Marselja Hafizova nisu ni puki sticaj okolnosti niti opolčenska strast doveli na istočni front. On je karijerni oficir ruske vojske, tenkista i dobitnik najviših priznanja na svetskim takmičenjima tenkista.
Tatarin po ocu, Marijac po majci, Hafizov je odrastao u ruskoj republici Mari El koju su SAD svojevremeno visoko rangirale na listi regija koje u slučaju rata sa SSSR prvo treba napasti. Izbor vojnog poziva u ovom delu Rusije skopčan je sa poimanjem časti.
Kao školarac prve godine Vojne akademije, slušao je o progonima Rusa u Ukrajini, ali kaže, ni u snovima nije mogao da zamisli da će mu kroz sedam godina sudbina dodeliti mesto komandanta bataljona, koji se ne jednom našao "oči u oči" sa ozloglašenim bataljonom "Ajdar".
Herojski podvizi, strateški manevri, analitički nepogrešive procene i čuvena "igra tenkova" na minskom polju – učiniće ga jednim od junaka ovog rata.
Scenario za film posvećen njegovom životu, vrvi od neverovatnih detalja. Ima 27 godina. U žestokom granatiranju, smrt ga je mimoišla. Iz rostovske bolnice prebačen je u Moskvu gde mu je amputirana ruka. Iz bolničke postelje, u razgovoru za RT Balkan, kaže:
"Mislim da nisam bio spreman da napustim svoje saborce. Suviše bi mi nedostajali na onom svetu."
Hafizov inače izbegava intervjue, ali ovaj put pravi ustupak, jer, procenjuje, ako je to za srpsku čitalačku publiku, onda to nije samo razgovor sa novinarima. To je, kaže, način da se zahvali srpskoj braći na podršci.
Vaša komandna odgovornost bila je Zaporoška oblast. Koje su bile goruće tačke na ovom pravcu?
U prvim danima SVO komandovao sam najpre četom. Ušli smo sa juga, iz Zaporoške oblasti i prošli čitavo Zaporožje, celu liniju fronta. Teški sektori su bili kod sela Nikolskoje kod Ugljedara. Bilo je teško i u okolini grada Pologi, u oblasti Guljaj-Polje. Ovo su verovatno bile najosetljivije tačke.
Prošli ste put od izučavanja ratne strategije na Vojnoj akademiji do učešća u ratu. U prvim danima SVO vi ste spremni za sve ili, pak, zatečeni? S kakvim uverenjima ulazite u rat?
Nikada ranije se nisam borio, iako sam obučavan i pripreman za rat. Jedno je zamisliti ga, a drugo videti i doživeti, posebno doživeti gubitak drugova, prijatelja, voljenih ljudi.
Upravo sam razgovarao sa čovekom - i odjednom on je otišao u bitku, i njega više nema. Nedostaju mi reči da objasnim taj osećaj. Za takva iskustva čovek nikada ne može da bude dovoljno obučen u školi.
Drugo, da ste me pitali pre 22. februara, kada je postalo jasno da je oružani sukob izvestan, kada smo pripremali naoružanje, opremu i ljudstvo za borbene zadatke – šta je za mene SVO – odgovorio bih da je to zadatak, naredba, deo ugovora, profesija. Da budem vojnik i štitim interese države. Ali, znate, kada sam došao na front, razumeo sam da je ovo borba ne protiv neprijatelja već protiv samog zla. Ovde u vidu imam ukrajinske nacionalističke bataljone, posebno bataljon "Ajdar" i Teritorijalnu odbranu.
Shvatam da ovo može da zvuči čudno, ali njihove metode ratovanja se u potpunosti razlikuju od onih koje primenjuju Oružane snage Ukrajine. U njihovim redovima ne postoji kodeks ratnika, nema ljudskog razumevanja, oni krše sva pravila rata. Ne možete tako bezočno ubijati civile, ne možete sa toliko neljudskosti dokrajčivati ranjenike. Oni su to radili.
Susreli ste se sa "Ajdarom"?
Ne želim ni da se sećam toga. Razumete? Ljudi su prestravljeni njihovim zlodelima, civili ih se jako plaše, mi vojnici smo duboko zgroženi. Oni su vojska zla.
