Olgin život sa brigadom "Vostok": Ideš na mesta gde se i vukovi plaše

Olga Tkačenko je žena koja može mnogo toga da ispriča o sukobu u Ukrajini. Za pravo joj daje činjenica da se 2014. kao lekar dobrovoljac pridružila brigadi "Vostok", a zatim sa momcima iz ove, prve vojne formacije na Donbasu prošla celu liniju fronta. Vreme će pokazati da je ova brigada, sastavljena mahom od dobrovoljaca, bez prethodnog vojnog iskustva, spremna za najteže izazove.

Sa njom razgovaramo o tome kako je biti lekar na prvoj liniji, zašto je "Vostok" na čijem čelu se nalazi legendarni komandant Aleksandar Hodakovski postao sinonim za slobodu i neustrašivost, te nazire li se kraj ovom ratu.

Lekar ste koji svedoči o onom najtragičnijem licu rata, koje po pravilu izostaje iz svakog izveštaja sa fronta. Šta se sve dešava u pozadini naslova da su se na nekoj tački vodile borbe?

Iza naslova stoje stvarni gubici, ali i informacije koje naš neprijatelj ne bi trebalo da zna, detalji o stanju ljudi koji su stradali u sukobima. Iza svake bezlične cifre uvek stoji neka ljudska sudbina...

Svaki slučaj je individualan i za nas to nisu brojke, za nas je to posao, služba, naša svakodnevna realnost. Spašavamo i vojsku i civile u onim krajevima gde ne stiže hitna pomoć niti Ministarstvo za vanredne situacije. Mi smo tu i radimo svoj posao.

Dobrovoljac ste i dobitnik najviših priznanja i nagrada za učinak na frontu. Kada i zašto donosite odluku da se pridružite vojsci?

Godine 2014, sa prvim talasima protesta, pridružila sam se Patriotskim snagama Donbasa, tada još uvek društvenoj organizaciji. Kada je postalo jasno da sa ukrajinske strane postoji oružana pretnja, na bazi ove organizacije zahvaljujući momcima koji su umeli da rukuju oružjem ili u prošlosti bili povezani sa nekim vojnim strukturama – formirana je jedinica milicije. Postala sam doktor u toj jedinici.

Moj deda se borio u Velikom otadžbinskom ratu i sebi nisam postavljala pitanje: da li bi trebalo da učestvujem u odbrani svoje otadžbine? Odgovor je bio očigledan... 

Koja je bila cena ove odluke?

Čega sam morala da se odreknem? Jedino, valjda, mirnog života, iako niko nije ni živeo u miru...

Pre prevrata 2014, da, živeli smo mirno, bez tenzija, i ja sam radila kao lekar u regionalnoj bolnici. Kada je počeo drugi Majdan, pomno prateći dešavanja, uočili smo da je voda prelila čašu. Ljudi u Kijevu, kao bezumni, rugali su se snagama bezbednosti, žive ih spaljivali, preduzimali razne nezakonite radnje, ali za to nisu snosili odgovornost – opijeni svojom nedodirljivošću, nastavljali su da divljaju.

Tada je postalo jasno da će sve ovo pohrliti ka nama, u Donbas, gde se ljudi sa svim ovim nisu slagali. Možda je jedina velika greška bila to što tada, budući da snage bezbednosti nisu smele da deluju, ljudi nisu ustali i otišli u Kijev. Ali istorija ne trpi takva razmatranja; ono što se dogodilo već se dogodilo.

Deo ste bratstva poznatog bataljona "Vostok" o kojem bezmalo kruže neverovatne priče o podvizima i hrabrosti. Kako izgleda život sa takvim ljudima?

Legendarni i herojski su reči rezervisane za posmatrače. Ne smatramo sebe herojima. Bar za sebe, ovo mogu reći sa sigurnošću. Mi samo radimo ono što radimo. To je sve. Spolja se ponekad čini da postoje neki "vitezovi u sjajnom oklopu", ali mi smo obični ljudi koji su uspeli da urade ono što drugi nisu mogli. To je sve.

Ipak, legenda je stvorena.

Verovatno, ali to izgleda ovako: mi se nađemo u nekoj situaciji i shvatimo da nemamo na koga da se oslonimo, osim na sami sebe.

Na primer, 2014. bila je bitka kod Karlovke kada nam je bilo jasno da niko sem nas ne može da udari ukrajinski ultranacionalistički bataljon "Donbas" po nosu. Tada, na tom području, nije bilo drugih borbenih jedinica.

