Abhaz: Ukrajinci su slomili zube o naše momke

Ahra Avidzba, pozivni "Abhaz", na čelu je međunarodnog dobrovoljačkog bataljona "Pjatnaška" koji se od 2014. proslavio u bitkama za Saur-Mogilu, Ilovajsk, Marinku, kao i u borbama u oblasti Debaljceva i na aerodromu u Donjecku.

Sa njim razgovaramo o tome na kojem sektoru se sada bori, kako teče ukrajinska kontraofanziva, zašto donosi odluku da uđe u ovaj rat, te kako se Abhazija odnosi prema svojim sinovima palim za slobodu Rusije.

Ako bi hteli u nekoliko reči da mapiramo "Pjatnašku" na donbaškom ratištu onda bi to bilo: jedinica na najkritičnijim i opasnijim sektorima fronta. Otkuda ta nesalomiva volja kod vaših boraca?

Više od svega za to je zaslužno vaspitanja. Zato što "Pjatnašku" čine ljudi koje su odgajali roditelji, a ne TV. Zato oni poznaju svoju istoriju, vole svoju zemlju.

Sve koji su ovde došli, ne računajući meštane kojima je rat došao u kuću, doveo je osećaj jedne zemlje, jednog sveta i shvatanje da je Donbas danas štit ruskog sveta.

Koje tačke fronta pokrivate u ovom trenutku?

Sada se "Pjatnaška" bori na avdejevskom pravcu, ušli smo u industrijsku zonu, moglo bi se reći, naslonili smo se na ivicu Avdejevke. Sedimo i ne dozvoljavamo da neprijatelj dođe na ideju da izvrši neku vrstu kontranapada na Donjeck. Stoga ga tučemo na granicima Avdejevke.

Da li je na Zapadu dugo najavljivana ukrajinska ofanziva donela neka pomeranja na liniji fronta?

Oni su koncentrisali mehanizovanu pesnicu sposobnu da probije ovu ili onu liniju odbrane. To, računali su, ne zavisi od toga da li je Rusija spremna ili ne, već činjenice da je ovo 10 odsto ukupne vojske, a kada ona ide na jedno mesto, ne na više pravaca, nego na jedno mesto, onda bi trebalo da postigne i najmanji uspeh – na primer, zauzimanje grada. 

Ovako su oni mislili. I na kraju, kada su pošli, duh i strast naših momaka naterali su ih da od starta slome zube. Oružane snage Ukrajine su zauzele nekoliko rovova, ali su ubrzo bile prinuđene da ih napuste i izgube... Ako je imala 60.000 obučenih boraca, Ukrajina je danas zvanično priznala više od 5.000 mrtvih. A ako ima mrtvih, ima i ranjenih. To znači da je već 10 odsto udarne pesnice nokautirano.

Dakle, ostaje da završimo ostalo i onda krećemo u ofanzivu. 

Iza bitke za Donbas ostalo je groblje mrtvih vojnika. Koliko je ukrajinski režim spreman da još žrtvuje svojih ljudi?

Ukrajina je spremna da žrtvuje sve. Iz razloga što ona nije gospodar svoje sudbine. Ona je kontrolisana spolja. Zato njihova ideologija nalaže borbu sa Rusijom do poslednjeg Ukrajinca.

Ništa se tu nije promenilo za ovih devet godina. Oni koji guraju Ukrajinu ka tome su SAD i njeni poslušnici iz EU, Evropljani koji su zaboravili da su oni osvojili Ameriku, a ne Amerika njih. A Stari svet, zaboravljajući ovu priču, preobrazio se u demona pred licem Sjedinjenih Država.

Da li su ranije tamo odlazili najinteligentniji i najprofesionalniji ljudi? Ne, jahali su oni koji u Evropi nisu bili poželjni. Žrtvovali su one za kojima nisu žalili a na njihov račun osvajali su nove teritorije – zločinci i njima slični. I, kako kažu, od jabuke se šljiva neće roditi. A to što su se za ovih 100-200 godina preobukli i oprali ne znači da su postali ljudi. I njihova negativnost je počela da se emituje, samo sada u drugom pravcu. 

S kim se tu identifikuju Ukrajinci?

Ukrajinci su danas isti ti Indijanci koje je nekada pokorila Amerika...

Jedino pitanje koje bih želeo da postavim ovim istim Ukrajincima je: gde su sada ti lojalni Indijanci? Oni ne postoje. Oni koji ostanu u životu, u rezervatima su. Dakle, danas Ukrajinci idu istim putem.

Oni jesu naši ljudi, ali su izdajnici. I zato je pitanje ovde jednostavno: ako žele Evropu, neka idu u Evropu. Neka napuste naše teritorije koje su naši dedovi branili vekovima, zalivali krvlju i znojem, a koje oni smatraju svojim zbog činjenice da se raspao Sovjetski Savez i da su počele da se stvaraju neke političke priče i da se Ukrajina pojavila na mapi...

Iz nekog razloga, Severni Kipar nije priznat toliko godina, niz drugih zemalja nije priznato. Zašto su Ukrajina i Kosovo brzo priznati? Zato što to vodi raspadu Rusije i u političkim je interesima Zapada. Ali to nije u našem interesu. Zašto da gledamo na interese Zapada? Gledamo na interese naše države.

Pomirili smo se sa idejom da koliko god Ukrajinaca umrlo, ma koliko nas umrlo, nije nas briga. Naša zemlja mora da živi.

Analitičari prognoziraju dug i iscrpljujući rat. Šta vi, koji ste u Donbasu, kažete na to?

A koga će on iscrpeti? Rusija nije htela da se bori – inače bi unapred počela sa pripremom novog oružja. Izneli su ono što je bilo u magacinima. I borimo se svojim oružjem.

