Rafi Džabar u Donbasu: Bio sam spreman na smrt

Rafi Džabar, pozivni Abdula, dobrovoljac na donbaškom frontu prve korake u ovom ratu napravio je sa čečenskom grupom koja je u epskoj bici oslobađala donjecki aerodrom. U njegovoj ratnoj biografiji upisane su sve borbe koje je vodila legendarna brigada "Vostok", ali i teško ranjavanje 2017. kada su pravoslavni sveštenici zatražili od svoje pastve da mu daju krv. Tada je, priseća se, mnogo ljudi, studenata, lekara, rudara, vojske različitih nacionalnosti celog naroda Donbasa došlo da mu da krv.

O svim ovim detaljima, Abdula je na sednici Saveta za međunacionalne odnose upoznao predsednika Rusije Vladimira Putina.

"Puno vam hvala na posvećenosti vrednostima za koje živimo i za koje se borimo", rekao je tada Putin.

Ranjavanje i činjenica da je ostao bez obe noge nije ga obeshrabrila. I dalje aktivan na frontu, suočen sa novim zadacima, poručuje: Zahvaljujem se voljenoj, krvlju natopljenoj stepi, izmučenoj u bitkama, Prvom armijskom korpusu DNR, trupama Ruske Federacije. Oni me nisu otpustili i moja borba protiv zla se nastavlja.

U opolčenju je bilo dosta momaka iz raznih zemalja, ali vi ste valjda jedini, da znam, poreklom iz Avganistana. Otkuda vi na Donbasu?

Ovde su bila trojica Avganistanca za koje sam čuo, jedan takođe sa pozivnim Abdul. A moj dolazak ovde može da se objasni samo širom slikom u koju staju vekovi. Postoji izraz "Velika igra" i ona traje vekovima. U taj vremenski period stali su mnogi prevrati, ratovi, istorijski događaji, i tri anglo-avganistanska rata.

Kada je Rusiju, tokom najtežeg rata, rastrgao haos revolucije 1917. u Avganistanu se odvijao treći anglo-avganistanski rat. Emirat Avganistan je nakon rata priznao RSFSR koju niko, baš kao ni DNR I LNR, nije hteo da prizna. Vrangel, Kolčakov, a u Ukrajini Skoropadski, Petljura bili su podržani od Zapada na sve moguće načine. Posle Avganistana RSFSR su počele da priznaju i druge države.

Od tog trenutka sklopljeno je mnogo ugovora o podršci i uzajamnoj pomoći. Na osnovu takvih sporazuma, Avganistan je dobio dva aviona i oko 30.000 pušaka što je značajno ojačalo odbranu od tamošnje Antante – u to vreme Britanaca i njihovog uticaja. Kada sve ovo stavimo u današnji kontekst jasno je kako se desio građanski rat u Avganistanu. 

U kojim okolnostima vaša porodica napušta Avganistan i dolazi u Sovjetski Savez? Ko je snosio najveću odgovornost za dešavanja u vašoj zemlji?

Sećanja su bila u osnovi ovakva: sve je bilo uznemirujuće, znali smo da nam očevi umiru, znali smo da haos može da preplavi zemlju. Znali smo da ceo svet daje oružje za ubijanje Avganistanaca. I otišli ​​smo i pomislili da smo možda poslednja šansa za našu zemlju.

U to vreme Avganistan je bio podeljen na dve strane. Pola moje porodice je bilo na jednoj strani ovog sukoba, polovina na drugoj. Završio sam u Sovjetskom Savezu. Avganistanska strana je 27 puta tokom celog avganistanskog rata tražila ulazak trupa, istovetno kao što je DNR tražio ulazak ruskih trupa. I mislim, da sam počeo da studiram u Sovjetskom Savezu kako bih bio spreman za kasniji povratak u Avganistan.

Ali Sovjetski Savez se raspao i kako je tamo bio neprijateljski režim, izgubio sam priliku da se vratim. U ovom kontekstu, to je kao Desni sektor u Ukrajini. Nedavno su trupe NATO-a proterane iz Avganistana, ali mnoga pitanja su još uvek ne razjašnjena.

Analogije sa Donbasom se nižu...  

