Ova kolumna će se fokusirati na književno-jezičke teme, pa računam da mi je na početku dozvoljena jedna meta-postmodernistička caka sa autobiografskim elementima. Naime, iz mog dosadašnjeg iskustva više od 60 objavljenih kolumni na ovom portalu, kolumni koje po pravilu pišem nedeljom uveče, a šaljem ih redakciji RT-a u noći između nedelje i ponedeljka, ovaj tekst će biti objavljen na sajtu negde između jedan i tri popodne. Sedamdeseta po redu, jubilarna, kako se to kaže, NIN-ova nagrada dotad će već biti uručena ovogodišnjem laureatu Stevi Grabovcu za njegov roman "Poslije zabave".
Kad se objavi najuži izbor za neku nagradu, čovek koji je koliko-toliko insajder za nekog kandidata obično navija. Dugo se nije desilo da sam za neku knjigu toliko navijao kao što sam za Grabovčevu. Dosta je za to razloga, pa bih hteo ovde što više njih da barem skiciram, ako već nemam prostora da ih detaljno elaboriram.
Najpre, formalnim raspadom nekadašnjeg "srpskohrvatskog jezičkog sistema", na njegovim ruševinama, srpski standard je ostao jedini koji je – policentričan. Jednostavnije govoreći, bosanski, crnogorski i hrvatski standard su svi dosledno – ijekavski. U srpski standard, međutim, makar u teoriji, spadaju i ekavsko i ijekavsko narečje.
Ipak, u toj policentričnosti, kao uostalom i u upotrebi i latinice i ćirilice, neki uporno ne žele videti bogatstvo, nego vide nekakav tobožnji hendikep. (Najkarikaturalnija ilustracija toga je ona zlosrećna ratna avantura pokušaja uvođenja ekavice kao službenog idioma u Republici Srpskoj dekretom.)
U prstima
Tako se, eto, desilo, ako me moj pregled i upućenost ne varaju, da je "Poslije zabave" prvi roman napisan na ijekavici koji je dobio NIN-ovu nagradu u poslednjih 30 i kusur godina, od raspada Jugoslavije, dakle, otkad je nagrada formalno definisana kao nagrada za najbolji roman na srpskom jeziku. Da se razumemo, u uži krug su često ulazila i dela na ijekavici, ali, eto, nisu nagrađivana. Možda slučajno, a možda tu ima i neke polusvesne diskriminacije.
Ako smem ponovo da budem ličan, čitalac koji je gledao moje javne nastupe, zna da ja govorim karakterističnom ijekavicom, u koju su se tek godinama nakon preseljenja u Beograd "probile" retke ekavske reči i uzrečice. Ovaj tekst je, međutim, pisan ekavicom. To je rezultat autorske odluke da publicističke tekstove pišem na narečju većinske publike koja to čita. RT je, znamo, baziran u Beogradu. Kolumne za banjalučki "Glas Srpske" pak, primera radi, pišem na ijekavici.
Književnost je još složeniji slučaj. Pre već blizu deset godina, objavio sam roman "Lutka od marcipana" na ekavici. To je bila priča pisana iz trećeg lica jednine kojoj je trebao što "oficijelniji" ton. Koju godinu kasnije, objavio sam "Posljednjeg muškarca" gde se već iz naslova vidi da je pisan ijekavicom. Roman pisan iz perspektive doktorke rođene i odrasle u Sarajevu morao je, što se mene tiče, biti tako napisan.
Hoću da kažem, meni je lično stalo da imam u prstima obe varijante i da se svakom koristim kad mi koja treba. Vistan Hju Odn je bio ponosan što neke stvari piše na britanskoj varijanti, a neke na američkoj varijanti engleskog jezika. Tako je to s piscima; jezik im je materijal.
Kratki susreti
Kad smo kod naslova, naročito mi je milo što se ijekavica vidi već u naslovu Grabovčevog romana. I milo mi je zbog Borisa Maksimovića, agilnog vlasnika izdavačke kuće "Imprimatur" koji je Banju Luku vratio na izdavačku mapu Balkana. Njihove knjige se izdvajaju i po dizajnu i po vidnom uredničkom radu. Tako Grabovčev uspeh biva i uspeh Maksimovićev, kao i uspeh urednice Marije Pejić.
I još jednu stvar da raščistimo, "jer znam ja nas"; da ne bude da ovo pišem zbog bilo kakvog interesa osim čitalačkog. Stevu Grabovca sam sreo ukupno dva puta, oba puta u Studentskom gradu na festivalu na kome smo obojica učestvovali i posle na druženjima u "Džakarti", prirodnoj ekstenziji "Studenjaka". Oba puta je bilo jako prijatno, ali nas dvojica se u praksi jedva poznajemo. Ali i iz tih kratkih susreta mi je bilo jasno da je on pisac koji liči na svoje knjige: da je pošten, temeljan i nimalo naivan.
Kraj prošle godine u Srbiji i Beogradu obeležio je spin luksemburških medija i njihovih satelita o "fantomskim glasačima iz Republike Srpske". Govor mržnje koji se prosuo na Srbe sa zapadne strane Drine podsećao je povremeno na habsburšku i endehazijsku propagandu. Ti ljudi su proglašeni nekakvim trogloditima i nepismenom potkupljivom bagrom.
Dobri signali
Jedva mesec dana kasnije, Stevo Grabovac iz Banje Luke osvaja NIN-ovu nagradu, serija "Koža" Nikole Pejakovića iz Banje Luke osvaja srca ogromnog broja gledalaca RTS-a, a istupi mlade književnice Lane Bastašić iz Banje Luke u nemačkim i anglosaksonskim medijima, a povodom izraelskih zločina u Gazi, citiraju se širom sveta kao primer časnog i moralnog stava unutar nadasve korumpirane intelektualne i umetničke globalne scene.
Bilo bi dobro da se Grabovčev roman čita, da mu nagrada priskrbi onu vidljivost kakvu je nekad donosila. On je napisao roman o "suočavanju sa prošlošću", ali ne na način na koju tu frazu intoniraju komesari i plaćenici.
Naposletku, ovaj i ovakav izbor je dobar i za NIN. Kidnaperi jedne stare tradicije usudili su se da interval svoje "vladavine" prikažu kao jedini pravoveran period istorije ovog lista. Ako su sudbina nedeljnika i sudbina nagrade neraskidivo povezane, ovakva odluka bi mogla biti signal da je moguće da i list povrati barem deo stare slave.