40 godina od smrti Brežnjeva ili: Bez pakla nema iluzija

Dnevnici su čudo; naročito dnevnici u kojima nema naknadne pameti. Ako nešto volim da čitam, to su dnevnici. Dnevnike prvi put čitaš kao što se čita roman: hronološki, lepo, po redu. Međutim, posle, kad dođe neki datum, otvoriš taj datum u nekoj nasumičnoj godini da vidiš šta je tvoj dnevničar doživeo tog dana .

Novosadska "Akademska knjiga" objavila je poslednjih godina dve divne dnevničke knjige Andreja Tarkovskog. Listam ovih dana te dnevnike, tražeći kako Tarkovski doživljava svoje jeseni, jesenje dane sve jesenije, jeseni i život bez smisla.

Tarkovski u Rimu

Pre ravno četrdeset godina, sredinom novembra 1982, Tarkovski je bio u Rimu. Citiraću ovde dnevničke zapise Tarkovskog od 12. i 14. novembra 1982.

Dakle, dvanaestog jedanaestog, Tarkovski ovako piše: "Danas je na televiziji javljeno o smrti Brežnjeva i Kirilenka. Znači, na redu je Andropov. Siguran sam. Šta li će sad biti? Gospode! Neka bude volja tvoja!"

A dva dana kasnije sledi ovakav zapis: "Andropov... Bili smo u ambasadi, odali poslednju počast. Videlo se da će izabrati Andropova. Ako je tako, on bi morao da ima gotov program, a ne samo želju za vlašću. Ako nije, onda će na njegove oči sve početi da se ruši, jer neće biti para ni za politiku ni za hleb. Sada je svaki dan života po starim principima – sklizavanje u propast. Nemoguće je da Andropov toga nije svestan."

Onodobni "fejk njuz"

Strašno je zanimljivo čitati ove zapise četrdeset godina kasnije. Brežnjev je, naime, umro desetog novembra. Da, postojalo je predinternetsko vreme kad su televiziji trebali sati i dani da prenese neku vest.

Isto tako, postojao je i onodobni "fejk njuz". Ne znamo danas koja je televizija to navodno objavila, no Kirilenko nije umro 1982. Istaknuti sovjetski političar i blizak Brežnjevljev saradnik Andrej Pavlovič Kirilenko umro je, naime, tek 1990.

Kad je o ključnoj stvari reč, međutim, Tarkovski je sto posto u pravu. On piše: "Znači, na redu je Andropov. Siguran sam." I zaista je bilo tako.

Kako je bio tako siguran?

Za ljude koji se ne sećaju tih vremena ili nemaju neko iole dublje znanje o Sovjetskom Savezu osamdesetih godina prošlog veka, ubeđenost Tarkovskog o izvesnosti da će Brežnjeva naslediti Andropov mogla bi delovati i zbunjujuće. Kako on može biti siguran, upitaće se neko. Da li su svi to znali? Suština je zapravo u tome da ljudi to nisu znali.

Za tadašnje "političke analitičare" Andropov je bio autsajder. Favorit je bio Konstantin Černjenko.

Andropov je nasledio Brežnjeva dva dana nakon njegove smrti i ostao lider Sovjetskog Saveza sve do sopstvene smrti, devetog februara 1984. Umro je tačno jedan jedini dan nakon otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Na čelu SSSR-a proveo je nekih petnaestak meseci.

Dok se Hladni rat intenzivirao, Andropov je fokus svoje vladavine stavio na eliminisanje korupcije. Andropova je dva meseca nakon smrti nasledio Černjenko, ali tek je njegova vladavina biologijom bila predodređena da bude kratkotrajna. Černjenko je umro 10. marta 1985, nepunih godinu dana nakon što je preuzeo vrhovnu vlast. Černjenka je već dan nakon njegove smrti nasledio Gorbačov i to je bilo to.

Gubitnik ili humanista

Povodom skorašnje smrti Gorbačovljeve, razni autori su se okušali u žanru nekrologa. Jedan od retkih koji se nije obrukao, bio je ekonomista Branko Milanović.

Ovako je, između ostalog, pisao: "Političari, čak i oni najčovečniji, ponekad nažalost moraju praviti kalkulacije u kojima su ljudski životi samo brojevi. Gorbačov je otvoreno odbio da to učini. Možda je ta otvorenost bila greška: niko ga više nije uzimao za ozbiljno, od Bakua do Vašingtona, iako je kontrolisao najveći nuklearni arsenal na svetu, drugu najveću armiju i stotine hiljada policajaca i pripadnika službi bezbednosti. Kao lider monopolističke partije uživao je neupitnu lojalnost 20 miliona njenih članova. Prema državničkim standardima mora mu se suditi strogo kao jednom od najvećih gubitnika u istoriji. Sa stanovišta humanosti, sud je mnogo povoljniji: omogućio je milionima ljudi da povrate slobodu, ne samo proglasio nego i primenio načelo nenasilja u unutrašnjoj i spoljnoj politici, i dobrovoljno napustio položaj kada to nije morao da učini, jer nije želeo da uđe u sukob i rizikuje ljudske živote da bi ga sačuvao. Ali tom humanošću i jednim zapravo antipolitičkim stavom, otvorio je vrata ljudima mnogo gorima od sebe."

Nema iluzija

Inače, Brežnjev je rođen u gradu Kamjanske, u Dnjepropetrovskoj oblasti, u istočnoj Ukrajini. Ako je i umro sa gorkim okusom u ustima, ovakvu budućnost, a naročito za pukih četrdeset godina, nije zasigurno mogao da zamisli ni u najgorim noćnim morama. Ništa od onog nad čim je bdio nije se sačuvalo.

Rekosmo već; dnevnici su čudo; naročito dnevnici u kojima nema naknadne pameti. Ako nešto volim da čitam, to su dnevnici. Dnevnike prvi put čitaš kao što se čita roman: hronološki, lepo po redu. Posle, međutim, kad dođe neki datum, otvoriš taj datum u nekoj nasumičnoj godini da vidiš šta je tvoj dnevničar tog dana doživeo.

Jedanaestog novembra 1996, četrnaest godina nakon što je Tarkovski čuo za Brežnjevljevu smrt, Živojin Pavlović u svoj dnevnik ispisuje jednu jedinu rečenicu, citat iz knjige koju upravo čita. Knjigu je napisao rumunsko-francuski filozof Emil Sioran, a rečenica glasi: "Bez pakla nema iluzija." Živojin Pavlović je doživeo ono što je Tarkovski mogao samo da sluti.

Nepunih trideset godina kasnije, jasno je da po matematičkom prinicipu komutacije, rečenica vrijedi i ako se kaže: "Bez iluzija nema pakla."