Avganistanac je ubijao Avganistanca oružjem koje su dali Amerikanci. Sada mi vidimo američke bombe i američko oružje u Ukrajini. Tada je cela Evropa dala oružje ljudima koji su sebe smatrali mudžahedinima i koji su iskreno vodili ovaj rat u prisustvu sovjetskih trupa. Ali kada su sovjetske trupe otišle, prihvatili su oružje od NATO-a, kao što to sada radi Desni sektor. HIMARS, "stinger", isti sistemi za ometanje radio-veza, određivanje pravca, satelitsku navigaciju – ceo svet je, kao i tada, u tom ratu, i sada ujedinjen. Kao što su se Avganistanci međusobno ubijali i bili taoci ovog rata, to se dogodilo i ukrajinskom narodu.

To je prevsahodno uticalo na vašu odluku da se pridužite opolčencima na Donbasu?

Kada je počela destabilizacija, Majdan, posebno spaljivanje ljudi 2. maja, shvatio sam da dolazi nešto strašno, da je zlo koje je zavladalo ono koje je uništilo Avganistance i nastavlja da ih uništava. Shvatio sam da mobilišu mnoge ljude koji čvrsto drže ruke na ušima i ne žele da čuju za rat.

Obratio sam se prijateljima iz patriotskog bloka od kojih su mnogi išli u Donbas. Rekli su mi da kreće grupa iz Odese i Harkova. Ovi momci su očigledno mislili da sam specijalac i da se samo pretvaram. Rekli su: Pođite sa nama, potrebna nam je pomoć i podrška. Kao musliman, Avganistanac, kao svaka pristojna osoba, kao osoba iz sovjetskog miljea, nisam mogao a da ne odem i pružim ovu pomoć.

U Kuranu piše da ako vidite da se nepravda dešava, sprečite je. Ako nemate snage, plašite se za svoj život, onda bar pričajte o tome. Pošto mi je Svevišnji u svojoj milosti dao snagu i sposobnost da govorim i radim - otišao sam u Donbas. Završio sam u bataljonu "Vostok", čečenskoj grupi od 27 ljudi koji su 26. maja bili na donjeckom aerodromu.

U prevodu Abdula znači - Sluga Božiji. Da li je pozivni bio vaš izbor?

Kada sam skočio sa kamiona Kamaza na teritoriju jedne od jedinica MVD koju je zauzeo bataljon "Vostok", pitali su me: Kako se zoveš? Odgovorio sam: Rafi. Kažu: Rafeet? Kažem: Ne, Rafi. Pitaju: Ramil? Kažem ne, Rafi. Kažu: aaa, Rafik!

U trenutku sam se setio brata Čečena, čoveka neverovatne fizičke snage, visokog, bistrog, svetle energije koji je plenio svojom dobrotom i odnosom prema ljudima. U svemu sam se ugledao na njega i rekao sam: Abdula.

Prve dane opolčenja provodite sa čečenskom grupom. Kako ste dospeli tamo?

U Rostovu na Donu bavio sam se društvenim aktivnostima, uključujući međunacionalne odnose. Jednom prilikom pozvali smo Avganistance, internacionaliste, počastili ih, razgovarali. Tu je bio i oficir iz rukovodstva 22. brigade GRU. Prišao sam mu, pozdravio ga, a on me je uzeo za uvo, odveo do komandanta čečenske grupe i rekao: Sada si ti njegov zamenik.

Nemajući iskustva, ugledao sam se na svoju čečensku braću. Ovi momci su prošli kroz najteže borbe i iskušenja. Oni su sa krova donjeckog aerodroma pružali otpor neprijatelju. U tom trenutku na krovu je već bilo mešovito i neke parametre je zauzeo američki PVK "Blekvater", u to vreme već preimenovan u "Akademi" – oni su bili angažovani u specijalnim operacijama Pentagona.

I eto, ugledao sam se na te momke, naučili su me da čistim oružje, naučili su me svemu. Ovi momci su izašli na krov aerodroma, izložili su svoje grudi i rekli: "Vi ste naša braća, ne želimo da vas ubijamo. Ovaj aerodrom nam je potreban, jer će sada ovde sletati avioni sa oružjem, avioni sa kojih će se spuštati tehnika i kretati marševske kolone na Donjeck, organizujući genocid. Nije potrebno". Eto, ti momci su me obučavali tokom mojih prvih borbenih sučeljavanja.

