Vitold Gombrovič: Što pametnije, tim gluplje

Emil Sioran se u svojim spisima znao narugati organizatorima međunarodnih konferencija i kolokvijuma na koje je i sam bio pozivan. Zapisao je jednom kako mu se čini da je takvima potrebna njegova kolebljivost te da je on dežurni skeptik jednog sveta koji skončava.

Šta li bi rekao Gombrovič da je znao kako će se stotinu dvadeseta godišnjica njegovog rođenja globalno obeležavati? Možda bi parafrazirao samoga sebe:

"Pogledajte na sve praznike intelekta! Ta otkrića! Perspektive! Suptilnosti! Publikacije! Kongrese! Diskusije! Institute! Univerzitete! A ipak: glupo." 

Jedan drugi čuveni pisac emigrant bavio se apropo Gombroviča aritmetikom emigracije izračunavši da je ovaj u rodnoj Poljskoj proveo 35 godina, u Argentini 23 i naposletku 6 u Francuskoj. Ipak, mogao je pisati samo na poljskom, a likovi njegovih romana su Poljaci.

Podmuklo delovanje biografije

Rođen je na vlastelinskom imanju Malošice u avgustu 1904. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Varšavi, no pravom se nije bavio. U dobi od dvadeset i devet godina objavio je prvu knjigu – zbirku priča "Uspomene iz puberteta" koju je ondašnji glavni tok poljske književnosti odbacivao, a koja se danas potvrđuje kao jedna od najvažnijih zbirki priča u dvadesetom veku.

Neke aspekte recepcije svoje prve knjige Gombrovič je iskoristio pišući svoj genijalni roman "Ferdidurke" (objavljen 1937. godine). Roman, naime, počinje "metamorfozom": tridesetogodišnji pisac budi se iz sna kao petnaestogodišnjak – zbog svoje prve knjige "vraćen" je u pubertet da bi kroz proces prevaspitavanja postao pristojan građanin.

Dve godine nakon izlaska ovog romana, pisac turistički putuje za Argentinu, a tokom tog putovanja počinje Drugi svetski rat i Poljska biva okupirana. On ostaje u Argentini gde petnaestak godina kasnije objavljuje "Trans-Atlantik" te započinje pisanje svog glasovitog  "Dnevnika". Autor je zabeležio: "Dnevnici se u svetu prodaju zato što je autor slavan, a ja sam Dnevnikpisao da bih postao slavan."

Budi sam na ulici

Opisujući Gombrovičevu  poziciju u emigraciji Kundera će ispisati sledeću rečenicu: "Nezamislivo je sam." U toj samoći, međutim, veliki će duh – kao u parafrazi poznate Šopenhauerove maksime – otkriti svu svoju veličinu.

On je bio u stanju da detektuje i mapira "pesničku književnu laž", on je preduhovito kritikovao Dantea i Sjenkjeviča, on je ispisao onu genijalnu rečenicu: "Težio sam tome da Poljak može s ponosom da kaže: pripadam drugorazrednom narodu."

Samoća o kojoj govori Kundera je ista ona samoća iz stiha "Budi sam na ulici". Uostalom, u famoznim svojim dnevničkim zapisima, ovaj genijalno primećuje: "Vraćajući se kući, razmišljao sam o Poljskoj i svojim kolegama po peru. Ponekad mi se čini da bih morao o njima da mislim s većom skromnošću. A ipak ta sigurnost da ja postojim više no oni… ne dopušta mi da činim veće ustupke. O hijerarhiji među nama ne odlučuje dar, razum, moralne vrednosti, nego pre svega: jače, stvarnije postojanje. Sam sam. Zato više postojim."

Čitav "Dnevnik" je donekle mapiranje sopstvene samotnosti, oseti se to i u onom famoznom početku: "Ponedeljak: Ja. Utorak: Ja. Sreda: Ja. Četvrtak: Ja." S petkom, međutim, počinje pravi dnevnik. Mnogi su komentarisali šta zapravo znači ovo Gombrovičevo četiri puta ponovljeno "ja" (ta strašna reč, rekao bi Andrić), govorili i teoretisali o individualizmu, subjektivitetu, solipsizmu. Pojednostavljeno govoreći, ono ipak iznad svega predstavlja Gombrovičevu opsesiju činjenicom da je on jedno "ja".

Sloboda

O čemu god da piše, Gombrovič je duhovno slobodan čovek. Neke od najpamtljivijih stranica "Dnevnika" su potpuno pamfletske. Najslavnija je verovatno Gombrovičeva filipika "Protiv pesnika", ali ne štedi on ni slikare, žene ili nauku.

Vredi poslušati, možda malo i više zbog tona, nego zbog sadržaja, kako Gombrovič govori o nauci i njenom odnosu spram umetnosti: "Nauka zaglupljuje. Nauka umanjuje. Nauka naružuje. Nauka izopačuje. Da li će scijentizam istisnuti umetnost? Oh, uopšte se ne plašim gubitka obožavalaca. Ne plašim se da 'buduća pokolenja neće čitati romane' itd. Valjda je potpun nesporazum zahvatati ozbiljnu umetnost u kategorijama proizvodnje, tržišta, čitalaca, ponude, potražnje – čega tu ima zajedničkog? – umetnost nije fabrikovanje romančina za čitaoce, nego duhovno opštenje, nešto tako napeto i tako zasebno od nauke, čak suprotno, da tu ne može biti uzajamne konkurencije. (…) Govorite o ravnodušnosti inžinjera, tehničara i drugih funkcionera prema umetnosti. Pa zar je nekad bio moguć dijalog između umetnika i točkića u mašini. Ali zato svaki dan utvrđujem kako lakom prema sjaju umetnosti postaje onaj koji je, uvučen u zupčanike, sačuvao dosta čovečnosti da bi osetio kako mu lome kosti. (…) Predviđam da će umetnost u najbližim godinama morati da se otrese nauke i da se okrene protiv nje – taj sukob će izbiti prije ili kasnije. (…) Kako se mobilisati protiv nauke? Pronaći tačku oslonca da bismo pokrenuli iz temelja prezir, mogućnost prezira…".

Od mogućnosti prezira do produktivne akcije kojom se osmišljava život, tek je nekoliko koraka. Nije ih lako preći, a cena im se zna, usprkos svemu. Ta cena, to je jedna od Gombrovićevih privilegovanih tema.