Vim Venders: Režiser i prijatelj
U praktično pola veka, Venders i Handke su saradnici i prijatelji. Kad Handke posle 1996. na celom Zapadu postane zloglasan zbog eseja "Pravda za Srbiju" i celog niza kasnijih polemika, ovo prijateljstvo neće biti ugroženo
Za koji dan u Beogradu počinje jedna od najlepših i najznačajnijih umetničkih već tradicionalnih manifestacija, a koje su osnovane posle raspada Jugoslavije. Reč je o Festivalu autorskog filma (FAF), "entitetu" oko koga su okupljeni pravi posvećenici i zaljubljenici sedme umetnosti.
Kao i svake godine, na festivalu će biti prikazane desetine filmova, za razne ukuse, a među onima koji unapred privlače najveću pažnju je i film koji će biti prikazan za šest dana, u nedelju 26. novembra, film "Savršeni dani" Vima Vendersa za koji neki ugledni kritičari tvrde da je možda i njegov najbolji film u 21. veku.
Bez ironije
Ima jedan memoarski zapis Vendersovog znanca koji je zabeležio kako je Venders još krajem devedesetih jedanput primetio da je vreme ironije prošlo, odnosno kako je u umetnosti ponovo važna "direktna komunikacija" dok treba izbegavati "sve što stvara konfuziju".
Ako je i odustao od ironije, od simbolike nije. On ipak od svog rođenja ima razloga da razmišlja o – simbolici.
On se, naime, rodio baš u nemačkoj "godini nultoj", odnosno 1945, i to u avgustu, 14. avgusta, pet dana posle bacanja atomske bombe na Nagasaki, poslednjeg važnog trenutka Drugog svetskog rata. Rodni grad je Diseldorf.
Vendersov otac bio je lekar, tačnije hirurg, pa će i Vim nakon završene gimnazije početi da studira medicinu. Paralelno s medicinom Venders je studirao filozofiju, no uskoro će da odustane od oba ova studija. Slede pariške godine u kojima bezuspešno pokušava da postane slikar, ali takođe i fanatično gleda filmove. Vrativši se u domovinu Venders počinje da studira režiju. Prvi dugometražni film koji je uradio bio je istovremeno njegov diplomski rad, a zvao se "Leto u gradu". On je najavio veliki talenat koji će vrlo brzo biti ubedljivo dokazan.
Saradnik iz Austrije
Prvi veliki Vendersov uspeh je film "Golmanov strah od penala" snimljen prema istoimenom kratkom romanu Petera Handkea.
U idućih praktično pola veka, Venders i Handke su saradnici i prijatelji. Pozorište Vendersa nikad nije privlačilo, a ipak je 1982. režirao jedan Handkeov komad. Pet godina kasnije zbiva se njihova najvažnija i najljepša saradnja: film "Nebo nad Berlinom".
Kad Handke posle 1996. na celom Zapadu postane zloglasan zbog eseja "Pravda za Srbiju" i celog niza kasnijih polemika, ovo prijateljstvo neće biti ugroženo. Handke i Venders ponovo sarađuju 2017. s filmom "Divni dani u Aranhuezu", a kad Handke nedugo nakon toga dobije Nobelovu nagradu za književnost, pa se na njega ponovo digne kuka i motika, Venders će mu dirljivo čestitati otvorenim pismom u formi pesme.
Vratimo se, međutim, vremenu nakon njihove prve saradnje. To su sedamdesete godine prošlog veka, kad u SR Nemačkoj nastaje najpotentnija evropska kinematografija tog vremena.
Venders je u centru pažnje s filmovima poput "Alise u gradovima", "Pogrešnog poteza" te "Kraljeva ceste". Ipak, remek-delo te faze je "Američki prijatelj" iz 1977, film snimljen prema romanu Patriše Hajsmit, jednom iz serije o njenom neodoljivom anti-junaku Tomu Ripliju.
U ovom filmu se vrhunski prožimaju Vendersove opsesije urbanim pejzažima i Amerikom, a preko korišćenja trilerskog predloška na potpuno nekonvencionalan način.
Pomalo i (auto)proročanski, film sa Amerikom u naslovu, Vendersu otvara vrata Amerike. Holivudski "mentor" mu je isprva Frensis Ford Kopola. Ipak, kao važniji saradnik pokazaće se pesnik i dramatičar koga bismo mogli nazvati "američkim Handkeom": Sem Šepard. U saradnji s njim napraviće svoj najbolji film i generalno jedan od najboljih (ljubavnih) filmova svih vremena: "Pariz, Teksas".
Klasični filmski jezik
Godine 1984. Venders za ovaj film dobija kansku "Zlatnu palmu". Od sredine osamdesetih on je, dakle, već klasik. Do kraja dvadesetog veka, a posle već pomenutog "Neba nad Berlinom", nastaje čitav niz sjajnih filmova – "Sve do kraja sveta", "Lisabonska priča", "Iza oblaka", "Kraj nasilja". U 2000. godini, godini između dva veka, snima "Hotel od milion dolara" kao deo neke nove "Američke trilogije" skupa sa "Krajem nasilja" i "Zemljom izobilja". Sredinom prve decenije 21. veka, u godini u kojoj je napunio 63 godina, ponovo sarađuje sa Semom Šepardom u svom verovatno najboljem filmu neke, recimo, zrele faze: "Ne dolazi kucajući".
Tih godina Venders je u jednom intervjuu izjavio: "Originalnost je retka u današnjoj kinematografiji i nije zapravo vredna truda jer je većina dela bazirana na ideji ultimativne originalnosti u stvari egocentrično pretenciozna. Ono u čemu kod pravljenja filma najviše uživam jeste rad u klasičnom jeziku, u smislu činjenice da sliku razume svako. Ne zanima me inovacija u filmskom jeziku, njegovo dodatno estetizovanje. Volim filmsku istoriju, čovek treba da uči od svojih prethodnika."
Već dvadesetak godina, Vendersovi filmovi ne dobijaju onu vrstu pohvala kao njegova ranije ostvarenja. Najnoviji film, ovaj koji za koji dan stiže pred našu publiku, tu se ponešto razlikuje. Opisuju ga kao "dirljivo, poetsko razmatranje o pronalaženju lepote u svakodnevnom svetu oko nas". Dalje se kaže: "Radnja filma prati Hirajamu koji izgleda da je potpuno zadovoljan svojim jednostavnim životom čistača toaleta u Tokiju. Izvan svoje veoma strukturirane svakodnevne rutine, uživa u strasti prema muzici i knjigama. Niz neočekivanih susreta postepeno otkriva sve više o njegovoj prošlosti."
Ako je Handke u stanju u kasnim sedamdesetim stvarati vrhunske romane, može i njegov prijatelj praviti izvrsne filmove.
