Dva novembarska dana godine 1942.

Borhes je davno pisao o sramežljivosti istorije. Hteo je reći da savremenici retko znaju šta će od događaja kojima su svedoci ući u istoriju. Paradigmatičan primer je život Isusa Hrista. U tekstovima rimskih istoričara, njega nema mnogo decenija posle njegove smrti, da ne kažem vaskrsenja.

Iza nas je još jedan vikend: devetnaesti i dvadeseti novembar 2022. godine. U nedelju 20. novembra, otvoreno je Svetsko fudbalsko prvenstvo u Kataru; prvo izdanje ovog takmičenja u istoriji koje se ne dešava krajem proleća i početkom leta.

Mnogima se verovatno čini da je to najvažnija stvar koja se na taj dan desila, ali ako se nešto važnije i desilo, to će se znati tek decenijama kasnije.

Vratimo se stoga malo unazad, onoliko otprilike koliko je trajanje prosečnog ljudskog veka, a opet da je okrugla cifra. Nameće se, dakle, broj osamdeset. Vratimo se, dakle, u devetnaesti i dvadeseti novembar 1942. godine.

Šta pamti istorija iz ova dva dana? Pamti najpre jedan od ključnih momenata Staljingradske bitke, odnosno početak Operacije Uran. Posle dugog perioda nemačke ofanzive, Crvena armija je težila kontraofanzivi. Plan je bio probiti se severno i južno kroz rumunske, mađarske i italijanske armije te opkoliti nemačku armiju u Staljingradu.

Počelo je prikupljanje trupa. Za komandanta glavnog udara imenovan je proslavljeni maršal Georgij Žukov.

Crvena armija prikupila je više od milion vojnika, samo 804 tenka, ali i neverovatnih 13.000 cevi artiljerije.

Dana 19. novembra u 5 sati ujutro vreme je bilo maglovito te su sovjetski komandanti počeli razmatrati otkazivanje ofanzive. Lokalni komandanti odlučili su ipak početi s napadima. Trupama je poslana kodna poruka. Istog trenutka 13.000 sovjetskih topova otvorilo je vatru i zasulo celi front projektilima.

Iako je vidljivost bila nikakva, sovjetska artiljerija ranije je dobro ucrtala sve mete te je gađanje bilo neverovatno uspešno. Rumunske snage su se raspale. Komunikacije su se prekinule, depoi municije su bili uništeni, izvidnički položaji sravnjeni sa zemljom, a preživeli vojnici su počeli bežati.

Nije to bio početak kraja Staljingradske bitke, ali jeste, hajde da parafraziramo tu čuvenu dosetku, bio – kraj početka.

Dve hiljade kilometara ka zapadu, dešava se događaj koji je isprva mogao izgledati skoro trivijalan, u kontekstu zverstava Drugog svetskog rata, ali se duboko urezao u istoriju kulture.

Mesto radnje je Drohobič, galicijski gradić u kojem se 1892. godine rodio Bruno Šulc, poljski i jevrejski pisac. Opus mu je nevelik: pretekle su samo dve zbirke priča i par desetina eseja, članaka i prikaza, zajedno sa slikama i crtežima.

Ali ova dela sadrže ceo jedan svet. Njegove dve knjige, "Prodavnice cimetove boje" i "Sanatorijum pod klepsidrom" su torzo potpuno fantastičnog i neuporedivog opusa.

U jednoj hronologiji, ovako su sažete nepune dve poslednje godine njegovog života: 1. jula 1941. nemačke trupe ulaze u Drohobič. Škole su zatvorene, Šulc gubi posao; uvode se radne obaveze za sve Jevreje starosti od 16 do 65 godina. 27. novembar: veliki masakr Jevreja iz Borislava i okoline; sve drohobičke Jevreje preseljavaju u geto; Šulcova porodica se seli u Stolarsku 18.

Gestapovac Feliks Landau postaje Šulcov "zaštitnik"; u njegovoj kući Šulc oslikava zidove dečje sobe (ti murali su nedavno pronađeni i većim delom preneti u jerusalimski muzej Holokausta – Yad Vashem); radi murale i u drugim zgradama Drohobiča: u kasini Gestapoa i u tzv. Reitschule.

1942. godine, za vreme odsustva Feliksa Landaua Šulc se s porodicom krije kod svog prijatelja, Zbignjeva Moronja. Radi nekoliko meseci u Jevrejskom domu penzionera na katalogizaciji knjiga. Od prijatelja iz Varšave dobija novac i lažna dokumenta i sprema se da pobegne iz Drohobiča. 19. novembra, tzv. crnog četvrtka, gine za vreme "divlje akcije" na ulici Drohobiča.

Sutradan, 20. novembra, okončana je opsada Malte, koja je trajala skoro pune dve i po godine prethodnog perioda. Takođe, istog dana, britanska Osma armija je preuzela kontrolu nad Bengazijem.

Za te dve vesti se, po svoj prilici, odmah znalo da će ući u istoriju. Međutim, danas se ispostavlja da je najvažnija vest tog dana prošla potpuno neprimećeno. Naime, tog dana u gradu Skrentonu, u saveznoj državi Pensilvanija, u porodici Džozefa Bajdena seniora i njegove supruge Katarine Eugenije (devojačko prezime: Finegan) rodio se sin kome su dali ime Džozef. Bilo je to prvo dete u prononsirano katoličkoj porodici; nedugo nakon njegovog rođenja, rađaju se i sestra Valerija te braća Frensis i Džejms.

Džozef je u detinjstvu patio od mucanja. Izlečio se sam recitujući poeziju ispred ogledala. U svojim dvadesetim, Džozef Bajden je već aktivan u Demokratskoj partiji. Malo pre svog sedamdeset i osmog rođendana biće izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Uz osamdeseti rođendan predsednika Sjedinjenih Američkih Država, globalna politička situacija ponešto je kompleksnija nego u vreme njegovog rođenja. Usprkos tome, različiti propagandisti neumorno trube o "pravoj strani istorije". Na terenu, međutim, nema koristi od velikih reči. Na terenu se gledaju neke druge stvari.

Kad se pomene reč "teren", u narednih nekoliko nedelja, svi će po definiciji da pomišljalju na Katar. Ima, međutim, i drugih mogućih asocijacija. U Kataru reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država iščekuju dueli sa Velsom, Engleskom i Iranom. To je simbolički široko, ali ipak ne onoliko široko koliko je širok ceo svet.