To prepoznaje lokalno stanovništvo? Kako se ono odnosilo prema ruskoj vojsci?
U Zaporoškoj oblasti su nas gledali ispod oka, nepoverljivo, ali zato kada smo ušli u Donbas imao sam utisak kao da sam kod kuće, u Rusiji. Narod je hrlio ka nama. Bilo je to tako dirljivo.
Sećam se, kada sam sišao sa tenka i krenuo da sa drugim komandantima potražim štab jedinice radi dalje koordinacije borbenih zadataka, iz dvorišta su izašla dva starca. Oni su nas dočekali raširenih ruku, nazvali sinovima i ponudili ručak. "Momci, ostao mi je džak krompira, mogu li vas počastiti!"
Da li razumete? Taj starac je imao samo taj džak krompira, ali želeo je da ga pokloni ruskoj vojsci. Oni su pažljivo slušali o uspesima ruske vojske, prebirali naše pobede, radovali se njima.
U tom trenutnu ste već, takoreći, prekaljeni ratnik. Ali prva borba, vratimo se na nju, kako je ona izgledala?
Prva borba me zatiče na mestu komandanta tenkovske čete. Inače, trebalo bi znati da naši komandanti uvek idu prvi, a zatim i ceo sastav jedinice. Sećam se, pored mene je sedeo nišandžija...
Možete li sebi predstaviti raspored u tenku, gde sedi posada? Pucaju na nas, mitraljez sa optičkim nišanom pogađa tenk, nepodnošljivo bubnjanje po oklopu, eksplozije u blizini paraju uši, eksplodiraju mine...
Pred mojim očima u vazduh odlazi borbeno vozilo pešadije, i, da budem iskren, uplašen sam i zbunjen. Sve to gledam prvi put. Omamljen, okrećem se levo ka nišandžiji i na njegovom licu vidim samo odlučnost.
"Pa, komandante, hoćemo li da pucamo?", pita.
U tom trenutku sam shvatio da, dok god su oko mene tako hrabri i nepokolebljivi ljudi, nema razloga za strah. "Hoćemo", odgovaram sa smeškom, i sa odjednom stečenim mirom.
O vama tenkisti u Donbasu ispredaju legende. Možete li da se prisetite kako ste iz minskog polja izveli šest netaknutih tenkova?
To je preterivanje, svaki tenkista bi se isto poneo u situacijama i pred izazovima pred kojima se našao moj bataljon.
Naime, u leto 2022. postavljen sam na mesto komandanta bataljona. Velika čast, ali još veća odgovornost, posebno u okolnostima kada sam umesto 22 zatekao 14 tenkova, od toga svega četiri funkcionalna. Problem je bio i taj što momci u brigadi nisu imali veliko iskustvo.
Krenuli smo od početka. Prvo smo se bacili na posao popravljanja tenkova, a zatim i na vežbanje koordinacije. Sve priče koje kolaju o našim podvizima vezane su za jednu neprijatnu okolnost – mi smo imali svega nekoliko toki-vokija. To je značilo da ja pratim mape i uz pomoć jednog drona koordinišem kretanje ostalih tenkova. Tako se jednom desilo da smo netaknuti izašli iz minskog polja.
Pucanje iz zatvorenih položaja, a samo na osnovu mapa, bila je moja pasija još na Akademiji. U ratu ona je samo dovedena do savršenstva. Nekako su se pobede same nizale. Za to nije zaslužno samo moje poznavanje strategije i analitike, već i apsolutno poverenje momaka. Oni su praktično predavali svoj život u moje ruke. I mi smo pobeđivali.
To je, verujem, delom iskustvo stečeno na Akademiji, ali i činjenica da ste bili pobednik takmičenja "Tenkovski biatlon" održanog u Moskvi 2022. na kojem su učestvovale ekipe iz 23 zemlje?
Da, poneli smo titulu prvaka sveta, a već 2022. nišandžija sa kojim sam se godinu dana spremao za ovo takmičenje, bio je u mojoj posadi. Sa njim sam u istom tenku proveo prva tri meseca rata.
Razlika je što tokom vežbi niste meta na koju pucaju, što vam život nije u opasnosti i ne možete da umrete. Ali, iskustvo se pokazalo dragocenim.