Naš protivnik, Ukrajina borila se sa sovjetskim nasleđem koje joj je ostavio SSSR, zatim se borila sa sovjetskim oružjem koje je ostalo u Evropi, a koje je NATO otkupio i preneo u Ukrajinu – ovo je bila jedna uništena vojska, pa druga, a treća armija – to su skladišta NATO-a. A ovaj četvrti arsenal koji su prikupili, uzet je iz naoružanja aktivnih armija i prebačen u Ukrajinu.

Evropa je iscrpljena naoružavanjem Ukrajine. A Rusija još nije počela.

Stoga se postavlja pitanje: koga sve ovo iscrpljuje? To što su od nas počeli da kupuju 50 odsto manje gasa, odnosno svojim sankcija doveli do toga da on poskupi 100 posto, negde čak i 300 posto? Kupuju manje a mi na kraju dobijamo više novca. Duplo više. Kome je to iscrpljujuće?

Zaključujem da je vreme na strani Rusije...

Lično, kao borac, kada izgubim svoje momke i prijatelje – nisam srećan, boli me što se sve odugovlači. A ja se borim već devetu godinu. Za mene je to mnogo. Ali to je drugo pitanje – radije ću to sam da završim nego da prepustim deci i gledam kako se oni bore. Bolje da oni kasnije počnu da grade novi svet. A bez pobede nema mira.

Dakle, naš zadatak je da pobedimo. Po svaku cenu. Jer najvažnija je država. Ne možemo sebi dozvoliti da uradimo nešto pogrešno. A pogrešno je dozvoliti da se pojavi nova nacija. Jer nacija – Ukrajinac – nikada nije postojala i ne postoji.

Poreklom ste iz Abhazije. I 2014. vas tu zatiče. Šta je bilo prelomno da donesete odluku i obučete uniformu?

To što sam etnički Abhaz nije umanjilo činjenicu da sam državljanin Rusije i patriota ove zemlje, jer sam rođen u gradu Sočiju.

Ono što se dešavalo u Ukrajini, mi u Abhaziji doživeli smo 1992-1993. Uličnih sukoba je bilo i 1989. godine, kada su dovođeni studenti iz cele Gruzije, kada je organizovan miting a zatim i počeo rat.

Ista situacija odvijala se na Majdanu. Studenti su se okupljali, provocirali a zatim bili prebijani. Narod, navodno ogorčen, izašao je na ulice. Tada su neonacisti, obučavani od 2003, iskorišćeni 2014. godine, na Majdanu. Sećam se kada sam kao dete čuo da nam je došao jedan ruski dobrovoljac – imali smo osećaj da ih je došlo hiljadu. Zaključio sam da ću doći da pomognem jer se vodi rat za pravoslavlje, za ruski svet. I živim u njemu. I kako da pobegnem od toga?

Ako plovimo u čamcu sa rupom, ne mogu da sedim i uživam u pogledu dok drugi izvlače vodu. I mislim – rupa nije na mojoj strani. Svi ćemo se zajedno udaviti, pa zašto da čekam ovo? Nisam čekao i došao sam ovde. Kada sam stigao, upoznao sam se sa jednim kozakom, koji je na grudima imao orden Leona, orden Republike Abhazije koji se dodeljuje za vojne zasluge. I shvatio sam da sam došao, verovatno, da mu kažem "hvala".

U Abhaziji su takođe delovali ukrajinski bataljoni…

U našoj prestonici, gradu Suhumiju, ukrajinski nacionalisti UNA-UNSO stvorili su bataljon "Argo" koji je došao u našu zemlju kako bi pljačkao i ubijao. Stoga, kada sam shvatio da su preuzeli vlast na Majdanu, došao sam i pozdravio ih. I oni su poludeli. Moj odgovor je da je njihov bataljon došao kod nas, a ja sam ovde došao sam. Prema tome, sve je u redu. 

Kako u ovom trenutku narod a kako politička garnitura u Abhaziji ocenjuju ovaj rat?

Stalno ističu da su uz Rusiju, da negativno gledaju na ono što Ukrajina radi. Oni potpuno podržavaju Rusiju. Za moje momke koji umiru, rukovodstvo republike izdvojilo je posebnu nadoknadu. Danas se u republici spremaju da lepe plakate sa slikama naših momaka koji su poginuli u Donjecku od 2014. godine. Njihovi portreti će biti izloženi širom zemlje. Upravo je turistička sezona, a oni žele da pokažu da je narod Abhazije ponosan na svoje sinove koji su dali živote za Rusiju.

Koliko u vašim redovima ima boraca iz drugih zemalja? Kakvi su njihovi motivi bili da uzmu učešće u ovom ratu?

Imamo dosta momaka raznih nacionalnosti, juče nam je stigao i jedan Urugvajac. Pre toga su dolazili i Francuzi, a i sada ih imamo. Došlo je mnogo stranaca. Motivi su različiti. Neko ima komunističke stavove, neko ima korene u Sovjetskom Savezu, a činilo mu se, na primer, da je u Nemačkoj ranije bilo ispravnije, bolje...

Različita uverenja dovode ljude ovde. Ima i mnogo Amerikanaca koji se bore na našoj strani. Kada smo oslobodili Debaljcevo, povređeni su Slovak i Amerikanac, a jedan Rus je poginuo. To je bila cena koju smo platili za oslobođenje Debaljceva. Recimo, petoro ranjenih i jedan mrtav – nije bilo ništa za grad. Došli smo da pomognemo i bili smo u prvim redovima. Nismo rekli: "Momci, došli smo da vam pomognemo, pa hajde napred, a mi ćemo za vama". Ne, došli smo da pokažemo posvećenost.