Semjon Pegov: Bahmut je bio mlin za mlevenje mesa

Semjon Pegov odavno nije više samo ratni izveštač, iako od 2014. svakodnevno šalje preseke stanja sa fronta, i to sa tačaka koje nisu dostupne drugim novinarima. Posle toliko godina života na frontu – borbi i ranjavanja – Pegov, čiji je projekat War Gonzo stekao svetsku slavu, deo je slike rata na Donbasu, neko ko ne samo da beleži već i učestvuje u stvarnosti. Orden za hrabrost uručio mu je lično predsednik Rusije Vladimir Putin.

Da je život odneo prevagu nad poslom, osetio je, kaže Pegov u razgovoru za RT Balkan, posle smrti Vohe, komandanta bataljona Sparta, i posle smrti drugog prijatelja – Motorole.

"Bataljon, krug ljudi sa kojima sam se kroz komunikaciju koju diktira moj posao, sprijateljio – postali su deo mog života, moje lične sudbine".

Tragom vaših izveštaja i tekstova možemo dokumentovati celu istoriju ovog sukoba. Gde vas zatiče 2014?

Ako zanemarimo Krim i Majdan odakle sam takođe izveštavao, reč je o donbaškim dešavanjima, gde sam stigao, takoreći, poslednjim ekspresnim vozom.

U zoru slavjanskog pokreta, kada se u Slavjansku okupilo 300 naoružanih ljudi, bio sam u Siriji. Kada su tragedije zadesile Odesu i Slavjansk, snimao sam istorijske reportaže u Nemačkoj.

Sva dešavanja pratio sam sa bolom, sve me je svrbelo, želeo sam da budem tamo, ali u tome u trenutku nisam bio gospodar svojih planova, radio sam posao koji mi je poveren na kanalu "Lajf njuz".

U Donbas sam došao početkom juna. Šverceri su me prebacili u Lugansk, jer nijedan granični prelaz nije bio pod kontrolom luganskih i donjeckih opolčenaca.

U to vreme vi ste na ukrajinskom crnom spisku?

Ukrajina je raspisala poternicu za mnom zbog navodnog pomaganja i podržavanja terorizma. Ironija je u tome što su to uradili pre mog prvog dolaska u Donbas.

Našao sam se na njihovoj listi pod seksi brojem 69, a na spisku ispred mog imena bili su Strelkov, Motorola i drugi komandanti. Generalno, bilo je zabavno.

Jedan ste od retkih novinara koji je u vreme najžešćih borbi imao pristup Bahmutu. Šta ste po dolasku tamo zatekli?

Intenzitet borbi je bio veoma visok, a slike grada su me neodoljivo podsetile na Marijupolj. Ovo je zaista veliki grad, sovjetska arhitektura prepoznatljiva u srednjeruskoj regiji. Zapravo, veoma delikatan trenutak.

Kada sam prvi put ušao u Marijupolj i video kako gore krovovi kuća, prirodno, sve sam projektovao na svoju domovinu, na svoj rodni Smolensk, jer sve to izgleda potpuno isto. Bolno je gledati.

A u Artjomovsku (Bahmutu) je slika gotovo ista, možda čak i teža, jer ako je Marijupolj zauzet, grubo rečeno, za mesec i po dana, onda je Artjomovsk za 224 dana. To je druga matematika brojeva i intenzitet razmene vatre je svaki dan bio veoma visok. Razaranja su takođe veća nego u Marijupolju.

Dronovi sipaju granate sa neba, sve leti, eksplodira na sve strane... Potpuni haos, doslovno mlin za mlevenje mesa – i da budem iskren, kada saberem sva svoja službena putovanja, ovo je na mene ostavilo najveći utisak.

Proveli ste jedno vreme sa Vagnerovcima. O kakvim ljudima je reč?

Bio sam istinski fasciniran herojstvom jednostavnih momaka koji se bore na prvoj liniji fronta u apsolutno nadrealnim uslovima, gde bukvalno svake sekunde možete da izgubite život.

Čini mi se da je to već određena subkultura. Oni imaju svoj kodeks ponašanja, svoja pravila, vrednosni sistem. I uprkos činjenici da su to ljudi različitih veroispovesti i političkih pogleda, ovde preovlađuje samo jedan kriterijum – pravda. Njihova posvećenost ratu je impresivna.

Drugo, oni pošteno procenjuju moć neprijatelja i s pravom kažu da ih on u jednom trenutku može nadigrati. Takva iskrenost zahteva hrabrost, čast i dostojanstvo.

Da li je istina da je hijerarhija tamo zabranjena reč?