Na Saur-Mogili u leto 2014. gde se odigrala legendarna bitka postojao je mali odred našeg "Vostoka", kojim je komandovao "Medved", Oleg Grišin koji je tu poginuo. Muškarci koji su se tamo borili nisu bili sasvim mladi i zdravi, mnogi od njih su prošli Avganistan, ali su, kao što se dešavalo tokom Velikog otadžbinskog rata, privlačili vatru na sebe, kako bi štitili svoje saborce.

Takođe, u januaru 2015. momci posebno konsolidovanog odreda jedinice "Suština vremena" ostali su na svojim položajima uprkos činjenici da su tenkovi probili liniju odbrane. Pogođeni su direktnom vatrom.

Bilo je i situacija kada ste morali da izvučete nekoga s mesta gde se i vukovi plaše da odu, a mi moramo da idemo... Ne smatram da je ovo nešto posebno. Premotate neke epizode ​​u svom sećanju i pomislite: "Kako sam mogla drugačije da postupim u ovoj situaciji?"

Ne, nije moglo drugačije. Samo sam uradila ono što sam morala. Kasnije čujete da je nešto podvig, a jednostavno, u tom trenutku, nije moglo drugačije. 

Koje su slike ostale neizbrisive?

Naravno, ljudi sa kojima me je rat spojio, a potom su poginuli, ostaju zauvek u sećanju.

Prilično živopisna sećanja su vezana i za početak neprijateljstava i svega što se dogodilo 2014. Najupečatljiviji trenuci su, verovatno oni sa prvog mitinga, gde su ljudi masovno marširali sa zastavama u našem divnom Donjecku – zadivljujuće je bilo to posmatrati.

Kada su krenule borbe, shvatite da rat nije samo ono što ste gledali na filmovima i čitali u knjigama, već i gubici, povrede, teškoće... Mi, doktori, ne možemo ni da plačemo na sahrani naših drugova jer moramo da se pobrinemo da se rođacima ništa ne dogodi. Drugi nas gledaju i ravnaju se sa nama – ako mi mirno podnosimo neke trenutke, onda su oni mirni.

Kada vam je bilo najteže, a kada ste osetili zahvalnost što ste upravo na tom mestu sa tim ljudima?

Možda 2014-2015. kada su se vodile najteže bitke i kada je bilo teško svaki dan. Kada je počela SVO, prvo smo bili na pravcu Marijupolja, pa kod Ugledara. Bilo je trenutaka zatišja, ali su se dešavali i teški dani u nizu. Naravno, spoznaja da si sa svojim narodom je uteha jer mnoge ljude u "Vostoku" poznajem osam-devet godina.

I znate, na te ljude možete računati u teškim trenucima kada je potrebno, oni će vas štititi i uvek ponuditi svoje rame. U jednoj od jedinica, borci su preuzeli brigu nad majkom poginulog vojnika. Ona obilazi momke svim praznicima, oni odlaze kod nje; izgubila je jednog sina a dobila njih dvadeset. Oni joj ne daju ni na trenutak da oseti da se takva tragedija dogodila u njenom životu.

Ovo bratstvo nije samo u okviru jedinice, imamo dosta volontera koji pomažu u bolnicama, bave se humanitarnim pitanjima ili pomažu bespilotnim jedinicama.

U trenucima kada zbrinjavate ranjenike šta osećate, koliko je neophodno snage a koliko čelične volje da ne pokleknete?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje. U zavisnosti od vrste povrede. Ima ljudi koji su ozbiljno povređeni – i njima je potrebno ukazati više pažnje. Na primer, čovek je izgubio ruku, nogu, oko... Ponekad u takvoj situaciji on pomisli da je to kraj života i da ništa više neće biti isto. A ti mu objasniš da, da, tvoj život neće biti isti, biće drugačiji, ali ako ne "obesiš nos" i kloneš duhom, ti možeš učiniti skoro sve što želiš. Ako želite da nastavite da služite, niko vas neće sputavati, naprotiv, pomoći će vam. Ako želite da odete u penziju – i tamo će vam pomagati. Imamo ljude u našoj jedinici, kao što je Vlad "Šiba", koji hoda uz pomoć dve proteze. On ide na takmičenja u streljaštvu i mačevanju, a zatim u rehabilitacioni centar gde podržava druge borce sa invaliditetom kako ne bi pomislili da su ostali sami sa svojom nesrećom.