Jednom prilikom ste rekli da hiljadu puta u smrtnoj opasnosti metak može proći, ali hiljadu i prvi - ne. Zapravo, vi ste bili spremni na smrt, ranjavanje..?

Bio sam spreman da umrem svakog trenutka. Naravno, zamolio sam Uzvišenog Alaha za još vremena kako bih učinio neko dobro delo, kako bih se zahvalio onima koji su me prihvatili. Jeo sam njihovu hranu dugi niz godina, oni su me učili, od ovih ljudi dobio sam mnogo dobrote. I razumem da ih seku, ubijaju, siluju... Voleo bih da kaznim one koji i pomišljaju na tako nešto.

Povreda vas nije sprečila da ostanete na frontu. Kako izgleda vaš angažman danas?

Vojnik sam, Slava Svevišnjem i kao politički instruktor sada vodim razgovore sa borcima. Apsolutno ne u stilu "danas moramo, domovina je u opasnosti, skupićemo svoju volju u šaku" – ne, sasvim drugim metodama.

Posvećen sam i lečenju, pošto mi je vojni korpus naredio da propisno spakujem stvari, odem u Moskvu i bavim se protetikom.

Iz prvog talasa opolčenja preživeo je tek deo boraca. Koliko ova kolektivna fotografija mrtvih obavezuje Rusiju na bezuslovnu pobedu?

Nije reč samo u njihovim portretima. Ovo je njihov način, oni će za ovo odgovarati pred Bogom. Dolazeći Svevišnjemu, izmučeni, ranjeni, streljani, reći će: Branio sam svoju zemlju. Ovako sam došao do tebe, ovo je moj put. Odgovoran sam za sebe i za put kojim sam prošao sa njima. Uopšte, moj san je da dođem i stanem na isti način pred Svevišnjeg, rastrgan na komade, prostreljen ili nešto treće.

Kako se odnosite prema antiratnim tonovima koji neretko dolaze iz pojedinih "elitnih" krugova?

Ne mogu sebi priuštiti da kažem bilo šta o tome. Dobio sam zadatke i ja ih izvršavam. Lično, ne mogu da kažem da nisu naši. Mogu reći da sumnjaju. Doći će vreme kada će oni koji sumnjaju – pre ili kasnije – postati naši. I zato ne želim da ih uvredim. Razumem da oni imaju svoju viziju ovog pitanja, koja se suštinski razlikuje od moje. Ovo me boli i hteo bih da im bacim stih, zaliven besom, vređanjem i histerijom, i, možda, čak i da ih udarim u lice. Ali ja to sebi ne mogu da priuštim. Naš rat ima sasvim drugačije odlike i naši vojnici moraju da budu spremni da se ponašaju na sasvim drugom nivou – ne samo na bojnom polju, već i na ulici, u običnom životu, na svakom mestu. U nekim drugim okolnostima vređanje vojnika rezultiralo bi hapšenjem. 

Kako izgleda život u legendarnoj brigadi "Vostok" i po čemu se ona razlikuje od drugih koje ratuju na ovom delu fronta?

Bataljon "Vostok", Kaskada OBTF (Operativno vojna taktička formacija, prim. prev.), 1. i 2. armijski korpus, jedinice Ruske garde i ostali – svi smo mi jedna velika porodica. Takođe, predstavnici specijalnih službi, drugih odeljenja, predstavnici uprave, nastavnici, lekari, čak i onaj radnik koji sada kopa ugalj da bi zimi borci ispružili ruke nad toplim šporetima – svi smo mi jedna velika porodica, svi mi vodimo herojsku bitku u ovom ratu dobra sa zlom. Znam da ako propadne Rusija, ako, ne daj Bože, slome Rusiju, ako! – tada će svet krenuti sasvim drugim putem i započeće nova era neofeudalizma. I ljudi će raditi za nekoliko krompira i ljubiti gazdi noge. Oni to još ne shvataju.