Lik prave Rusije koju, rečima Andreja Tkačova, najbolje oslikava manastirska svetost sa njenim starcima i pravednicima, nigde nije verodostojnije predstavljen nego na mestu njenog krštenja – u Kijevu na levoj obali Dnjepra. Ili, još preciznije, u Kijevsko-pečerskoj lavri.
U zemlji u kojoj mitropoliti nose titule mitropolita kijevskih i sve Rusije, odluka države da molitva utihne u jednoj od najvećih pravoslavnih svetinja a manastirska obitelj iseli, nije stvar ni crkvenih kanona ni svetovnih zakona – već geopolitike, i brutalnog gušenja (i bukvalno) u krvi svakog sećanja na Rusiju.
"Kompromisa po pitanju vere neće biti, mi ćemo stajati do poslednjeg", poručio je nastojatelj Kijevsko-pečerske lavre, mitropolit Pavle, jedan od 22 arhijereja i sveštenika UPC koji su se na našli na listi sankcija Ukrajine.
Kakvu je ulogu u ovim dešavanjima Zapad namenio Ukrajincima koji su se 2021. po manastirima i katakombama progonjene crkve koja ih je odgajala, molili i plakali – kao pred rat?
Godina uoči rata, 2021. Kijev
Crkveno pitanje otvoreno u Ukrajini 2019. trebalo je da izazove efekat šake soli bačene na živu ranu već duboko podeljenog ukrajinskog društva. Danas, dve godine kasnije, zaključujem da SAD i Carigrad nisu uspeli u svom naumu. Hramova je možda manje, ali vernika Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, sve više, zapisala sam po povratku iz predratnog Kijeva.
Progon rusofonog stanovništva u godini uoči početka Specijalne vojne operacije poprimao je razmere histerije, neposlušni istok zemlje bio je zasut raketama, novinarima "Sputnjika" zabranjen ulazak u zemlju, a nova crkvena struktura, kreirana u SAD i Carigradskoj patrijaršiji, agresivno je pokušavala da potvrdi samobitnost ukrajinske nacije.
Misija Fanara nije se ograničila samo na ambicije prvojerarha Carigrada da postane prvi po vlasti u pravoslavlju, već je imala za cilj da zaokruži zapadni projekat u Ukrajini – da oslabi Rusku pravoslavnu crkvu i izbriše tragove ruskog nacionalnog identiteta. Dve godine nakon dodele tomosa ("rivalskoj") PCU, kanonskoj crkvi je, uz saglasnost vlasti, oteto 120 hramova, a vernici crkve koja se tri veka nalazi pod jurisdikcijom Moskve pogrdno su nazvani – Moskaljima.
Uprkos tome, na ulicama Kijeva 2021. narod je slavio Dan krštenja Rusije i kneza Vladimira koji se zalagao za jedinstvo ruske zemlje, ruskih sinova i ruskog jezika.
Oni koji su prećutali menjanje istorijskih činjenica, stratešku preorijentaciju ka Zapadu, Donbas i Odesu, pokazali su se mnogo žilavijim kada je reč o čuvanju pravoslavne crkve. Ideja o Svetoj Rusiji i verovanje da je Moskva Treći Rim – četvrtog neće biti – imala je težinu kanona; svaki Ukrajinac sa kojim smo pričali pokazivao je rešenost da brani veru po cenu života. Već tada to je podrazumevalo da vam vlast zakači etiketu FSB-ovca.
Sve je slutilo na nevolje
Oni koji su bili na strani svoje crkve postali su neprijatelji moćnog državnog aparata. U improvizovanim crkvama, barakama i privatnim kućama širom Ukrajine liturgije je služilo sveštenstvo UPC, narod koji se tiskao oko svojih pastira dočekivao nas je sa pogačom i solju, plakao i zaklinjao da se neće odreći svog parčeta neba. Kada je počeo rat, ta lica su mi stalno promicala pred očima, nevidljive i bezimene žrtve američkog geopolitičkog prekrajanja sveta – lica poslednjih dana.
No, tada je delovalo kao da se u potpunom mraku otvorila pukotina iz koje je prokuljala nekontrolisana, nepokoriva sloboda. Vreme će pokazati da je bila oročena…
Prebirajući po sećanjima, istrgnutim delovima razgovora za trpezom u Brajilovskom manastiru, sa poslanicima Vrhovne rade u Lavri, vernicima Vinicke eparhije, mnogo kasnije, razumela sam da je utisak pobede bio varljiv. Na to je mogla da ukaže prenaglašenost – navodni, za taj dan rezervisani, kosmopolitizam predstavnika vlasti, biblijske scene Avramovog gostoljublja ubogog naroda UPC, opominjuća tišina na pomen Moskalja. Sve je slutilo na velike nevolje koje će se ubrzo i sručiti na ovaj narod.
Oni žele rat sa Rusijom
Mitropolit vinicki Varnosufije, asketa i molitvenik, u čijoj eparhiji je nova crkvena struktura silom preuzela na desetine hramova, grmeo je iz vladičanskog dvora: Oni žele rat sa Rusijom.
Ideja o mogućem ratu tada je bila na nivou maglovitog nagoveštaja. Izvesno da je Zapad markirao Ukrajinu kao poligon za pritisak na Rusiju, neizostavno tačno da je otvaranje bolnog crkvenog pitanja bio uvod u dezintegraciju etničkih Rusa, ali rat, rat...
