Komandant jedinice Štorm, 42. bataljon, pozivni Lešij (u prevodu, šumski duh), ima 20 godina, rođen je u Peterburgu. Pre rata student istorije, od početka SVO- učesnik. U njegovoj doratnoj biografiji nema neočekivanih obrta i frapantnih detalja, sve do leta 2022. godine kada se kao dobrovoljac obreo na stanici "Južni" u Donjecku.
Odluka nije bila ishitrena, misao lutajuća i neodređena. On to ovako objašnjava.
"Za svakog čoveka u životu presudno je važno da nađe svoje mesto – ja sam svoje pronašao ovde. Često mi govore da je rat politika i stvar dogovora, kažu: Budalo, spreman si da daš život za interese oligarhije. Suštinski se ne slažem. Ne znam šta se dešava u visokim krugovima, ali jedno znam - naš ruski narod živi ovde u Donbasu. Ako mi je Otadžbina dala priliku da joj na ovaj način pomognem, osećao bih se kao nitkov da to ne učinim", kaže u razgovoru za RT Balkan jedan od najmlađih komandanata na donbaškom ratištu.
Za nekog ko studira istoriju odluka da obuče uniformu možda je očekivana, ali šta je sa Ksenijom, doratnom devojkom peterburškog intelektualca koja mimo logike sudbine sa humanitarnim konvojem dolazi na liniju fronta. Kao žena komandanta, kasnije će krenuti na obuku za medicinsku pomoć na frontu, ali to je nešto kasnije.
Želite venčanje za jedan dan?
Tog decembra 2022. u Marjinki se vode najžešće borbe. Ovaj deo fronta premrežen je rovovima koje su Ukrajinci, u očekivanju duge borbe, spremali osam godina. Ksenija nije najavila svoj dolazak. Za Lešija čiji se život odvijao između dva borbena zadatka-susret sa devojkom koja je ostala u Peterburgu- ravan je čudu.
"Krenulo je kao šala. Bacio sam granatu na poligon i dao joj prsten (osigurač od granate u obliku prstena). A onda je jedan od boraca iz naše jedinice, i sam iz Donjecka, pitao: Deco da vam upriličim venčanje za jedan dan? Niko nije verovao da je to moguće, čak smo se i kladili".
Ovde treba pojasniti da je birokratija u Donbasu neumoljivija od rata- pribavljanje svih neophodnih dokumenata i za manje formalne stvari podrazumeva neograničeno strpljenje, čak i onda kada se trčanje od jedne do druge gradske službe odvija-pod granatama.
"U jednom trenutku sedeli smo u podrumu donjecke palate za venčanje, jer je područje bilo zasuto granatama "Grad". Nezaboravno. Osećao sam veću nervozu nego pre ulaska u borbu. Zadirkivali su me na ovu temu. Pokušao sam da objasnim da skoro svaki dan idem u juriš, a da mi je ovo ipak prvo venčanje".
U toku čina venčanja stigao je poziv iz štaba. Sa venčanim listom, u panciru, Lešij uzima mitraljez i vraća se na liniju.
"U bitke idem mirno, bez straha. Ipak tog dana sam bio oprezniji – osetio sam da više nisam odgovoran samo za sebe. I, takođe, sam shvatio da sam postao višestruko srećniji".
Prosidba u rovu
Ksjuša ima svoju verziju sećanja. "Kada je ta ista granata bačena, kleknuo je u rovu, pružio mi prsten od granate i pitao: "Ksenija, hoćeš li se udati za mene?" I odluka je došla sama od sebe. Izgovorila sam "da" i u tom trenutku se ceo svet okrenuo naglavačke, na bolje. Momci su Lešiju pronašli odelo, za mene haljinu, sve je organizovano za čas i sve je bilo naverovatno-okružena tim poštenim i iskrenim borcima koji se nesebično raduju, osećala sam najčistiju sreću".
Nema prostora za pitanje da li je nekad zažalila zbog odluke. Posle prvog dolaska, usledili su novi. Posle prvog granatiranja, svako sledeće je bilo podnošljivije.
"Sećam se te divne žene koja nas je venčavala. Predložila je da ako krenu granatiranja, siđemo svi u podrum. „Pa hajdemo u podrum, tamo nas venčajte". Tada je počelo, i bilo je strašno, osluškivali smo kako granate preleću iznad nas. Kada se sve smirilo, pitali su nas: "Slažete li se? I gotovo istovremeno, rekli smo: da!".
