturu, briselskih ćata. Tražim dobitnike ugledne NIN-ove nagrade iz poslednjih desetak godina. Tražim sve one "detektive amatere" što spremno dojavljuju "tamo gde treba" ako neko nešto pogrešno kaže. Nikog nema.

Samo jedan srpski pisac je tu, a knjižar ga je još i izdvojio tako da prema čitaocima gleda prednjom koricom, a ne (tek) hrbatom. Nekadašnji student praške FAMU pored nekadašnjeg profesora praške FAMU. I to nije autobiografija, to su pripovetke, jedan, što bi rekli, nekomercijalan žanr. I to je napisao čovek kome ovde najradije ne bi ni dale da bude pisac, čovek za koga ove junoše kad i hoće da kažu da je pisac, to pisac obavezno stave pod znakove navoda.

On, Emir Kusturica, je taj čiju prozu na Zapadu čitaju i prevode usprkos denuncijantskom trudu "detektiva".

Njih ako se sete, sete. A neće se setiti.