Vladislav Šinkar: Donbas je pancir Rusije

Vladislav Šinkar odgovara na poziv u pauzama između teških borbi koje se vode na ugljedarskom pravcu. Ne brza razgovor, ozbiljno promišlja, trenutna dešavanja vrlo spretno situira u širu sliku o ratu na Donbasu. Na trenutak pomišljam da me nisu povezali sa nekim drugim (pozivni) Šibom, možda ovo nije borac već analitičar, šef katedre za istoriju, mislilac... Šiba je i jedno i drugo. To objašnjava njegove izbore. Ne samo činjenicu da je 2014. stavio ključ u bravu uspešne privatne kompanije sa sedištem u Moskvi i krenuo i u rat, već da jedinicu nije ostavio ni kada je u teškoj borbi ostao bez nogu. Pripadnik je bataljona Vostok, aktivni borac i predstavnik Rusije na paraolimpijskim igrama.

Odluka, da uprkos teškim povredama ostane na frontu, kada je on obrazlaže, deluje jednostavno podrazumevajuća, pitanje gotovo izlišno...

"Pa posao nije bio gotov. Da je bilo pobede, mogao bih da kažem: Dao sam sve od sebe. Znate kako je general Markelov, osnivač desantnih trupa govorio: "Oborio te - bori se na kolenima. Ne možeš da hodaš - bori se ležeći". Smatrao sam svojom dužnošću da nastavim borbu i svojim primerom motivišem druge momke." 

Na kom delu fronta se nalazite, koliko udaljeni od ukrajinskih položaja?

Naša brigada je na ugljedarskom pravcu, jednom od gorućih.

Pod rukovodstvom Skifa (Hodakovskog)?

Skif je sada zamenik načelnika Rosgvardije za DNR, osnivač brigade Vostok, naš vojno-politički rukovodilac. Neposredno, komandant Vostoka sada je moj bliski prijatelj, pozivni Askold. On je takođe 2014. počeo kao dobrovoljac, običan vojnik. Zajedno smo služili u 11. puku koji je gotovo u potpunosti bio popunjen borcima Vostoka. Tada je bio zamenik komandanta bataljona. Ima dve teške rane.

Aktivne borbe su u toku? Postoji li koordinacija sa ruskim trupama koje pokrivaju ovaj pravac?

Trenutno se vode veoma teške borbe. Verovatno su čuli za naselja Novodonjeckoe, u blizini je Urožajnoje. Levo i desno od nas stacionirane su "susedi", ruske jedinice. Nema svaka od ovih jedinica dobro borbeno iskustvo, pa je veoma teško kada se mobilisani vojnici povlače, razotkrivaju bok, komunikacija se ne uspostavlja uvek...

Dakle, sada u našem bataljonu, čim dođe do neke vrste rotacije sa leve ili desne strane, naši oficiri odlaze kod njih, u potpunosti obezbeđuju komunikaciju, i ako je potrebno pomoć oko dronova.

Selimo sve što imamo, jer su bokovi veoma važni. Ako bok popusti, stradaćemo. Stoga postoji veoma visoki nivo saradnje. Poslednjih dana situacija se malo smirila, jer je uništeno mnogo opreme.

Kako vojnici procenjuju realan učinak dugo najavljivane kontraofanzive - koliku cenu su Ukrajinci spremni da plate za svaki metar osvojene zemlje?

Neprijatelj je lukav, pokvaren i ne pokazuje jasne ciljeve. Ako na nekom mestu izađe na otvoreno, odnosno krene do linije protivnika, to čini sa stotinak ljudi i nekoliko komada opreme. Kada počne njihovo uništavanje, stiče se utisak da moraju stati, razmisliti. Ali ne - kreće drugi talas, treći. Odnosno, gubici su veoma veliki. Istovremeno, postigli su neki lokalni uspeh, zauzeli neke sive zone, mala sela.

Za potrebe informacionog rata, za njihovo stanovništvo, za zapadnog čoveka koji donosi odluke o daljem finansiranju Ukrajine, oni od toga kreiraju sliku o pobedničkim bitkama.

Naravno s tim u vezi je i samit NATO-a koji bi trebalo da bude odlučujući momenat za Ukrajinu... Budući da ovaj rat ima i svoju korupcionu komponentu, Ukrajina je u obavezi da ostvari male uspehe po cenu mnogo krvi. Osećamo svu snagu ovih pritisaka. Kakve god igre političari da igraju, obični ljudi na bojnom polju su napravljeni od mesa i kostiju, a svaka akcija dovodi do ozbiljnih gubitaka.

Šta određuje ishod borbe - moral, naoružanje, strategija?

Hvala Bogu, naši momci imaju veoma visok moral, i ako naš borac ostane u rovu i ne povuče se, neprijatelj se razbija o odbranu i beži. I kao što je praksa pokazala, gde momci prevazilaze strah, izvršavaju zadatke do poslednjeg i bore se - neprijatelj biva uništen a zadaci se izvršavaju sa minimalnim gubicima. Nedavne bitke su pokazale da su se momci junački držali. Komanda je poslala spiskove nagrađenih boraca koji su herojski odolevali neprijatelju. Nekoliko ljudi je ostalo na položaju i nije dozvolilo neprijatelju, koji je bio nadmoćniji po broju i opremi, da se probije. Uništena je oprema, nanet poraz.

