U poslednjih godinu i po dana, od početka rusko-ukrajinskog sukoba, ponovo se, svako malo, aktuelizuje ona večna tema o (ne)odvojivosti umetnosti i politike. U februaru i martu prošle godine, ponegde na Zapadu su i Dostojevski i Čajkovski simbolički tretirani kao nekakvi Putinovi intimusi. A pre neki dan je, primera radi, Goranu Bregoviću zabranjeno da uđe u Moldaviju zbog pripisanih mu političkih stavova.
Nama ovde, "veteranima" ratova koji su pratili raspad Jugoslavije, to sve deluje neobično poznato. Ovde je status pojedinih pisaca vrlo često uslovljen njihovim ovakvim ili onakvim svrstavanjem za vreme ratnih dana.
Prva knjiga Bernara Anrija Levija objavljena na južnoslovenskim jezicima, štampana je, naravno u Beogradu, a jedan od prevodilaca bio je Danilo Kiš. Danas je Levi u Sarajevu jedan od čaršijskih intelektualnih heroja, dok u Beogradu zna da dobije tortu u glavu, mada mu se knjige ovde i dalje uredno objavljuju, poput one koju je napisao u četiri ruke sa Mišelom Uelbekom.
Nasuprot tome, Peter Handke je u Beogradu i Banja Luci "naš drugi nobelovac" dok je u Sarajevu i pripadajućim kantonima sa bošnjačkom većinom ponegde i službeno "persona non grata", mada je ranih devedesetih bio praktično kanonizovan pošto mu je poezija bila u prvim čitankama štampanim u nezavisnoj Bosni i Hercegovini "po planu i programu Ministarstva obrazovanja Republike BiH".
"Finalna" verzija
Kad je pre neki dan umro Marko Vešović, najveći broj nekrologa prvenstveno je potencirao njegovu ratnu publicistiku, mada je Vešović, i objektivno i po sopstvenom samorazumevanju, primarno bio pesnik te tumač i prevodilac poezije. Šta god danas u Srbiji bilo ko mislio o njegovoj ratnoj publicistici, Vešovićevi eseji (poput onih o Stevanu Tontiću, Njegošu ili Isidori Sekulić) morali bi se čitati i izučavati na studijama srpske književnosti.
A poklopilo se, eto, da je Vešovićeva smrt pala skoro tačno na desetu godišnjicu smrti Mirka Kovača, što je dobar povod za prisećanje na ovog velikog pisca čija je postjugoslovenska recepcija skoro u potpunosti uslovljena njegovim političkim i građanskim izborima od 1990. godine nadalje. Jedan od prvih i najautentičnijih kritičara Slobodana Miloševića i njegove politike te masovnih manifestacija srpskog nacionalizma, sa suprugom se početkom jugoslovenskih ratova preselio u Rovinj. Neki prijatelji mu nisu toliko zamerili egzil, koliko jesu odlazak u Tuđmanovu Hrvatsku. Apokrifno se prenosi replika jednog pisca: Ako i misliš da je Sloba Hitler, a da si ti Tomas Man, znaš i sam da Man nije otišao u Musolinijevu Italiju, nego u Ruzveltovu Ameriku.
Bilo kako bilo, Kovač je odlučio ne samo da se kao građanin preseli u Hrvatsku, nego i da se kao pisac preseli u hrvatsku književnost. Autor koji je sa skoro andrićevskim majstorstvom naraciju vodio na markantnoj ekavici, dok su dijalozi bili ispisivani dijalektom kraja iz koga junaci dolaze, sve svoje knjige je "preradio" ili "prepevao" na hrvatski standardni jezik, uz želju da se te verzije u budućnosti smatraju "finalnim".
Neka dijabolična ironija, kakva nije strana Kovačevom svetonazoru kakav slutimo iz knjiga, učinila je da u hrvatskoj književnosti te knjige ne steknu status kakav zaslužuju, dok je najveći deo zvaničnog centralnog toka srpske književnosti jedva dočekao da Kovaču usliši želju i da ga odbaci iz konteksta u kome se formirao kao pisac. S druge pak strane, jedan manji deo pisaca i kulturnih radnika iz Srbije u Kovaču vidi svog gurua, što nužno ide sa precenjivanjem, pa je u tom krugovima nešto kao šibolet postala javna izjava da je Kovač bolji pisac od Kiša i Pekića.
Navodni tabu
Nema ovaj tekst ambiciju da "ispravlja krive Drine" i da predlaže kulturne politike, samo želi da ponovo potcrta neke očiglednosti. Mada mu opus u celini nije ostvaren i zaokružen kao Pekićev i Kišov, Kovač je nesumnjivo veliki pisac, a malj njegove umetničke proze (da se poslužim malom igrom reči u kontekstu prezimena) nije "alatka" koje bi se trebalo olako odricati.
Oni kojima je danas najmilije da pljuju Kovača, vole takođe da fantaziraju kako je u Jugoslaviji bilo zabranjeno ili u najmanju ruku nepoželjno umetnički se baviti temom Jasenovca ili celim kompleksom ustaškog genocida nad Srbima. Takođe, u sklopu razrađenije teze, obično se potencira navodni tabu da se "proziva" katolička crkva i njeni prelati.
Kako god bilo, kad sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Mirko Kovač piše "Nebeske zaručnike", on u knjigu uvršava i briljantnu pripovetku "2Dan i noć" o fra Veseljku Kuljiću koji tokom 1941. danju verbalno osuđuje zločine nad Srbima, a noću ih i sam kolje.
Lična hrabrost
Tek ilustracije radi, evo kako Kovač opisuje fratrovo ubistvo lokalnog paroha: " - Jesi li to ti, Veselko? - paroh nije mogao od čuđenja doći k sebi. Učinilo mu se da ima posla s nekim drugim čovekom, s nepoznatom i sablasnom pojavom. - Jesi li pobestijao? Šta ti je?
Fratar je s kamom u ruci poletio na nj; sve je brzo izveo, s nekom nadošlom i neverovatnom snagom, pogodio ga u žilu kucavicu i oborio na sto. Dok se paroh gušio i umirao, fra Veselko je jetkim i opakim jezikom siktao nad njim:
- Sve dok je jednog Srbina, mira neće biti, bogohulna sorto!"
Gledano književno-umetnički, priča je malo remek-delo, a ako je, kako neki kažu, tema bila tabu, Kovač je pokazao i ličnu hrabrost. Čisto da neki koji tvrde da u SFRJ Jasenovac (u širem simboličkom smislu) nije bio prihvatljiva i poželjna književna tema znaju da tako nije bilo za sve.