U "Vostoku" ima ljudi koji služe sa raznim ranama i njihovim posledicama. Ako čovek želi da ostane, želi da bude koristan, trudimo se da mu u tome što više pomognemo. Ljudima je neophodna volja, ali je važna i podrška – i naša, i podrška najbližih, i podrška države.

Kako izgleda susret sa smrću saboraca?

Nikada se ne možete naviknuti na smrt boraca. Ovo je najteže iskustvo u profesiji, kada dođete do tačke od koje više ne možete da pomognete. Imate mnogo znanja i veština, ali su sve beskorisne...

Situacije kada ste razgovarali sa osobom, recimo, pre sat vremena ili juče a onda danas razumete da ga nećete vratiti, nećete reći šta ste želeli, nećete ga zagrliti. I to podstiče ljude u vojnom okruženju da budu iskreniji jedni prema drugima, i, ako hoćete, da kažu čoveku nešto dobro. To me je naučio gubitak. Jer sve što kažemo na kovčegu – reći ćemo za sebe, za one koji ostaju. A čovek treba da kaže sve dobre stvari u životu. Ovo je najvažnija lekcija. Neophodno je biti sa ljudima ovde i sada što je moguće ljubazniji i otvoreniji.

Da li ste imali prilike da zbrinjavate ukrajinske ranjenike, i da li su oni možda imali komentar na ovaj rat?

Da, 2014. Lično nisam nailazila na teške nacionaliste, već vojne obveznike. Jedan dečak iz Kijeva, tenkista, ispričao je da im je rečeno da su svi normalni ljudi napustili ovu teritoriju, da su ostali samo "Moskalji" (pogrdan ukrajinski naziv za Ruse) i njihovi saučesnici. I da to nisu ljudi, i da oni moraju biti uništeni.

Drugi, vremešni čovek, star oko 50 godina, traktorista sa sela, ispričao je da su sedeli na punktovima i da im nisu dali ni puške. Njega smo zamenili lepog, čistog, sa urednim flasterima, čistim ranama, antibiotikom, i bez temperature. Nisu svi oni okoreli nacionalisti koji žele da se bore...

S druge strane, videla sam posledice zlostavljanja naših momaka u ukrajinskom zatočeništvu. To je prizor na koji se nećete navići. Teško je razumeti ovu surovost. Kada čoveku seku ruku, zašiju, pa opet seku, pa šiju. Gasili su opuške po ljudima. Kod nas se niko nije tako ponašao prema zatvorenicima, naprotiv, mi smo pružali pomoć.

Uvek moramo ostati ljudi. A ranjeni, iako neprijatelj, neće nikome nauditi, pogotovo što većina ovih neprijatelja nije baš htela da se bori. Tako su bar rekli. Uvek smo bili voljni da pomognemo.

Kako ste vi, a kako vojnici dočekali vest o početku SVO?

Borci su pozdravili ovu vest, jer svih ovih osam godina stojimo na liniji vojnog kontakta u oblasti Avdejevske "promke" (industrijska zona kod Donjecka). Mnogi momci sa te teritorije mogli su da vide svoje kuće kroz dvogled, ali do njih nisu mogli doći.

Nedavno sam naišla na stih na ovu temu – da momku treba pola sata do kuće, a zapravo ga deli osam godina. Ljudi su bili oduševljeni što se konačno ukazala prilika da se linija fronta udalji od Donjecka, a neko je samo želeo da se vrati kući. Mnogi ljudi koji služe potiču sa teritorija koje su još uvek pod kontrolom Ukrajine.

Kada se jednom završi ovaj rat, gde vidite sebe?

Ne nazirem kraj, bar ne u doglednoj budućnosti. Ima mnogo opcija...

Ako gledamo na širem planu, onda sve treba obnoviti, kuće dići iz ruševina, vodu i svetlo vratiti u gradove i mala mesta koja su stradala od neprijateljstava, preduzeća otvoriti...

Što se tiče moje lične budućnosti, mogu da ostanem da služim ili u vojsci ili u sistemu Ministarstva unutrašnjih poslova, mogu da odem u civilnu bolnicu, ili možda u volontersku organizaciju. Želela bih da nastavim da budem korisna i pomažem ljudima pogođenim ratom. Ima dosta slučajeva da su ljudi otišli ​​iz rata, ali ih rat nije napustio. Želim da ovi ljudi mogu da se vrate iz rata u svakom smislu, kako bi imali priliku da započnu miran život pod mirnim nebom.