Kako je Ana Iljasova zamenila komforan život u Jordanu za prvu borbenu liniju

Ana Iljasova slovi za najlepše lice rata u Ukrajini. Ona je na dužnosti zamenika komandanta Motostreljačke čete zadužene za vojno-politički rad, Motostreljačkog bataljona Oružanih snaga Rusije.

Do 2014. Ana je, sa diplomom istoričara, radila kao stjuardesa u nacionalnoj avio-kompaniji Jordana. Na vest o prvim ratnim varnicama na Donbasu dala je otkaz i vratila se u rodni Donjeck.

Tri dana pre početka SVO oblači dobrovoljačku uniformu da bi nešto kasnije, kao zamenik komandanta 11. puka, čete 1825SB, izvršavala ozbiljne zadatke na frontu. U leto 2022. zvanično je primljena u rusku vojsku. Prva je i jedina žena kojoj je potpisan ukaz o premeštaju iz LDNR u redove ruske vojske. Trenutno služi u 42. diviziji. 

Rođeni ste u Donbasu?

Da, ja sam Dončanka.

Šta je prethodilo odluci da obučete uniformu – da li ste se kolebali, koji su razlozi bili presudni?

Zapravo, u svemu sam od 2014, i ranije bih se prijavila kao dobrovoljac ali su me sprečavale druge obaveze. Kada je objavljena mobilizacija, nisam se premišljala, spakovala sam stvari i otišla bez oklevanja. A 21. februara već sam bila u stroju, pre samog početka Specijalne vojne operacije.

Ovo je moj dom. Rat je došao u moju kuću 2014. U Rusiji su ljudi tek počeli da shvataju da je u toku rat, a mi tu realnost živimo već osam godina. 

Kao zamenik komandanta, sa kojim izazovima ste se suočavali?

Na početku SVO bila sam na mestu zamenika komandanta čete što je zahtevalo da komuniciram sa svakim borcem, procenim njegovu moralnu strukturu, vodim računa da niko ni u jednom trenutku ne klone duhom. Moram da znam o čemu borac razmišlja i, ne daj Bože, kada ima neke loše misli.

To je zapravo dug proces. Dešava se da neko želi da ode iz vojske, neko hoće da kaže "ovo nije moj rat", ima raznih slučajeva. Važno je prepoznati takvog borca.

Onda sednem, razgovaram sa njim, objasnim zašto smo ovde, zašto obavljamo ovaj zadatak. Mi smo najviši oficiri. Kada moj komandant čete nije na poziciji, komandu preuzimam ja i to su onda i borbeni zadaci.

Kakvo je vaše iskustvo rata?

Ne treba da čudi izreka da se niko isti ne vraća iz rata. To je istina. Dešava se potpuno prestruktuiranje sistema vrednosti. Potpuno.

Do 2014. mogla sam mnogo toga da priuštim, a sada shvatam da to uopšte nije važno. Mnogo važnije je šta živite u datom trenutku.

Često o ovoj temi razgovaram sa momcima – mi ne živimo sutra. Ne mislimo šta će biti sutra. Živimo danas. Ne štedimo novac…

Ako pogledate rutinski život u ruskim gradovima, videćete ljude koji štede novac za kuću, novi auto, kul auto... Mi nemamo takve želje. Izbegavam da kritikujem momke koji, kada odu na odsustvo, potroše sav novac... Njihov odgovor je "A, za šta mi treba novac? Možda neću biti ovde sutra."

U pravu je. U ratu cenite svaki trenutak. Kada sedite sa momcima, ćaskate, jedete – sve je dragoceno.

Kada počnu borbena dejstva ili granatiranja, vi pomislite…?

Možda da neću preživeti... desilo se to, ne jednom.

Pamtim kada je počelo granatiranje sela Neskučnoe. Spustili smo se u podrum jedine čvrsto građene kuće iz sovjetskog perioda. Ostale su bile napravljene od ćepenaka i stare preko jednog veka. U podrumu smo bili izmešani sa civilima, među njima bili su stari ljudi, bake i deke.

I svi zajedno, mi, ruski vojnici različite nacionalnosti – Avari, Dagestanci, Rusi, molili smo se sa stanovnicima sela dok su mine kalibra 152 mm pljuštale od jutra do večeri. Mislili smo da nećemo živi izaći, i molili smo se, svi smo se molili.. 

Šta je zajedničko ruskim ženama koje se odluče na ovaj korak? 

Devojke iz Rusije koje ovde srećem uglavnom su lekari, vojna lica koja su došla po naređenju. Mislim da su patriote svoje zemlje. 

