Malroov novembar: Rukopis poveren Srbima
Dok su u najmračnijim časovima minuloga rata, posle Varšave, Roterdama i Dankerka, preostale zemlje predavale Trojnom paktu svoju sudbinu i svoje teritorije, Beograd se jednog prolećnog jutra hiljadu devetsto četrdeset prve – pobunio. U času kad se čitav kontinent pokorio sili, njegov narod se opredelio za slobodu. Odmazda koja je usledila, izazvana takvom nepokornošću, imala je razmere besnila, pisao je čuveni francuski književnik
U novembru, u mesecu studenom, što bi rekao Flober u prevodu Tina Ujevića, združili su se dan rođenja i dan smrti Andrea Malroa. Pisac je rođen 3. novembra 1901, a umro je 23. novembra 1976. Živeo je, dakle, tačno sedamdeset pet godina i dvadeset dana. Bio je Parižanin, Parizlija, po rođenju. No on je i simbolično, jednako kao i stvarno, bio pravo dete Pariza, mitskog grada svetlosti, tog Pariza koji je velika kuhinja ideja, grada živog, strasnog i pristrasnog, tog grada duha, svih manifestacija duha, grada u kojem se kafane i knjižare dodiruju, i u kojem čak i politika može biti mesto borbe za ideale kao što i kurva može biti objekat platonske ljubavi.
Kraljevski put
Nakon što je maturirao na jednoj od slavnijih pariških gimnazija Malro se počeo baviti izučavanjem dalekoistočnih jezika i kultura. U to vreme počeo se družiti i sa već istaknutim figurama francuske kulture, sa svojim imenjakom Židom, zatim Reverdijem te Žakobom. Upravo na njihov poticaj Malro počinje pisati, tako da već kao devetnaestogodišnjak objavljuje svoj prvi esej pod nazivom "O kubističkoj poeziji".
U isto vreme, u ranoj mladosti, dakle, začinje se i njegova ljubav za slikarstvo te njegovo prijateljstvo sa Pikasom. Pravi početak njegove književne karijere bila je godina 1926. kad je objavio "Iskušenje zapada". Dvije godine nakon ovog djela izići će roman "Osvajači", a još dvije godine kasnije "Kraljevski put". No tek će 1933. godine Malro objaviti roman koji se ubraja u njegova remek dela. Radi se, naravno, o romanu čiji je naslov postao zasebna metafora, romanu koji se na francuskom zove "Condition humain", što će reći "Ljudska sudbina". Tih tridesetih godina Malro i dalje mnogo putuje. Destinacije su mu, uz ostale, Perzija, Avganistan, SAD, Japan, Indija, SSSR, Jemen. Hitlerov dolazak na vlast na početku nije previše uzdrmao evropsku intelektualnu močvaru. Malro je, međutim, bio izuzetak i na fašizam je upozoravao još 1935. u delu "Vreme prezira".
Pukovnik Berže
U građanskom ratu u Španiji, Malro je pilot u republikanskoj vojsci, komandant eskadrile, čak. Radovan Zogović ga je zbog toga prozvao krilatim pesnikom. U romanu "Nada" iz 1937. godine Malro opisuje iskustvo građanskog rata. "Nada" se uz "Ljudsku sudbinu" smatra najboljim Malroovim romanom. Početak Drugog svetskog rata zatiče ga u rodnom Parizu. Odmah se odlučuje pridružiti borbi protiv fašista. Najpre je bio obični vojnik u tenkovskim jedinicama. Nakon zarobljavanja i dramatičnog bega iz zatvora u Tuluzu Malro će u leto 1944. pod tajnim imenom pukovnik Berže postati komandant brigade Alzas-Loren.
Na samom kraju rata, kad je već ovenčan dvostrukom slavom – velikog pisca i ratnog heroja – Malro susreće generala De Gola. To je bio izuzetno važan susret jer će Malro do kraja života ostati njegov odani prijatelj, saradnik i poštovalac. U De Golovim vladama, bio je prvo ministar informisanja, a kasnije, mnogo duže, čak desetak godina, ministar kulture. Njegovo ministrovanje zapamćeno je, inače, ponajviše po zalaganju za obnovu spomenika arhitekture i osnivanju i otvaranju domova kulture po celoj Francuskoj.
Poslednje godine života proveo je povučeno, a umro je od upale pluća. Za njega će neki reći da je, uz Kurcija Malapartea, najpotcenjeniji pisac dvadesetog veka, a ipak niko mu ne osporava veštinu sažimanja životnih istina u jednu bezmalo aforističnu rečenicu. Dve najslavnije su verovatno: "Nije mi važno ono što je samo meni važno", te "Život ne vredi ništa, ali ništa nije vredno jednog života".
Ljudsko dostojanstvo Srbije
Kad govorimo o Malrou i Srbima, nemoguće je ne spomenuti simbolički akt koji je ovaj načinio godinu i po uoči svoje smrti, na kraju pretposlednjeg juna svog života, dan posle Vidovdana 1975.
On tada poklanja rukopis jedne od svojih najvažnijih knjiga "Glava od opsidijana" Narodnoj biblioteci Srbiji i tom prilikom njenom tadašnjem direktoru, Živoradu Stojkoviću, šalje sledeće kratko pismo: "Poštovani upravniče, Odazvavši se na poziv Odbora za vezu koji je oformljen na Sorboni, uručio sam gospodinu Živoradu Stojkoviću rukopis 'Glave od opsidijana', koji vam je, zacelo, već stigao. Želeo bih da vam u nekoliko reči obrazložim šta me je na ovaj čin navelo. Dok su u najmračnijim časovima minuloga rata, posle Varšave, Roterdama i Dankerka, preostale zemlje predavale Trojnom paktu svoju sudbinu i svoje teritorije, Beograd se jednog prolećnog jutra hiljadu devetsto četrdeset prve – pobunio. U času kad se čitav kontinent pokorio sili, njegov narod se opredelio za slobodu. Odmazda koja je usledila, izazvana takvom nepokornošću, imala je razmere besnila. U prvim satima bombardovanja grada, koje je započelo bez objave rata, zbrisane su desetine hiljada ljudskih života, a s njima i Biblioteka, temeljna ustanova kulture svake nacije. Upravo u spomen na te događaje odlučio sam da svoj rukopis poverim Narodnoj biblioteci Srbije, koja je danas, evo, obnovljena. U sudbini vaše Biblioteke vidim sudbinu naroda kome su kultura i sloboda jedno. Ljudsko dostojanstvo, koje je odvajkada skupo koštalo vašu zemlju, i dan-danas predstavlja nadahnuće na kojem počiva vaša nezavisnost. Molim vas, gospodine upravniče, da primite izraze uvažavanja za vašu posvećenost nezavisnosti, kao i razvoju Biblioteke, uz najbolje želje za vas lično."
Znao je veliki pisac prepoznati narod "kome su kultura i sloboda jedno". I vredi ga se setiti u Beogradu, ne samo u ovim danima između godišnjice rođenja i smrti mu.