Zaista, svaki borac može otići kod bilo kog od najviših komandanata, uključujući Prigožina, i ponuditi svoje rešenje za ovu ili onu situaciju, i biće saslušan i uvažen. A ako se predlog pokaže korisnim, i nagrađen. To objašnjava visoku efikasnost.

Naravno, pojedinci zlurado govore da je reč o plaćenicima, ali u okolnostima kada su šanse da izgubite život ogromne, onda novac, složićete se, gubi na smislu. Oni se ovde dokazuju kao ratnici, i kao muškarci. Taj unutrašnji kod, zajednički svima njima je čudan, i jeste fenomen kakav nisam nigde ranije video.

Posle Bahmuta, koja je tačka na frontu vaš sledeći izbor? Da li ima značajnijih pomaka na liniji Svatovo-Kremenaja?

Dugo nisam bio u Kremenoj, tamo se vode specifične borbe, tu je šuma, gust, netipičan teren za Donbas.

Nema vesti o zauzimanju novih naselja, opkoljavanju neprijatelja, ili masovnoj predaji – ali mi uzimamo uporište za uporištem, a to naravno ometa mogućnost kontraofanzive jer je druga strana prinuđena da odbija napade. Tu su primetna pomeranja već nekoliko meseci, i padobranaca, i moje 144. Smolenske divizije...

Dinamika je pozitivna i pored tekućih problema kao što je manjak municije i broj mobilisanih, na ovom frontu je prilično veselo. Sa strepnjom sam pratio deo fronta kod Svatova, ali sam pre neki dan bio tamo i prijatno se iznenadio činjenicom da smo napredovali 500 metara.

Da, ovo nije fantastično veliki pomak, ali trebalo bi znati da to neprijatelja tera na korake na koje ranije nije računao.

Kako ocenjujete moral u redovima ruske vojske?

Moral se razlikuje od jedne do druge jedinice. Nemoguće je izdržati prosečnu temperaturu duž cele linije fronta.

Mnogi su se teško nosili sa gubicima u susretu sa NATO artiljerijom. Setimo se da je Prvi donjecki korpus jurišao u srazmeri najmanje 1:1, a nekada je neprijatelj bio i brojčano nadmoćniji...

To je suprotno svim vojnim logikama i strategijama koje nalažu da bi strana koja napada trebalo da bude tri puta brojnija. Mnogo je komandanata koji su preuzimali najteže jurišne borbe i gubici su bili neminovni. To je česta tema razgovora na frontu.

Ali ovi razgovori nisu ni dekadentni ni beznadežni, već više podstrek, motiv da se pobedi, da se osvete najmiliji. Pre nekoliko dana sahranili smo mladića od 23 godine, tako čestitog, pametnog, po svemu dostojanstvenog čoveka koji se oženio pre manje od mesec dana. Poginuo je blizu Vodjanoga od direktnog pogotka granate. Nije teško pretpostaviti kakvo je bilo raspoloženje. Ali istovremeno preovlađuje osećaj da se sve mora učiniti da pogibija naših najmilijih ne bude uzaludna. 

Koje najintrigantnije i ljude sa neverovatnom ličnom istorijom ste sreli u ratu?

Komandanta čete sa pozivnim znakom Muslim iz jurišnog bataljona Somali, recimo. Njemu je 2019. rečeno da su mu preostala svega tri meseca života.

Sem komandanta, niko to nije znao. Krio je čak i od lekarske komisije. Taj čovek je u terminalnoj fazi raka komandovao napadom na Marijupolj, i na kadru snimljenom u aprilu prošle godine vidi se kako podiže zastavu na marijupoljsku upravu u opštini Kalmius.

Njega dijagnoza nije slomila. Ne, on je ceo mesec proveo u neprekidnim borbama. Takvih priča ima mnogo.

Drugo, priča koja slama srce je o sjajnom borcu, heroju iz bataljona Somali, pozivni Raf. Borac koji je bio na najopasnijim pozicijama, nosilac medalja za hrabrost, izgubio je ćerku u granatiranju Donjecka. Geler ju je pogodio dok se u dvorištu igrala sa drugom decom. Teško i nepodnošljivo.

Poznavali ste Givija, Motorolu, Vohu... O kakvim ljudima je reč, koliko je gumiljovska strast bila presudna da se nađu na prekretnici istorije, i postanu njeni nosioci?

Reč je o ljudima koji su bili sama so zemlje, otelotvorenje junaka iz drevne ruske bajke, recimo Ilje Muromeca koji leži na ruskoj peći 33 godine, a zatim se budi i postaje junak.

