Meka moć Srbije, ili: Ko je bugarski Nušić?
U Sofiji je na svakodnevnom nivou teško ne primetiti neku srpsku "referencu", dok, rekao bih, kad je o Beogradu i Bugarskoj reč, to nije tako. Možda bi vredelo razmisliti zašto, naročito u kontekstu činjenice da u našoj javnosti vlada skoro pa konsenzus da Srbi "nemaju smisla za meku moć"
Bio je u Beogradu Georgi Gospodinov, valjda najvažniji bugarski savremeni pisac, pa me je obradovao veliki interes medija i još veći interes čitalačke publike. Jedan od problema nas Balkanaca je što se često ne (u)poznajemo direktno, nego preko posrednika, uglavnom anglosaksonskih. Neko bi rekao da je tako i u slučaju Gospodinova, da je njegovu ovdašnju vidljivost naglo podigla ovogodišnja nagrada Buker, ali opet, s druge strane, prvi prevod Gospodinova, velike svetske književne zvezde danas, na bilo koji drugi jezik bio je prevod na srpski, pre skoro četvrt veka, u izdanju "Geopoetike".
Podsetio me Gospodinov na moju književnu rezidenciju u Sofiji u julu mesecu 2020. Harala je korona, pa sam bio siguran da će mi rezidencijalni boravak dogovoren mesecima ranije propasti. A onda je skoro naprasno prekinut lokdaun i mene su pitali da li bih ipak došao, pa sam pristao i bio u Sofiji od prvog do 31. jula. Gospodinova sam sreo već drugog dana boravka tamo, i to slučajno, u restoranu Kluba arhitekata. Mislio sam da je on na svojoj rezidenciji u Berlinu, a ispostavilo se da se vratio bukvalno dan pre. Nabrajajući koliko zajedničkih izdavača imamo po svetu, prebacili smo prste jedne ruke.
Progovorili smo i koju stereotipnu o srpsko-bugarskim odnosima, ali mene je upravo boravak u Sofiji kasnije naučio da je srpska "meka moć" u pravcu Bugarske mnogo jača nego obratno. Ako se ne varam, mi u poslednjih dvadesetak godina imamo maksimalno pet-šest savremenih bugarskih pisaca prevedenih i prisutnih u našim knjižarama, mada je naše knjižarstvo i izdavaštvo razvijenije od njihovog. Nasuprot tome, njihove knjižare pune su prevoda srpskih pisaca na bugarski. Gotovo da nema iole poznatijeg srpskog pisca danas, a da nema bar jednu knjigu na bugarskom.
Restoran "Nušič"
Istog dana, nakon susreta s Gospodinovom, vraćajući se u svoj privremeni sofijski stan, u Bulevaru patrijarha Evtimija, na broju 14, ugledam najpre poznat (auto)portret. To je Branislav Nušić?! Da, to je restoran koji se zove "Nušič" i u kom se prodaje srpski roštilj, štono ovde kažu, srbska skara.
Šta ti je soft power, razmišljam opet. Kako bi se mogao zvati bugarski restoran u Beogradu kad bi postojao? Eventualno "Hristo Stoičkov". Ko je uopšte bugarski Nušić, ko je njihov najvažniji dramski pisac iz druge polovine 19. i prve polovine 20. veka?
U stanu sam imao neke publikacije o bugarskoj književnosti, neke kao istorijske preglede. Površnim listanjem ne nalazim da je Nušiću neko jako blizak. Jedino što mi bar malo liči je Ivan Vazov, mada je on, rekao bih, Bugarima važniji nego Nušić Srbima. Vazova (1850-1921) zovu "ocem bugarske književnosti", po njemu se zove Narodno pozorište u Sofiji. Ima i neku međunarodnu težinu, po njemu se zove jedna ulica u Bratislavi. Prevodili su ga i kod nas, ali teško mogu da zamislim da se neki restoran u Beogradu zove "Vazov" (mada je dobro ime).
Među svim srpskim piscima, ispade Nušić najbolja poveznica sa susednim narodima. Nušiću niti ko osporava srpstvo (mada je bio Cincar), niti bilo kom smeta. U Sarajevu se onaj deo bošnjačke elite koji se gadi Andrića, u poslednje vreme kune u Nušića. Koliko im je Andrić islamofob, toliko im je Nušić islamofil. Igra se Nušić normalno u hrvatskim kazalištima. Petrit Imami je pisao o Nušićevom susretu sa Isom Boljetincem, a generalno mi se čini da sam čitao kako je iz albanske perspektive upravo Nušić onaj među klasičnim srpskim piscima koji im je, kad je o odnosu sa Albancima reč, najmanje sporan.
Nije Nušić toliko poznat kao kafanski tip, ali krstio je lokale svih vrsta: od kafića ("Nušić") i kluba ("Ben Akiba") u Beogradu, do roštilj-restorana u Sofiji.
Crkvom Svetog kralja
Koji dan kasnije, u strogom centru stare Sofije, neobično lepa ulica zove se – Pirotska. Prolazim kroz nju tražeći Sabornu crkvu svete Nedelje. Po zvaničnim podacima, izvorno potiče iz 10. veka, mada je navodno na istom mestu bio hrišćanski hram još u četvrtom veku, pre nego je hrišćanstvo postalo zvanična religija u Rimskom carstvu. Tu su 1925. komunisti hteli da ubiju kralja Borisa Trećeg. To im nije uspelo, ali su ubili više od 150 ljudi. Naposletku, crkva je najslavnija po tome što se u njoj čuvaju mošti srpskog kralja Milutina, pa je mnogi stari vernici nazivaju i crkvom Svetog kralja.
Ulaz u crkvu kao crkvu je, naravno, besplatan, ali je fotografisanje zabranjeno ako se ne plati karta od pet leva. Dostojevski bi, pomišljam, doživeo nervni slom kod ovakve varijacije na rimsku praksu. Podseća to, naime, na činjenicu da koliko god ulazak u famoznu rimsku baziliku Svetog Petra u lancima bio besplatan, reflektor koji osvetljava Mikelanđelovog Mojsija koji je u debeloj senci operiše na bazi evro-kovanica; ubaciš dva evra i reflektor svetli valjda minut-dva ako ti je već stalo da se lepo uslikaš.
Mihiz bi možda rekao: Čuvali bismo i mi mošti nekog bugarskog srednjevekovnog kralja, da su ga ovi imali. Šalu na stranu, hoću da kažem da je u Sofiji na svakodnevnom nivou teško ne primetiti neku srpsku "referencu", dok, rekao bih, kad je o Beogradu i Bugarskoj reč, to nije tako. Možda bi vredelo razmisliti zašto je to tako, naročito u kontekstu činjenice da u našoj javnosti vlada skoro pa konsenzus da Srbi "nemaju smisla za meku moć".
I na kraju, a poslovično ne najmanje važno, u taksijima šibaju samo srpski narodnjaci, a svako stariji od 30 godina zna ko je Lepa Brena. Nego, ko je bugarska Brena?