Kada je u toku rata dolazilo do kvara tenka, uopšte nisam razmišljao šta dalje – moje ruke su same radile. Svi pokreti su dovedeni do automatizma. To su važne stvari. U vanrednim situacijama svaka sekunda je presudna i vi nemate taj luksuz da dugo razmišljate. A bilo je trenutaka kada nam je to zaista spasilo živote.
To je bio tenk "T-72"?
Da, istina.
Posle teškog ranjavanja u jednoj od bitaka, budite se u moskovskoj bolnici. Šta vam u prvom trenutku prolazi kroz glavu?
Znate, nisam odmah shvatio da mi je ruka otkinuta, ali sam osetio da se ne pomera.
Pre početka operacije, hirurg je rekao da će učiniti sve što je moguće... Nisam gledao u pravcu ruke, nisam bio psihički spreman. Kada sam se probudio posle operacije, shvatio sam da sam ostao bez ruke. Amputirana je.
Teško je, zapravo. I mislim da svako ima svoj način da se nosi sa tim. Ali i očekivao sam takav ishod, bio sam spreman na najgore. Uglavnom, dogodilo se najgore. Mislim da život tu ne staje, šta sad? Moramo ići dalje. Da, naravno, niko mi neće vratiti ruku, bez ruke je to sasvim drugi svet, mogućnosti su ograničene, recimo, ne možete da izvadite ključeve iz džepa, ali s druge strane, možete da uradim mnogo toga. I radim duplo više, za svoje momke na frontu.
Niste pomislili da je izbor vojne profesije bio nepopravljiva greška?
Nikada. Svestan svih rizika, upisao sam vojnu školu. Još jednom ponavljam da se moj odnos prema služenju Otadžbini još više utvrdio nakon onoga što sam video na frontu. Ne postoji kajanje. Ovo je veliko iskustvo u borbi za mene kao oficira i nastaviću da ga koristim, kako bih pomogao svojim momcima na frontu.
Veze sa saborcima su, kažu neraskidive. Kako vi gledate na ovo bratstvo?
Ludo sam ponosan na svoje momke, na kadar sa kojim sam bio od prvog dana SVO. To su pravi muškarci. To što oni u bitku ulaze bez trunke straha, zaslužuje svako poštovanje.
Drugo, oni rizikuju svoje živote zarad drugova. Bilo je mnogo slučajeva kada je ranjenike trebalo vaditi pod vatrom. I niko ni sekundu nije premišljao. U ratu stvari stoje drugačije. Drug je sve. Kada mi je presečena arterija na ruci, krv je liptela na sve strane. Do bolnice, moj saborac je rukama stezao tačku na rani. Govorim o satima...
U kojoj meri narod Rusije prepoznaje značaj SVO?
Ne mogu da govorim u ime celog naroda Rusije, mogu da govorim u svoje i ime ljudi kojima sam okružen. Oni su ujedinjeni, potpuno svesni činjenice da pred sobom imaju zajedničkog neprijatelja. Neverovatno je koliko nas je ova situacija ujedinila, koliko ljudi besplatno i svim srcem pokušava da pruži svoj doprinos SVO.
To su divni, obični ljudi. Bake pletu čarape za front, deda u Moskvi peče pite za ranjenike, devojčica crta slike za momke na frontu. Ljudi koji zarađuju po 10.000 rubalja, ili penzioneri, odvajaju za vojnike na frontu dve do tri hiljade rubalja mesečno. Znao sam da ljudi pomažu, ali koliko, to sam video tek kada sam se vratio u Rusiju.
U filmu koji se snima, porede vas sa herojima Velikog otadžbinskog rata. Kako se odnosite prema tome?
Ne smatram sebe herojem. Naši dedovi su pobedili, a mi još uvek nismo. Naši dedovi su pravi heroji čeličnog karaktera koji su odneli pobedu nad fašizmom. Duboko im se klanjam.
Danas se momci bore, grizu za pobedu, susreću se sa neprijateljem svaki dan – nekad u ravnopravnoj borbi, nekad u neravnopravnoj... Rizikuju živote, čine junačka dela. Svi oni su podjednako junaci ovog rata.