"To nije izgledno, vaše preosveštenstvo. Nije li narod Ukrajine rekao svoju poslednju reč – nema saglasnosti sa Carigradom, nema saglasnosti sa planovima SAD, sa šovinističkim hordama koje su krstarile po zemlji pozivajući na obračun sa Rusijom..."
Ko pita ovaj stradalni narod, odmahivao je glavom mitropolit – njima je neophodna paralelna struktura koja bi oslabila moć i autoritet Crkve, a sa njom i Rusiju:
"Slikovito, reći ću vam da se Pravoslavna crkva Ukrajine samo bavi Putinom i Moskvom. To je njihova dogma, njihov strateški pravac i jedini učinak. Oni ne grade hramove. Izvolite, kažem, uzmite u Vinici i gradite hramove. Ne smeta vam Putin. Moskva vam to ne brani. Da li Putin snosi odgovornost za vaše prazne hramove, pitam ih. Njima nije cilj da povedu ljude u carstvo nebesko. Njihov cilj je politički."
U zemlji u kojoj se sveci mole za rusku zemlju
Narod pak branio je hramove sa dubokim uverenjem da, u zemlji u kojoj se sveci mole za rusku zemlju, nijedna geopolitika neće odneti pobedu. Njihova vera bila je veća od carigradskih tomosa i dublja od planova američkih stratega. I merila se vekovima.
To je razumela i kijevska intelektualna elita. Istaknuti ukrajinski akademici, naučnici i javne ličnosti uputili su tada pismo patrijarhu Vartolomeju koji je trebalo da, zajedno sa predstavnicima nekanonske crkve, uzme učešće u prolavi Dana nezavisnosti Ukrajine, upozoravajući na moguće posledice. One bi se, precizirali su monasi, mogle meriti stradanjem miliona vernika.
Prethodnih godina, tačnije, od kada su krenuli otvoreni pregovori zvaničnog Kijeva i Carigradske patrijaršije o stvaranju nove Crkve, ukrajinski mediji upozoravali su vernike da ne bi trebalo da uzimaju učešće na molitvenim skupovima koje organizuje UPC Moskovske patrijaršije.
Uprkos tome, na ulicama Kijeva tog avgusta 2021. na Dan krštenja Rusije slilo se više od 350.000 ljudi iz svih krajeva Ukrajine, spremnih da na ovaj način posvedoče svoju veru i pripadnost kanonskoj Crkvi u progonu. Bio je to poslednji zagrljaj naroda i mitropolita Onufrija. Ubrzo, svaki dalji kontakt podrazumevaće istrage, procesuiranja i hapšenja.
Jedna crkva, jedan narod, a vodi se rat
Od početka Specijalne vojne operacije pritisak na crkvu postao je nemilosrdan. Svaki Ukrajinac veran svojoj crkvi proglašen je za državnog neprijatelja.
"Oni su uvijeni u ukrajinske zastave kao u vence. Dolaze i fizički nasrću na žene koje telima brane svetinje. Kakva je to religija koju nameću, kakav je to nacionalizam koji istrebljuje svoj narod", pita se pred kamerama vernik u Černovickoj oblasti.
Činjenica da je UPC jedini objedinjujući faktor sa obe strane linije fronta još jedan je ključ za razumevanje motiva kijevskog režima da je zbriše sa lica zemlje.
Mitropolit borispoljski i bovarski Antonije, naš domaćin u Kijevu, prigušenim glasom, otkriva:
"Nama je teško, jedna crkva, jedan narod, a vodi se rat na Donbasu. Proizvodi se utisak da je rat u toku, a mi nismo patriote, a ljudi odatle dolaze naoružani… Znate, kada je reč o smrti, može se teoretisati, ali kada u selo donesu ubijenog mladog čoveka, uz pitanje: Ko ga je ubio? Moskalji? Kakva je to crkva? Spominju patrijarha moskovskog – Moskovska – stiče se utisak da Moskalji ne žele da služe pomen tim vojnicima. Kada te momke donesu u našu crkvu, niko nikada ne odbija, ali je vlast još pri Porošenku zabranjivala da opela služe naši sveštenici. A posle stiže informacija da naši sveštenici to odbijaju. To je takva laž, takva neistina."
Ako srce zada poslednje udare
Otvaranje ukrajinskog crkvenog pitanja bilo je prva vesnica velikog sukoba koji je usledio. To su znali monasi Lavre koji su u predratnoj Ukrajini pozivali vlasti da uvaži uverenja 80 pravoslavnih vernika.
"Zatvoriti Lavru znači zaustaviti srce Ukrajine. Strašno je pomisliti šta možemo očekivati ako ovo srce zada poslednje udarce", upozorio je ovih dana episkop Bariševski Viktor.
Između naroda i kijevskog režima stoji Kijevsko-pečerska lavra – na mestu gde je prvu klicu posadio Sveti Antonije Veliki 1028. godine.
Na tom mestu je pretrajala i ratove i progone i revolucije. Pretrajaće i ovaj rat. To zna narod, a zna i obitelj koja pod budnim okom strogih otaca, svetih prepodobnih staraca kijevsko-pečerskih odlučno brani svoj manastir.