Biti vladar, to je sve

Krajem prošle godine, u Beogradu je promovisana hrestomatija u kojoj je sakupljeno nekoliko dramskih tekstova o knezu Mihailu, a u naslovu knjige ovaj je vladar prozvan "balkanskim Hamletom". Zgodna je to ilustracija metaforske potentnosti najslavnijeg Šekspirovog lika.

Magbet kao hrišćanski tragični junak

O drami kojom se Šekspir potvrdio kao književni genije, Miroslav Krleža je nezaboravno zabeležio: "Pred nizom zagonetaka, pred ogromnom gomilom neriješenih pitanja, pred najraznovrsnijom problematikom mnogobrojnih stvarnih dilema Šekspir se kreće sa sigurnošću kompasa, pred kojim se otvaraju novi svjetovi. Uzani sredovječni horizont širi se kod njega do zvjezdanih vidokruga, do pojma lebdeće nebeske lopte, pa kao i toliki moreplovci i zvjezdoznanci njegova vremena i on je jedan od evropskih argonauta, koji će magijom žive riječi povezati Evropu između Pariza i Toleda, Moskve i Kanterberija do književne cjeline. Bez obzira na geografske distance i političke prilike, njegova riječ od‌jekuje već kroz vjekove. U ogromnoj evropskoj diskusiji, koja traje oko njegova D‌jela već trista godina, Šekspirov lik tipičnog univerzalnog renesansnog čovjeka vlada još uvijek čitavim jednim evropskim razdobljem, tako bogatim genijalnim spoznajama. On je zapravo graditelj i kompozitor monumentalnih vizija, mislilac neobično suptilan, propovjednik novih nazora i socijalni anatom čitavog jednog feudalnog kruga, u jednom licu. (...) O 'Hamletu' je rečeno sve. I to, da je tragedija o danskom princu igrana već davno prije Šekspirove premijere (26. jula 1602.) na londonskim pozornicama, i to, da je Hamlet u njegovoj redakciji samo retuš po motivima Saksa Gramatikusa, Beleforesta i Kida."

Veličina

Grandioznost Šekspira kao pisca te raskoš i očiglednost njegove snage je tako divovskih razmera da – kako Borhes reče za Vitmena – mi opažamo jedino da je snažan. Šekspir nam daruje onu retku vrstu umetničkog otkrovenja koju je teško i objasniti.

O "Hamletu" Jan Kot piše ovako:

"Bibliografija rasprava i studija o Hamletu dva puta je deblja od varšavskog telefonskog imenika. Ni o jednom Dancu od krvi i kostiju nije napisano toliko kao o Hamletu – taj šekspirovski kraljević neosporno je najslavniji Danac. Hamlet je narastao od glosa i komentara, on je jedan od malobrojnih književnih junaka koji žive van teksta, koji žive van pozorišta. Njegovo ime nešto znači čak i za one koji Šekspira nikad nisu čitali ni gledali. Sličan je u tome Leonardovoj 'Mona Lizi'."

I zaista je tako. A opet, i pored te skoro nezamislive papirne planine od eseja i komentara inspiriranih "Hamletom", tajnu još niko nije odgonetnuo. Valjda je baš zato tekst još uvek živ. Ona poslednja Hamletova replika u kojoj se kaže da preostaje jedino ćutanje kao da proročanski najavljuje i pristup ovome delu i više od četiri stotine godina nakon njegovog nastanka. Jer prošlo je, eto, četiri stotine godina, komad je preveden na stotine jezika, igran na hiljadama pozornica, komentarisan desetine i stotine hiljada puta, doživljavan na različite načine od miliona čitalaca i gledalaca, a ono što nama danas ostaje je opet ćutanje.

Čudo

Kralj Lir: Najtragičniji Šekspirov komad

Vladimir Nabokov je jednom prilikom rekao da je "Hamlet" najveće čudo svetske književnosti, a u prepisci sa Edmundom Vilsonom tajnu njegove svevremenske aktuelnosti pokušao je objasniti tezom da u "Hamletu" postoje svi elementi koji privlače publiku: od duha kao prisustva natprirodnog preko kraljevske porodice, dvorskih intriga, ubistva kao začina misterije te pokolja kao kataloga najrazličitijih načina ubijanja.

Šekspir je znao da je najveći greh za jednog pisca – biti dosadan. U njegovim komadima život vri, kuva, ključa; strasti su snažne; zapleti su uzbudljivi, a raspleti krvavi. "Hamlet" je idealan primer bogatstva Šekspirovog sveta.

Jan Kot kaže: "U 'Hamletu' ima mnogo stvari: politika, nasilje i moral, spor oko istoznačnosti teorije i prakse, oko krajnjih ciljeva i smisla života, postoji tragedija ljubavna, porodična, državna, filozofska, eshatološka i metafizička. Sve što vam drago! I postoji još potresna psihološka studija. I krvava fabula, i dvoboj, i veliki pokolj."

Orahova ljuska

U srži ovog famoznog dramskog teksta je, naravno, glasoviti lik danskog kraljevića, uz Servantesovog Don Kihota najslavniji karakter celokupne svetske književnosti, kvintesencija prašine, kralj beskrajne vasione zatočen u orahovoj ljusci, onaj za koga je žena ime za slabost i kome je simbol kratkoće ženska ljubav, onaj koji je prvi izrekao reči što su se od silnog ponavljanja izlizale kao stari srebrenjaci, a čiji sjaj svejednako blješti: biti ili ne biti, onaj koji zna da na nebu i zemlji ima mnogo stvari o kojima mudrost i ne sanja. Taj i takav Hamlet je osuđen na filozofiju i metafiziku, na beskrajno kraljevstvo zatvoreno u orahovoj ljusci, a stvarno će kraljevstvo preuzeti Fortinbras, njega čekaju – po prelepim stihovima Zbignjeva Herberta – projekt kanalizacije i dekret o prostitutkama i prosjacima. Za Hamleta je biti spreman – sve, za Fortinbrasa je biti vladar – sve.

Život i svet su buka i bes, zlo je ono što čine ljudi, a ljudi su tvar od koje su snovi tkani. Čak se i Borhes u objašnjavanju ove književne magije odlučio tek imenovati je; na jednom čuvenom predavanju, umesto bilo kakvog pokušaja visokoumne interpretacije, on je samo nekoliko puta ponovio: "Šekspir, Šekspir, Šekspir"!