Ova metafora važi za sve komandante koji su pre rata u Donbasu, pre ruskog proleća, živeli živote običnih ljudi. Može se reći da su spavali u toj svakodnevici, sve dok se u kritičnom trenutku za Otadžbinu, u apsolutno ektremnim uslovima, na neverovatan način nisu ispoljili njihov temperament, harizma, ljubav prema otadžbini, neverovatni lični kvaliteti. I prirodno, mnogi ljudi su bili zaraženi tom hrabrošću, harizmom i energijom.

Samo gledajući intervjue sa njima, ljudi su se masovno priključivali Sparti i Somaliju, spremni da se bore. Postoji apsurdni mit da smo namerno promovisali ove heroje, zamalo pa ih sami izabrali... Neki su tu prepoznali političku tehnološku šemu, ali to je apsolutna glupost.

Motorola, Givi – niko od njih nije formulisao lične ciljeve, samo su bili toliko živi, toliko iskreni da su svi želeli da ih snime.

Zaharčenko je jedan od tih ljudi koje su dramatična dešavanja u Donbasu vinula u sam vrh. Pre rata on je bio običan preduzetnik, ali se u najznačajnijem momentu kada je trebalo probiti koridor do granice, u  borbama u oblasti Snežnoje i Dmitrovka, pokazao kao pravi vođa, komandant. Bez vojničkog iskustva, on se oslanjao na nepogrešivu intuiciju i spontano vodio ljude do neprijateljskih mitraljeza, kao u Velikom otadžbinskom ratu. A onda i u Šahtjorsku...

Ubistvo Vladlena Tatarskog navelo je na pomisao da su Ukrajinci smrt sa fronta preneli u gradove. Da li je ludo reći da su neki ljudi bezbedniji na liniji nego van zone ratovanja?

Mislim da je to bezuslovno tačno zapažanje. U zonu fronta nemoguće je da se provuče osoba spremna da izvrši teroristički napad. Rizik koji je povezan sa borbama je očigledan, razumljiv, u najmanju ruku, očekivan, dok je ovo drugo – nož u leđa.

Ubistvo Vladlena i atentat na Zahara Prilepina su objava terorističkog rata. Jasno je da su spremni na sve.

Kada ste osetili neizmernu tugu, a šta vas je, možda,  nasmejalo do suza, možda ganulo ili razjarilo u ovom ratu?

Kada smo ušli u prve višespratnice u Marijupolju, zatekli smo ljude koji na ciglama lože vatru, kuvaju i dele obroke među sobom. Stariji ljudi, bake... Kada smo im dali veknu hleba, plakali su. Ti ljudi mesec dana nisu okusili hleb.

Setio sam se priča moje bake i prabake, kada je  rat u Smolenskoj oblasti doneo glad... Morao sam da se sklonim. Briznuo sam u plač. Bilo je jako teško.

Vesela pak anegdota smeštena je na početak SVO, noć između 23. i 24. februara. Sećam se, Sparta se sprema za juriš, naša artiljerija radi na sve snage, svima je jasno da je rat počeo, da su se stvari preko noći uozbiljile.

Pešadija ide prva, redovi pešadije prolaze, a komandnat Voha je na sastanku. Mornar, komandant čete u Sparti, legendarni borac, uznemiren što se Voha ne javlja na telefon, usplahireno ponavlja: "Prokletstvo! Propustićemo rat, propustićemo ceo rat".

Kasnije sam ga ranjenog izveo iz Volnovahe. Mornar je izgubio nogu, ali se i dalje bori na prvoj liniji fronta. Kada se sretnemo, volim da se setim ove situacije i pitam: "Pa nismo zakasnili, da, nigde, jeste li uspeli da zaratite?" I smešno i tužno.

A u početku je raspoloženje bilo takvo, čak pomalo naivno. Međutim, Voha lično nije imao iluzija, savršeno je razumeo da je neprijatelj dobro pripremljen i da neće biti lake pobede.

Da li je rat nešto najpribližnije samom životu? Kažu da se na frontu sve belodano vidi, suština života, smisla i ljudske prirode. Koliko je to istina?

Ovo je u velikoj meri tačno.

Jer, kada ste na tankoj liniji između života i smrti, sve ono najsjajnije što nosite u sebi ispoljava se u odnosu prema ljudima koji vas okružuju. Koliko si plemenit, koliko hrabar, koliko pristojan, koliko spreman da se žrtvuješ, koliko si odan. I sve ostale osobine koje imaš. Uključujući i to koliko si zao, kolika si kukavica, koliko si malodušan. Sve se to u ovim okolnostima najjasnije manifestuje.