Molitva na frontu

Evroatlantski glasovi u srpskom informativnom prostoru ne drže previše do istine. Oni pak koji se zalažu za objektivnu analitiku, ratnu stvarnost u Ukrajini, tragom dnevnih preseka sa linije fronta, često nehotice preigravaju. I jedni i drugi padaju pred Donbasom. Donbas je iznad procena.

Prkosno, i mimo logike

Mesto na kojem se ispisuje nova svetskoistorijska uloga Rusije živi po nekoj svojoj unutrašnjoj, intuitivnoj, dinamici - prkosno, nabusito, i mimo logike. Čak ni vreme ovde nije usaglašeno. Na trećem spratu hotela vaš mobilni će automatski podesiti sat na ukrajinsko računanje vremena, sa satom razlike, ali već na četvrtom, pravila se menjaju u korist Rusije.

Stanovnik Donbasa će vam otvoreno reći kako sebe doživljava Ukrajincem, ali odmah nadovezati da će Rusija biti do Kijeva, među pripadnicima neustrašivog Ahmata pronaći ćete najduhovitije i vedrije, gotovo detinjaste, ljude koji su nekoliko meseci nazad u surovim uličnim borbama oslobađali Marijupolj, ali neka vas ne zateknu ni zagrljaji i suze ruskog vojnika. Oni se tako pozdravljaju sa "srpskom braćom".

I ispovedaju, o da, ispovedaju, sa najvećim poverenjem, duboko u noć, koju obasjavaju granate ispaljene sa ukrajinskih položaja. Slike su nadrealne.

Život uživo

"Ovo nije rat, već život uživo", uzbuđeno komentariše italijanski novinar. Po hodnicima našeg hotela, koji čudom izbegava granate, mimoilaze se ratni izveštači, sumnjivi sveštenici, tek pristigli vojnici, nečiji roditelji, uplakane devojke, članovi rok benda iz Moskve, i zalutali slikar koji je, po sopstvenom kazivanju, krenuo na Krim ali ga je sticaj neobjašnjivih okolnosti doveo u Donjeck, gde je, još neobičnije, odlučio da ostane. Zašto, pitanje je koje izostaje, ali ne zbog pristojnosti već opravdanosti, jer odgovor se nameće: ovo je Donbas, a u Donbasu je sve moguće.   

U ovom geopolitičkom pupku sveta i život i smrt imaju posebna značenja i teško im je odrediti tačna mesta. 

Borci - spartanska gospoda, stanovnik Donbasa - tip ruskog čoveka o kojem će Malaparte zapisati da čak i kada strastveno učestvuje u razgovoru, ne prekida duboki unutrašnji monolog o smrti kao jedinom načinu da postane vaskrslim Hristom.

Smatrajte to blagoslovom

Priča o mirotočivoj ikoni koju čuvaju monahinje na manastirskoj zemlji gde se od 2014. vode najteže borbe pratila nas je od Moskve.

U klubu Noćnih vukova, o ikoni se priča šapatom, kao o tek pronađenim ključevima tajne.

"To je znamenje koje prati našu vojsku, Bogorodica niz čije se obraze slivaju suze sa onog sveta. Baćuška Petar svako jutro ode do manastira, uzme ikonu pa neumorno šparta po frontu, noseći je kao mobilnu pomoćnicu. Danas je na Avdejevki, sutradan u Gorlovki.  Ako budete imali sreće da se sretnete sa ovom vernom pratiljom ruske vojske, smatrajte to blagoslovom", uverava nas Ženja koji zbog godina provedenih na drumovima slovi za legendu u ovom vučjem svetu.

O ikoni je obavešten i svaki stanovnik Donbasa koga zaustavljamo na ulici, ali odgovor se svodi na jedno: U manastir je moguće otići u pratnji Sparte koja kontroliše taj deo fronta, ali naći oca Petra nećete. To je nemoguće. Tačka.