Kako izgleda život na prvoj liniji?

Gradske bitke, poput one u Marijupolju, sasvim su drugačije od onih na polju, na frontu. Različiti su uslovi, različite taktike borbe... Ono što je konstanta je nedostatak vode, nemogućnost da se okupate. Ali već sam navikla, to me ne rezignira.

Kada sam pregledala vaše fotografije, pomislila sam da u pozadini fronta sigurno postoji mobilni salon za lepotu. Šalim se, naravno, samo primećujem da uslovi koje pominjete ne zamagljuju vašu lepotu…

Kada ste na prvoj liniji, u pravoj borbi, nemate vremena za slikanje, ne razmišljate o tome. Razmišljate kako da preživite.

Slikam se, kao i svaka žena, u trenucima kada lepo izgledam, ili kada smo na putu. Na prvoj liniji gde provedem tri do četiri dana nedeljno, to je nezamislivo. Tamo nema vode, prašina vas zatrpa do ušiju, kosa je neuredna i uvek sakrivena ispod šlema.

Kako se vaši saborci odnose prema jedinoj ženi u četi?

Sa poštovanjem, i tako od samog početka. Kada je u februaru 2022. počela SVO, kao pravi komandant, ničega se nisam stidela, nisam se vozila nikakvim kul automobilima, već kao i ostali momci "uralom" (teretni kamion ruske proizvodnje koji se koristi u Oružanim snagama, prim. aut.).

Oni mene zaista doživljavaju kao svog saborca, i odnose se sa puno nežnosti i brige.

Sećam se Marijupolja. Na naše položaje pucaju, a mi smo smešteni u zgradama bez prozora. Zima je bila nepodnošljiva. Našli smo nekakvu kantu, videli papir, neke daske u njoj, i založili vatru. Nikada neću zaboraviti...

U ratu ste hronično neispavani i ja se u jednoj prostoriji, sa samo navučenim ogrtačem na prazna okna prozora, pokrivam kabanicom, i tonem u san. Februar je, i hladnoća mi ulazi duboko u kosti. Ujutru me budi ugodan osećaj topline. Pogledam, momci su rano ustali, nisu želeli da me bude, i pokrili su me svojim ćebadima. Bilo je to tako dirljivo.

Inače me štite, uvek dobijem najukusnije parče mesa ili čokoladicu. Uprkos teškim trenucima, ovo su veoma lepe uspomene. 

U kom pravcu idu vaše brige, a u kom nade?

Brinem za momke i sada, kada služim u diviziji, veoma mi je važno da sve prođe kako treba. Trudim se da učinim sve da momcima olakšam život. A nade... Pa nadam se da ćemo sve to završiti i što pre proglasiti pobedu!

Kada se rat završi, a vi skinete uniformu, sa koliko novostečene zrelosti ćete "meriti" život?

Zreo pogled na život formirao se ne tokom ove, već svih prethodnih osam godina u koje je stalo mnogo događaja.

U ratu naučiš da ceniš ljude koji su u blizini, ceniš svoju rodbinu, svaki trenutak života... Znate, stvarno ne želiš ni sa kim da se svađaš. Zato imam savet: cenite sve što vas okružuje. Ako imate priliku da budete sa osobom, samo razgovarajte, večerajte zajedno, zabavite se, živite! Cenite one koji vas okružuju. Ne obraćajte pažnju na sitnice, nemojte se ljutiti - nije vredno.

Koji su trenuci bili posebno teški?

Najbolniji trenuci smešteni su na početak rata kada smo imali prvu borbenu koordinaciju, kada se formirao naš bataljon, kada je počelo upoznavanje sa četom.

Momci i ja počeli smo da zauzimamo selo po selo, živimo zajedno, i prvi gubici su bili najteži i najbolniji. Veoma teški.

Sećam se, ujutru sediš sa čovekom, piješ kafu, pričaš sa njim, a zatim, njega više nema. Tako je Volođa poginuo, izašao je, a nakon 20 minuta više ga nije bilo. Nezamislivo je teško izgubiti momke. Veoma teško.

To vas nije navelo da preispitate svoju odluku?

Reći ću vam više – i dalje verujem da sam donela pravu odluku. Ni za trenutak nisam zažalila, i da se vrati taj trenutak 21. februara, isto bih učinila. Tamo sam gde pripadam, gde bi trebalo da budem. Znam da sam potrebna, znam da pomažem i znam da ću učiniti više ako mi se pruži prilika. Ne kajem se i mislim da nikada neću žaliti. 