Veselje je odloženo za veče. Očevici kažu da nikada nisu prisustvovali radosnijem događaju u ratu. Zdravica komandanta je takođe zapamćena:"Sjajno je što ste to uradili ovde, jer ne samo vi, već i mi učestvujemo u ovom. Neizmerno se radujemo zbog vas!".
Lešij i Ksjuša veruju da je venčanje događaj - ne samo njihov lični i intimni, već cele jedinice, poklon svim momcima na frontu.
Ovde su najbolji ljudi Rusije
Rat je surov, ali bratstvo sklopljeno na krvi, tvrdi, Lešij nema cenu.
"Za mene rat je, pre svega, zadatak, težak, zahtevan, onaj koji primorava na teške odluke. Ali ovde se posebno akutno oseća život u svim njegovim manifestacijama, otkrivaju se suštine ljudi, kao na dlanu. Često za njih kažem: Najbolji ljudi Rusije. I nećete ih naći nigde drugde - svi su ovde. Možda izgleda čudno, ali osećam pripadnost, u mnogo većoj meri nego što imam taj utisak kod kuće, u civilnom životu".
A veza između rata i ljubavi?Pre samog dolaska u Donbas, Ksenija je podržala vašu odluku da se priključite dobrovoljicima, možda negodovala..?
"Kada sam Kseniji, tada još devojci, u Peterburgu saopštio odluku, nije plakala- u potpunosti je razumela. Kasnije, kada je sa mojim prijateljima humanitarcima došla u Donjeck, donela pomoć jedinici, upoznala momke i videla svojim očima sve što sam ja video- njena podrška je samo postala jača. Sada ona često dolazi, donese nešto, pomogne malo tamo gde to može civil.
Upravo sada, na primer, ranjeni kolega je smešten u bolnici na Krimu, a njegove lične stvari i dokumenta ostali su ovde. Nismo imali mogućnost da ih donesemo. Ksjuša je pomogla. Sada je problem rešen i sve je u redu. Jednom rečju, za nju ovaj rat znači otprilike isto što i za mene, samo ja imam svoj front, a ona svoj. Naravno, brine za mene i momke, kada se dugo ne čujemo, kada se pred jedinicama postavljaju teški zadaci iz kojih ne mogu svi da se vrate. Ali postoji potpuno razumevanje. I mnogo lakše prolazim kroz sve jer znam da je imam pored sebe.
Briga o ranjenima
Odluku da započne obuku za medicinsku sestru, Ksenija donosi na frontu, kada i sama postaje deo vojnog bratstva Ruske Federacije.
"Činilo mi se da će moj doprinos u tome biti zaista važan, jer nije svakom dato da drži oružje, da bude u prvom planu. Postoji fraza: ne potcenjujte pozadinu. Ali ako pozadina može biti bliže liniji, a posebno ako može biti efikasna - to, po mom mišljenju, znači dobar posao".
Ovo je veoma hrabra odluka?
Možda. Odluka takođe nije došla namah, prethodilo je dosta vaganja. Razumela sam da je odgovornost velika, jer od medicinskog osoblja zavisi tuđi život. Ali sam u jednom trenutku shvatila da želim da pomognem i osetila sam se spremnom za ovaj zadatak-kako bi momci nastavili da žive, da bi se momci vratili kućama. Oni su, sa svoje strani, srećni, jer znaju da neće biti napušteni i da uvek postoji neko ko će ih pridržati, da tako kažem. I to saznanje greje dušu, i gura ih napred.
Najlepši svadbeni poklon
Humanitarni tim u kojem Ksenija volontira, trenutno sabira pancire, ranije su bili angažovani na nabavljanju neophodne opreme koja je nedostajala jedinici. Iznad ovog praktičnog dela posla, postoji i onaj koji značajem prevazilazi svaku pošiljku, a to su pisma majki.
"Pišu mi majke momaka iz jedinice koje brinu za svoju decu i pitaju: Da li im trebaju čarape, još nešto? Prosledim spiskove. Momci osete toplinu svog doma i to je najvredniji dar".
Geografija nastanka ove priče -Donjeck, Peterburg, Beograd - upućuje na teškoće u komunikaciji, ali sa Lešijem i Ksenijom sve teče lako. Do poruke sa fronta: Krećemo na liniju. To je to.
Uspostaviće se to nije bila poslednja poruka u ovoj prepisci. Posle nekoliko minuta ćutanja, stiže još jedan zapis:
"Neka ostane zabeleženo i ovo. U noći našeg venčanja, nebo su proparale ruske rakete. Bio je to najlepši svadbeni pozdrav. Pomislili smo želju: `Obavezno pobedite`. Siguran sam da će tako i biti."