Uska staza

Naš drugi odlazak na front, u posetu bataljonu Rus, znakovit, i na ivici literature. Komandant, ruski pukovnik u penziji, dobrovoljac, stara škola, stamen, odmeren u razgovoru, temeljan u analizi stanja na frontu, srdačan, verujući čovek koji je u podzemnom vojničkom gradu našao mesta i za kapelu.

"Prvo se pomolimo, pa idemo u bitku. Ovaj rat se ne dobija na zemlji, nego na nebu", kaže komandant i, pošto je proverio da li je naša oprema na mestu, šlem ispravno stavljen, pancir zategnut, daje instrukcije i krećemo na liniju.

Kako je samo lako bilo ići za njim uskom zemljanom stazom po kojoj se nahvatala korica leda, lako, iako se vetar nemilosrdno probija kroz golo i retko šipražje pored puta, iako su ukrajinske jedinice na svega 200 metara udaljene, iako je ovo, pomišljam, možda baš ona jevanđelska tesna staza kojom, kaže apostol, malo ljudi hodi.

Na liniji - gorostasi. Dežurni vojnik pokazuje prstom u daljinu- tamo je njegovo selo, tamo je gorela rodna kuća, tamo su grobovi dece nastradale posle napada Oružanih snaga Ukrajine. Ovo je linija sa koje, kaže, on neće uzmicati.

U jedinici je i devojka iz Moskve, snajperista, obučeni vojnik sa izrazom lica osobe koja nepogrešivo zna da je na pravom mestu. Na njihovim licima nema senki, nema grča, upitanosti - ona su svetla, ratnička, ikonična.  

"Večeras je koncert na frontu. Dolaze gosti iz Moskve, ako ste raspoloženi, pridružite se".

I Bogorodica plače

U poluporušenoj zaklonjenoj zgradi nedaleko od fronta, muzičari nameštaju scenu, zelene vojničke uniforme se stapaju u jednu masu, razleže se smeh. Deca, razmišljam, pa oni nemaju više od 24, 25 godina.

Graju u hali prekida vojnik. Umesto upozorenja, na šta je slutilo dramatično mahanje rukama, najavljuje oca Petra. "Otac Petar? Sa ikonom koja plače", pitam.

Da, samo je jedan otac Petar, razdragano odgovara narednik voda: Kao vojni sveštenik služio je u bataljonu Zahara Prilepina, stari je to vuk, baćuška koga su samo molbe vojnika odvratile od ideje da skine mantiju i uđe u rov, i činjenica da ne bi imao ko uveče da vraća ikonu u manastir.

I prilazi otac Petar i pred njim ikona, i titra plamen sveća u odjednom napravljenom redu, i oni do malopre kočoperni mladići srećni, jer su pretekli dan u borbi, sada se preobražavaju u molitvenike, Vitlejemsku decu, koja ne posrće pred rečima molitve nego diže oči ka nebu.

Čekam vaskrsenje mrtvih, i život budućeg veka. Amin.

Ne znam kako ni u kom trenutku je ikona dospela u ruke Srbina. Mihailo Medenica je drži, obgrljena svetinja, vojnici pognute glave uzimaju miro koje toči niz obraze Presvete... I Bogorodica plače. I mi plačemo.

Mi Srbi plačemo, zbog njih kojih sutra možda neće biti, zbog nas koji smo isto tako sastradavali kroz istoriju u kojoj su se smenjivala klanja i oranja, zbog rata koji se vodi na zemlji, a dobija na nebu.

Plakali smo još jednom, mi Srbi. Kada smo napuštali Donbas pod granatama, pod pahuljama, pevajući: Udade se Jagodo.

Sem naše novinarske ekipe, u kombiju koji je trebalo da nas vrati u Moskvu, nije bilo Srba, ali su razumeli da melodična kosovska pesma ima nekakve veze i sa njima. Ima, dabome, kako nema.