Kako se odnosite prema činjenici da niste samo svedok jednog vremena, već i direktan učesnik istorije koja se odigrava pred našim očima?

Kao neko ko je završio Istorijski fakultet, međunarodne odnose, ponosna sam što učestvujem u ovom ratu. Sada se piše istorija, a mi je stvaramo.

Ponosna sam što stojim u redu sa takvim momcima i nastavljam posao babe i dede koji su stigli do Berlina. Nastavljam ono što su oni započeli.

Za dlaku ste izbegli smrt od granate koja je pala tik do vas. Da li možete da nam opišete šta se zapravo dešavalo tog dana?

Još uvek pomalo mucam, posledica granatiranja.

Bilo je to 21. aprila prošle godine. Komandant bataljona me je sa vodom uputio u selo Neskučnoe, Novoselovski okrug, sa zadatkom da "očistimo" gornju ulicu. Tog dana smo prvi put posetili to selo.

Kada sam dotrčala do ulice, ona je bila izrovana jamama od projektila – sve je bilo izrešetano. Momcima sam rekla da se raziđu na dve strane, da nema grupisanja, teren je bio neistražen.

Sa desne strane dva momka u našoj uniformi, ali ne iz moje jedinice, u trku viču: "Ko je ovde nadređeni, ko?!" Ponavljam: Ja, ja!.

Kada su videli devojku, odmah su snizili ton: "Vidite da je ovde gađano?".

Kažem: "Naravno da vidim."

"Brzo povucite vod, locirani ste, sada će leteti po vama".

U tom trenutku smo znali da se u susednoj ulici nalazi VSU.

Kažem momcima: "Brzo idite!"

Krenuli smo u grupama po petoro, jer, da smo trčali u gomili, jednim zamahom bi nas pokrili, i to bi bilo to. Idemo prvih pet, zatim drugih pet.

Instrukcije nalažu da kao zamenik komandanta čete idem ili u sredinu ili rubom linije, međutim, momci, zbunjeni, potpuno neiskusni rezervisti – rudari, radnici, obični mladići, zahtevali su: Ti si komandant, idi prva.

Nemam vremena da objašnjavam, sekunde su bile odlučujuće i donosim pravu odluku. Krenula sam prva.

Gledam okolo, svi su potrčali za mnom, zbunjeni. Odjednom parališući zvižduk, najava kasetne municije. Pala sam u blato, u nekakvu lokvu...

Padaš, jer život zavisi od toga, ne gledaš gde, apsolutno te nije briga. Između dva granatiranja trebalo je trčati, ući u zgradu, u sklonište. U blizini se nalazila prodavnica sa podrumom a ispred nje stara kuća bez prozora, ali sa očuvanim zidovima.

Uletela sam u kuću da se sakrijem od krhotina, podigla glavu i videla – nema krova. Shvatam da me ova zgrada neće spasiti, kuća je od ćerpiča - treba nastaviti. Kada sam istrčala iz kuće, začuo se zvižduk, pala sam na zemlju...

Vi znate šta sledi posle zvižduka, šta osećate?

Strahotu, zvuk koji razdire iznutra. To je užasna, nepodnošljiva tutnjava. Trenutak koji zahteva da se koncentrišete i savladate strah, kako se ne bi trzali.

Pala sam od straha, pokrila uši rukama da umanjim taj razorni zvuk, da se ne trzam. I osećam da me granata preleće.

Bio je april, padala je kiša i zemlja je još uvek bila vlažna. Imala sam sreću da je mina uronula u zemlju, to su mi momci kasnije objasnili. Tada se zemlja digla ispod mene. Počelo je da mi zvoni u ušima, bila sam zatrpana zemljom, usta – puna zemlje.

Pokušavam da pretrčim do momaka, do zgrade – ​​oni me zapanjeno gledaju, čujem "u-u". Bili su iznenađeni što sam preživela.

Mislim – da, nešto se desilo, ne mogu da razumem...  Onda je usledio drugi udar. Momci su me povukli za kapuljaču i ubacili u kuću.

Reč je bila o kontuziji?

Da, i potresu mozga. Naredna tri dana ni sa kim nisam razgovarala. Mucala sam. Bilo me je sramota da priznam, u strahu da ne pomisle da sa mnom nešto nije u redu. Tek kasnije sam shvatila da je u pitanju potres mozga, ali u tom trenutku nismo mogli da napustimo selo i nisam mogla da odem kod lekara.

Sada sam, hvala Bogu, mnogo bolje.