Kralj Lir: Najtragičniji Šekspirov komad

Veliki svetski mediji pišu ovih dana o najiščekivanijim knjigama, filmovima, izložbama i pozorišnim predstavama u novoj 2024. Kad je reč o potonjem, mnogi potenciraju (n)ovogodišnju njujoršku postavku Šekspirovog „Kralja Lira“ koja postavlja Kenet Brana koji će igrati i glavnu ulogu. On je čovek koji samom sebi već godinama zaista daje plezir da režira filmove i predstave po predlošcima koje voli, a istovremeno sebi dodeli glavnu ulogu. U oblasti filma, u poslednje vreme posebno voli Agatu Kristi, pa tu glumi Herkula Poaroa. U oblasti pozorišta bliži mu je, međutim, kako vidimo, Vilijam Šekspir.

Protejski karaker

Bela Hamvaš, genijalni ezoterični Mađar, zapisao je na jednom mestu: "Platonovi dijalozi su duhoviti, vedri, dražesni, dramatični, poetični, hrabri, oštri, strasni, razigrani. Postoji samo jedan evropski autor koji se toliko obraća celom čoveku i toliko govori celim svojim ljudskim bićem: Šekspir". 

Hamvas ovde na lep način sažima opšte mišljenje o književnom velikanu. Prema vodećim interpretacijama, najvažnija njegova dela su četiri tragedije: "Hamlet", "Magbet", "Otelo" te "Kralj Lir".

U potonjoj je jako prisutna ona tipična šekspirovska kvaliteta svevremenske aktuelnosti.

Ruski režiser Gregorij Kozincev kazao je da u čitanju "Kralja Lira" ima nečeg arheološkog: što se dublje ide - komad je sve savremeniji, sve bliži modernom dobu i savremenom iskustvu. O savremenosti "Kralja Lira" pisao je i jedan od najslavnijih modernih šekspirologa - Jan Kot.

I sam naslov njegovog eseja "Kralj Lir ili Kraj igre" priziva Beketa. Kot zapravo tvrdi da su najveći moderni dramatičari - Beket, Direnmat, Jonesko, Breht - bliži Šekspiru nego ijednom od svojih devetnaestovekovnih prethodnika, a da je ta Šekspirova modernost možda najvidljivija upravo u "Kralju Liru", komadu u kojem replike pršte paradoksom, dosetkom, dijalektikom i jezikom crnog humora, komadu koji kombinuje barokni nadrealizam, sarkazam i klasičnu retoriku, komadu bajkovite i legendarne, odnosno filozofske okrutnosti.

Ima u zapletu ove drame zbilja nečeg ponešto bajkovitog. Tu je stari kralj s tri deteta - tri ćerke. Svoje kraljevstvo želi podeliti na tri dela pa će pozvati svoje tri ćerke da mu kažu koliko ga vole, a on će im se za njihovu ljubav znati odužiti.

Najstarija kćerka Gonerila kaže mu da ga voli više nego očinji vid, slobodu i svemir. Srednja kći Regana veli ocu kako je njezina sestra to prelepo opisala, al' da ga ona voli jošte više.

Najmlađa sestra Kordelija, svom ocu najdraža, reći će, međutim, tek da oca voli kako dužnost ište - ni više ni manje. (Kjerkegor će u "Dnevniku zavodnika" zapisati "Kordelija! To je zaista divno ime, tako se zvala i treća ćerka kralja Lira, ona izvrsna devojka koja nije mogla da digne srce do usta, čija su usta bila nema kada je srce bilo puno.“) Stari kralj će poverovati kićenim ispraznim odama starijih ćerki pa će njih nagraditi, dok će Kordeliju razbaštiniti. Neumoljivi vihor tragedije već se sluti, točak nesreće je pokrenut i do kraja neće stati: spletke, izdaja, preljub, slepilo, zločin, bešćutnost, smrt, ludilo.

Ljudska tajna

 "Kralj Lir" jedno je od onih dela kojima se veliki pisci dive, koje analiziraju filozofi, koja su neprolazan izazov režiserima. Lik Lirov prerastao je u jednu od najsnažnijih simboličkih figura u zapadnoj civilizaciji. Jaspers je u njemu prepoznao "simbol duboke ljudske tajne", a poznata Geteova sentenca veli da je "svaki čovek Kralj Lir".

Među modernim iščitavanjima "Kralja Lira" ističe se takođe i ono Frojdovo. Tema tri kovčežiča, poznati esej oca psihoanalize iz 1913. godine, analizira "Kralja Lira" uz pomoć "Mletačkog trgovca" odnosno u tri Lirove ćerke prepoznaje tri ženske figure: majku, suprugu i smrt.

U nekim kasnijim psihoanalitičkim radovima biće istaknuta i simbolička snaga anagrama Lear - Real (tj. realno). Nije to jedina moguća igra reči na koju nas navodi naslov drame. U ovom komadu mnogo je toga lirskog - čuvstvenog, osećajnog, strastvenog.

Ne sme se, međutim, zaboraviti ni svojevrstan paradoks koji ističe Jan Kot: "Upoređivali su 'Kralja Lira' sa Bahovom 'Misom u h-molu', sa Betovenovom Petom i Devetom simfonijom, s Vagnerovim 'Parisfalom', s Mikelanđelovim Strašnim sudom, sa Danteovim Čistilištem i Paklom. Ali istovremeno 'Kralj Lir' liči na ogromnu planinu kojoj se svi dive, ali koju niko nema volje da češće posećuje".

Šteta je zapravo što mnogi "Kralja Lira" doživljavaju kao nešto što zbilja jest veliko i genijalno, ali to znanje poseduju jedino na teoretskom nivou tj. često i ne pokušavajući sami pročitati "Kralja Lira". A pogrešno je ovu dramu voleti iz daljine. Čitalac se treba prepustiti njenoj olujnoj magiji. Otkriva nam to pesnik, jedan od retkih čiji je dar zaista usporediv sa Šekspirovim. 

 Krila Feniksa

Niko nikada nije tako genijalno komentarisao ovaj komad kao Džon Kits. Možda i najveći lirski pesnik romantizma živeo je samo dvadeset i šest godina (1795.-1821.), no i to mu je bilo dovoljno da načini opus besmrtne lepote. Lukač je negde zapisao kako besmrtnost najvećih svetskih pesnika počiva obično na nekih dvadesetak pesama, izuzev Džona Kitsa koji "organski nije bio u stanju da napiše lošu pesmu". Jedna od najboljih Kitsovih pesama zove se  "Sednuvši da pročitam 'Kralja Lira' još jedanput".  Ovako zvuči ta pesma (u mom prevodu):

O zlatousta romanso uz spokojnu lutnju!

Ovenčana Sireno! Kraljice daljine!

U ovaj zimski dan ostavi melodije visine,

sklopi svoje stare strane, i učini šutnju:

Zbogom! jer još jednom besne strasti ćutnju

Između prokletstva i ostrašćene gline

Preživeti moram; još jednom kušati uz pokorne čine

Šekspirskoga voća gorko-slatku slutnju.

Vrhovni pesniče! I vi oblaci Albiona što ste

začetnici naše duboke teme koja večno je budna,

Kad u drevnoj hrastovoj šumi noga zagubi mi se,

Ne dajte mi lutati usred sna zaludna,

Ali onda kad moja vatra me proguta,

Dajte mi nova krila Feniksa da do čežnje nađu mi puta.