Rjunosake Akutagava: Japanski učenik ruskih klasika
Milan Kundera tvrdi da se značaj nekog pisca može, između ostalog, videti i u stvaranju nekih "ključnih reči". Takve reči – po Kunderinom mišljenju – imaju osobinu pojma. Rašomon je jedan od takvih pojmova
Čuveni evropski režiser našalio se jedanput cinično i politički nekorektno: "Ako osoba žute rase liči na osobu bele rase, odvedu je u Holivud i zovu filmskom zvezdom, a ako osoba bele rase liči na osobu žute rase, odvedu je u ludnicu i zovu mongoloidom". I zaista, ankete pokazuju da su Amerikancima i Amerikankama, primera radi, najprivlačniji oni Japanci i Japanke koji liče na belce i belkinje, odnosno oni kod kojih anatomske karakteristike njihove rase nisu odviše uočljive.
U nekom smislu, mogla bi se napraviti srodna analogija i sa književnim ukusom. U Evropi i Americi najbolje prolaze japanski pisci čiji je stil svakako "pozapadnjačen", zbog obrazovanja ili ukusa, svejedno. Najbolji primer je, naravno, Haruki Murakami, prevod čijeg novog romana se nestrpljivo očekuje od Njujorka do Beograda.
A pisac koji je na neki način u japanskoj književnosti bio pionir pisanja pod uticajem ruskih i zapadnih pisaca: prvenstveno Dostojevskog i Tolstoja, ali i Bodlera, Strindberga i Flobera, bio je Rjunosake Akutagava (1892-1927).
Andrićev vršnjak
Rođen, dakle, iste godine kao Ivo Andrić, Akutagava je od detinjstva obeležen porodičnom tragedijom. Majka mu je, naime, trajno hospitalizovana zbog psihičkih problema nedugo nakon njegovog rođenja. Otac mu je bio trgovac koji je mnogo putovao pa se nije mogao brinuti za sina te je dečaka usvojio ujak. Budući pisac prezivao se zapravo Šinara, no od ujaka je preuzeo prezime Akutagava.
Na tokijskom univerzitetu Akutagava je studirao i diplomirao engleski jezik. Izvrsno poznavanje engleskog objašnjava njegovu veliku upućenost u zapadnu literaturu. Čitao je mnoge engleske i američke pisce, ali je takođe važno spomenuti da je na ovaj način mogao čitati i neke strane pisce široko prevođene na engleski, a u ono vreme ne i na japanski.
Posle diplomiranja Akutagava je radio kao novinski urednik i kao predavač engleskog jezika, no uvek je iznad svega bio posvećen pisanju. Život mu je, izvana gledano, bio jednoličan. U njemu se, po rečima jednog biografa, ističu samo datumi izdavanja priča po časopisima, a posle i knjiga. Napisao je oko stotinu i pedeset kratkih priča.
Poslednja "stvar" koju je napisao pre smrti je novela (ili kratki roman) "Kapa" – sviftovska storija koju pripoveda pacijent jedne duševne bolnice. Akutagava je pred kraj života počeo patiti od vizuelnih halucinacija, a smatra se da je ovo delo napisano u vreme kad je već odlučio da se ubije. U oproštajnom pismu je naveo kako se nada da će mu dobrovoljna smrt doneti barem mir, ako već ne sreću.
Rašomon
U svojim esejistički genijalnim "Izneverenim testamentima" Milan Kundera tvrdi da se značaj nekog pisca može, između ostalog, videti i u stvaranju nekih "ključnih reči". Takve reči – po Kunderinom mišljenju – imaju osobinu pojma, a značenje im nadilazi značenje određeno rečnikom.
Za Kafku su u tom smislu karakteristične reči "sud" i "proces", za Dostojevskog reč "poniženje", a za Stendala reč "taština". Sve su ove reči u jeziku odranije postojale, a veliki su im pisci dali neko novo značenje.
Postoje, međutim, i radikalniji primeri. Neki su pisci, naime, stvorili posve nove reči, a ove su ušle u gotovo sve svetske jezike postavši neophodne za razumevanje modernog sveta. Češki pisac Karel Čapek ima, da tako kažemo, "autorska prava" na reč "robot", a naš junak na reč "rašomon".
U jednom poznatom rečniku, "rašomon" se ovako definiše: "Izraz stvoren prema japanskom filmu Rašomon (režiser Akira Kurosava, rođ. 1910) odn. prema noveli japanskog pisca Akutagave, kao oznaka relativnosti i subjektivnosti istine: muškarac sledi u šumi ženu koju napada razbojnik, a kasnije žrtva, napadač i svedok pričaju svako svoju verziju događaja prema tome 'kako ko od njih gleda', pri čemu je zanimljivo da svaka verzija zvuči uverljivo, a uvek su 'krivi oni drugi'." Skoro neverovatno zvuči da je priču po kojoj je Kurosava snimio svoj verovatno najslavniji film, Akutagava napisao s jedva dvadeset i tri godine.
Vreme relativnosti
I ne samo da je pisac bio mlad, nego je njegova opsesija relativnošću perspektiva bila avangardna. Kad je Kurosava 1950. snimio svoj film, relativnost će biti reč koja definiše epohu.
Nije otud slučajno da u slično vreme kad i Kurosavin film, nastaju "Stilske vežbe" Rejmona Kenoa. A nekoliko decenija pre "Stilskih vežbi", dakle, u Japanu je nastalo delo koje je izbeglo dve glavne mane Kenoovih crtica: beznačajnost sižea i prekobrojnost njegovih razrada. "Stilske vežbe" otkrivaju "matematičnost" i čisto formalnu fascinaciju relativnošću istine i njezinom subjektivnom uslovljenošću, dok Akutagava (a za njim Kurosava) bira temu koja je za njega, rečima Danila Kiša, "značajna, relevantna, uzbuđujuća, koja ga nosi, koja mu pomaže u saznavanju sveta", a u isto vreme je formalno inventivan.
Ako u Akutagavinoj lektiri postoji pisac koji ga je mogao nadahnuti na ovakav postupak, to je engleski pesnik Robert Brauning koga je prevodio na japanski. Književni kritičar Majkl Hofman lepo je sažeo atmosferu Akutagavinih priča: "Čak i kad ne bismo znali išta o tragičnim okolnostima autorovog života, nešto od njih bismo mogli da osetimo iz ove proze. Lepota je daleko, i prostorno i vremenski, za većinu nas ljubav je prevelika da bismo se s njom mogli nositi, imaginacija je zaigrana, ali to je ipak samo fantazija, dok je stvarnost gruba, a život nas lomi i uzima nam dušu. Čitanje Akutagave nije uvek srećno iskustvo, ali je uvek bogato."
