Lokna od osam hiljada evra
Vajldove komedije vrckava su i tačna slika viktorijanskog društva. On se tom društvu ne podsmeva. On nije cinik, samo je napisao najtačniju definiciju cinika: "Cinik je ličnost koja svemu zna cenu, a ničemu vrednost"
Igrom slučaja, u zadnjih nedelju-dve, u fokusu pažnje naše kulturne javnosti bili su umetnički i istorijski artefakti kupljeni na svetskim aukcijama: jedna slika Paje Jovanovića te Hitlerova direktiva o napadu na Jugoslaviju.
Svašta se prodaje na tim aukcijama. Primera radi, u gradu Kilkeniju, u centralnom delu Irske, za 12. i 13. decembar zakazana je aukcija na kojoj će se, između ostalog, prodavati pramen kose Oskara Vajlda. Očekuje se da će prodajna cena doći do iznosa od oko 8.000 evra.
Prethodni vlasnik "predmet" je kupio 2007. od naslednika glumca Majkla Mak Limoara koji je pak loknu dobio od Vajldovog sina, nakon što se ovaj oduševio njegovom monodramskom postavkom famozne komedije "Važno je zvati se Ernest".
Život i delo
Život Oskara Vajlda (1854-1900) stao je u jedva četrdeset i šest godina, a odvijao se između rodnog Dablina i Pariza u kojem je umro te gde je i sahranjen. U Francusku je otišao nakon svoje dvogodišnje robije odslužene u Redingu.
U Parizu je upoznao još uvek mladog Andrea Žida kome se jedanput poverio: "U život sam uložio svoju genijalnost, u svoje delo samo talent".
Vajldov otac bio je ugledni lekar, a majka mu je bila književnica. Koliko god bio čuven po lekarskoj praksi, pa i po nekim naučnim otkrićima, Vajldov otac Vilijam je u višim dablinskim krugovima bio poznatiji po tome što je bio, eufemistično rečeno, ekstremno neuredan i prljav čovek.
U to vreme se često prepričavala anegdota o studentu koji je pitao starijeg kolegu zašto su tog dana nokti doktora Vajlda bili naročito prljavi, a kolega je odgovorio: "Zato što se maločas počešao". A jedna plemkinja je na večerinki kod Vajldovih odbila da jede supu zato što je primetila da je Vilijam u lonac umočio palac.
Nakon što je rodila prvog sina, Oskarovog starijeg brata, majka je iskreno želela ćerku, a kad joj se ipak rodio još jedan sin odevala ga je u žensku odeću. Psiholozi starog kova su Vajldovu seksualnu orijentaciju povezivali upravo sa čudnim odnosom koji je imao sa dominantnom, no za njega nedovoljno zainteresovanom majkom.
Drakulin ljubavni takmac
Oskar Vajld je pozavršavao najbolje ondašnje škole. S 22. godine se prvi put duboko zaljubio. Izabranica mu je bila Florens Balkomb, prelepa ćerka penzionisanog mornaričkog oficira. U pismu jednom prijatelju opisuje je ovako: "Tek joj je 17 godina i ima najsavršenije i najlepše lice koje sam ikad video, no nema ni prebijene pare".
Prešao bi Vajld preko manjka miraza da je Florens izabrala njega; međutim, ona se odlučila za drugog udvarača, mladića po imenu Brem Stoker, u to vreme nepoznatog činovnika koji će se, međutim, dvadesetak godina kasnije upisati u istoriju književnosti i popularne kulture objavivši najčuveniji roman o grofu Drakuli.
Razočarani Vajld napušta Dablin i odlazi u London. Tamo se 1884. oženio Konstancom Lojd. Ona mu rađa dva sina, a njegov književni talenat se rascvetava.
Za svoje sinove napisao je nekoliko dečijih priča, modernih bajki ("Srećni princ", "Odani prijatelj", "Sebični džin", "Slavuj i ruža") koje su uz Andersenove priče ona najbolja dečija književnost koja naročito pogađa decu u telima odraslih ljudi. Svoj jedini roman "Slika Dorijana Greja" objavio je 1891. Naredne godine ulazi u svet pozorišta gde će se posebno proslaviti.
Prisan prijatelj
Prvi njegov komad bio je "Lepeza lejdi Vindermir", godinu dana kasnije sledila je "Žena bez važnosti", a 1895. godine "Idealan muž" i "Važno je zvati se Ernest".
"Salomu", svoju poslednju dramu, napisao je na francuskom jeziku; po libretu baziranom na ovom tekstu operu je napisao Rihard Štraus. A dramu je na engleski preveo mladi lord Alfred Daglas, Vajldov bliski prijatelj i ljubavnik.
Veza s njim će Vajlda naposletku koštati robije. Ključni razlog je zapravo bio bes markiza od Kvinzberija, Alfredovog oca. Taj bes će Vajlda isterati pred sud koji ga je osudio. Vajld je iz zatvora pisao svom ljubavniku, a ta je prepiska kasnije objavljena. U njoj je i ona čuvena rečenica: "Dve ključne prekretnice mog života bile su kad me otac poslao u Oksford i kad me društvo poslalo u zatvor".
Iz zatvora je pisac izišao kao siromašan čovek slomljenog duha. Preselio se u Francusku gde je živeo pod imenom Sebastijan Melmot. Umro je u Parizu poslednjeg novembarskog dana 1900.
Vajldove komedije vrckava su i tačna slika viktorijanskog društva. On se tom društvu ne podsmeva. On nije cinik, samo je napisao najtačniju definiciju cinika: "Cinik je ličnost koja svemu zna cenu, a ničemu vrednost".
Jedanput je rekao: "Ne govorite nikad ružno o visokom društvu. To rade jedino ljudi koji ne mogu da dobace do tog društva".
Umetnik sreće
U ondašnjoj engleskoj aristokratiji Vajld je bio široko priznat kao čudesan kozer i govornik. Pripadnost nekoj klasi ne mora, međutim, uvek značiti njeno obožavanje i nepoznavanje. Dokaz za to je i ona skoro lenonovska fraza: "Društvo često oprašta kriminalcu, a nikada sanjaru".
Uprkos tragičnoj sudbini i nesrećama koje su ga zadesile Vajld je pre svega bio – kako reče Borhes – "umetnik sreće, čovek koji čuva, unatoč naviknutosti na zlo i nesreću, neranjivu nevinost". Isti taj Borhes nezaboravno kaže: "Mislim da je Vajlda nemoguće tumačiti tehničkim osobinama. Misliti na njega znači misliti na prisnog prijatelja, koga nismo nikada videli ali čiji glas poznajemo i svaki dan za njim čeznemo".
A nekoga će, eto, čežnja – da li za memorabilijom, da li za investicijom – navesti da za pramen kose, više od 12 decenija star, plati osam hiljada evra.
