Franc Kafka: Sto godina samoće

Tekuća godina bila je godina u kojoj se navršilo 140 godina od rođenja Franca Kafke. Na početku njegove biografije, koju je napisao njegov najbolji prijatelj Maks Brod, stoji sledeći pasus: "Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. godine u Pragu kao sin Hermana i Julije Kafka. Prezime Kafka je češkog porekla i znači (pisano po pravopisu kavka) doslovno čavka. Na poslovnim omotnicama tvrtke Hermana Kafke, kojima se Franc isprva služio u dopisivanju sa mnom, ta debeloglava i krasnorepa ptica naslikana je kao amblem."

Život, literatura

Kafkina biografija na prvi pogled je jednostavna i neuzbudljiva. Završio je gimnaziju i pravni fakultet, stažirao godinu dana na sudu, a onda je sve do izbijanja plućne tuberkuloze radio kao činovnik, uglavnom u Uredu za osiguranje radnika. Umro je 1924. godine.

Iduće godine biće, dakle, navršeno puno stoleće od njegove smrti. To će, naravno, biti povod za brojne kongrese, konferencije, skupove i slično. Zahvaljujući Jovici Aćinu i izdavačkoj kući "Službeni glasnik" mi u Srbiji tu jubilarnu godišnjicu dočekujemo sa praktično celokupnim Kafkinim opusom dostupnim na srpskom jeziku.

Lokna od osam hiljada evra

Priče koje je objavio za života nisu privukle neku veću pažnju savremenika. A ipak Kafka je jedan od najvažnijih svetskih pisaca 20. stoleća i jedan od onih čije je delo obeležilo ne samo književnost nego celokupnu kulturu našeg vremena. Jer Kafka je u stvari pisac sličan Danteu, Šekspiru, Servantesu, Dostojevskom: pisac ispred svog vremena.

U svom čuvenom eseju "Kafka i njegove preteče" Borhes kaže da Kafka na prvi pogled deluje jedinstveno poput "feniksa iz retoričkih poslanica". Ono što nas u susretu s Kafkinim prozama pisanim pre više od stotinu godina naročito fascinira jest njihov dubinski uvid u našu savremenost. Međutim, ta je, nazovimo je tako, proročanska dimenzija njegovog dela Kafki kao piscu u isti mah i koristila i štetila. Koristila mu je u postajanju kulturnom ikonom, a štetila u smislu čestih pokušaja vanknjiževnog tumačenja njegovih dela.

Pisac pre svega

Tako je već odavno uobičajeno Kafku nazivati religioznim misliocem, filozofom, političkim prorokom, stidljivim ateistom itd, a reč je ipak o čoveku koji je pre svega i iznad svega pisac. Nezaboravne su one reči iz njegovog dnevnika kad kaže da je za njega još od najranije dobi najveća ambicija bila da se pisanjem obraća ljudima.

Popularna predstava o Kafki kao neurotičnom patniku (pseudo)religiozne provenijencije nema puno veze sa stvarnošću. Nije tačna čak ni ona posve odomaćena vizija Kafke koji se potpuno odriče svog celokupnog dela i želi ga uništiti. Ne, Kafka nije želeo objaviti svoj intimni dnevnik i svoja privatna pisma (a ko bi takvo što uopšte i želeo?) i svoja književna dela koja je smatrao nedovršenim.

Ipak, iz današnje perspektive, Maks Brod nije pogrešio insistirajući da "Amerika", "Proces" i "Zamak" budu objavljeni.

Naročito je "Proces" imao nezaobilazan uticaj na književnost na globalnom nivou. Kamija je teško i zamisliti bez "Procesa". Otud nije čudno da se on ovim romanom opširno bavio. U jednom eseju piše: "U 'Procesu' Jozef K. je optužen. Ali on ne zna zbog čega. Njemu je, bez sumnje, ostalo da se brani, ali ne zna zašto. Advokati smatraju da je njegov slučaj težak. On, u međuvremenu, ne propušta da voli, da jede ili da čita svoje novine. Zatim je osuđen. No, sudska dvorana je veoma mračna. On ne shvata mnogo. Pretpostavlja samo da je osuđen, ali na šta, to se jedva i pita. On u to, ponekad, sumnja i produžuje da živi." Malo kasnije dolazi zaključak: "Mi upravo dobro znamo šta 'Proces' znači. Govorimo o slici ljudskog života. Bez sumnje. No, to je istovremeno i jednostavnije i složenije."

Fantastika

Da, baš je tako, sve je u Kafkinom delu istovremeno i jednostavnije i složenije. Možda i ključna rečenica za razumevanje Kafkinog sveta nalazi se u jednom od brojnih pisama koje je uputio Mileni Jesenskoj.

Kafka veli: "Ured nije glupa institucija, on pre pripada fantastičnom nego glupom." Kafka je prvi spoznao svu moć ureda, birokratije i registara nad našim životima. I šta je zapravo zajedničko svim zavrzlamama oko dobijanja vize, iskustvima vađenja neke potvrde ili ličnih dokumenata, čekanju u redu pred studentskom službom, ubeđivanju člana izborne komisije da te mora biti na biračkom spisku? Sve su to kafkijanske zgode! U svima njima i bezbroj sličnih situacija prepoznajemo Kafku i njegov svet.

Za Kafku – kako kaže Kundera – sud nije pravna institucija određena da kažnjava one koji krše državne zakone; sud u Kafkinu smislu moć je koja sudi i koja sudi upravo jer je moć; samo moć daje sudu njegovu legitimnost. Zato Kafkin svet nije onaj u kojem zločin traži kaznu; ne, kod Kafke kazna traži zločin. Ponovo Kundera: "Onaj koji je kažnjen ne poznaje uzrok kažnjavanja. Toliko je nepodnošljiva apsurdnost kazne da okrivljeni, kako bi pronašao mir, želi naći opravdanje za svoju nevolju".

Venac za prijatelje s Menhetna

Zakon je još jedna od ključnih, temeljnih, nosećih reči Kafkinog dela. Zakon je kod Kafke dignut na razinu apsoluta. U tome su mnogi videli uticaj judaizma. Parabola "Ispred zakona" koju pred kraj "Procesa" Jozefu K. izriče sveštenik, a koju je Kafka ranije objavio kao zasebnu priču, možda i najplastičnije otkriva Kafkinu viziju zakona. Ima nečeg fatalističkog u toj paraboli koja veli da svako ima svoj ulaz, svoja vrata prema zakonu.

Franc Kafka je pisac što je "umetnosti romana" otvorio nova vrata, no pomalo nalik liku iz vlastite parabole, nije doživeo da tome sam posvedoči.