Ukrajina sada pokušava da dobije avijaciju i još neke sisteme dugog dometa, da može na trenutak da promeni sliku, ali generalno, njihova pobeda je nemoguća. Bog je na našoj strani, istina je na našoj strani, a slava ruskog oružja uskoro će se čuti širom sveta. Borićemo se i pobedićemo.

Kakva i kolika moraju biti čovekova uverenja da bi rizik prihvatio kao način života?

Ovo je moj rodni grad, moja rodna zemlja. Moja majka živi u Donjecku. Stoga je slika koja nam se pojavila pred očima 2. maja u Odesi odlično pokazala šta sledi u Donjecku. U Donjecku bi to izgledalo daleko gore, jer je Donbas uvek bio povezan sa separatističkim ubeđenjima. Separatizam - u dobrom smislu te reči. Zato što smo uvek želeli da se odvojimo od lošeg, negativnog. Od Rostova me deli 150 kilometara, od Kijeva 600. Naravno, naš narod je uvek bio mentalno bliži Rusiji. Imamo veoma multinacionalnu regiju i nikada nismo imali međuverske sukobe, jer su pravda i razumevanje uvek bili ispred svega. Bez obzira na to koje ste nacionalnosti, glavno je da budete pristojni jer vama će suditi samo po vašim delima. 

Vi ste čistokrvan Rus?

U mojim venama teče jermenska, gruzijska, čerkeska i jevrejska krv, ali sebe smatram ruskim čovekom, nosiocem ruske kulture. Ruski čovek je, po mom shvatanju, osoba koja ne može mirno da spava ako se neko negde oseća loše, a to je od velikog značaja u našem Donbasu. Iako u manjini, mi smo odoleli kolektivnom zlu, i preživeli.  

Karijerni oficir?

Nisam redovni oficir. Kada sam služio u Vazdušno-desantnoj vojsci bio sam rezervni vodnik. U leto 2014. priključio sam se ratu - a šest meseci kasnije dobio sam oficirski čin, mesto zamenika komandanta bataljona. Počeo sam kao običan mitraljezac, učestvovao u raznim bitkama. Komanda me je primetila i dodelila čin potporučnika u novembru 2014. godine.

Onda sam 2015. teško povređen, amputirane su mi noge. Posle četiri meseca sam se vratio na dužnost i nastavio da služim sa protezama. Četiri i po godine služio sam kao zamenik komandanta bataljona, i učestvovao u dejstvima.

Čime vođeni ste doneli odluku da uprkos teškom ranjavanju ostanete sa svojim saborcima na prvoj liniji borbe? 

Prvo, ostao sam živ - i to na Vaskrs... Brzo su me operisali, stavili na noge. Civilno društvo je pomoglo sa protezama, odazvali su se prijatelji, poznanici, čak i stranci. Za mene je ovo bila neka vrsta "kredita" i to poverenje morao sam da opravdam.

Smatrao sam da mogu biti od koristi, naučio sam da hodam sa protezama.

Pored toga što sam volonter, bavim se paraolimpijskim mačevanjem, sada sam već član paraolimpijskog tima Rusije. Odbranjeni sam kandidat za majstora sporta, srebrni šampion ruskog prvenstva, nosilac srebrne medalje međunarodnih takmičenja. Sada se pripremam za Letnje paraolimpijske igre u Ufi.

Da li ste se susretali sa komentarima da ste jednostavno mogli da se ne odazovete ratu, ostanete u Moskvi, izbegnete sve nedaće sa kojima ste se suočavali, pa i ranjavanje..?

Ne bih mogao da se zaključam u kuću i sakrijem glavu kao noj. Pre rata sam živeo u Moskvi i sve što sam stekao za 15 godina, prodao sam i otišao u rat. Kada dođete u Moskvu, postoji takva kognitivna disonanca. Vrednosti su radikalno različite od onih koje ovde imamo. Kada su svi događaji počeli, mnogi su rekli: "Hajde, sve se kupuje, sve se prodaje". Ali razumem da mi sami često odlučujemo o svojoj sudbini i o sudbini naše države. Samo što je oduvek bilo malo pasionara.... Kada kažu "da si samo znao za svoju povredu"... Da sam znao za svoju povredu, pao bih drugačije, išao negde, ali, vidite, za 15 godina u Moskvi video sam dovoljno - ljudi ginu u saobraćajnim nesrećama, u uličnim tučama, neko umre od alkohola. Možete umreti na različite načine.

Za muškarca, čini mi se, dostojna smrt je u borbi, u ratu. Ne bojim se smrti, brinem samo za svoje najmilije.

Verujem da se svaki muškarac od detinjstva, ako je pravilno vaspitan, priprema za to da će jednog dana morati da brani svoju majku, sestru, ženu, ćerku, otadžbinu. I mora da shvati da može doći do borbe, može doći do rata. Mora se pripremiti.

Vratimo se na trenutak na 2014-2015. kada se na Donbasu vode presudne bitke, one koje su odredile dalji tok rata. Koje ključne trenutke pamtite?

Recimo onaj kada smo oslobodili aerodrom u Donjecku (2014). Ova bitka je trajala 240 dana. Za mene su ključni datumi vezani za teške borbe, recimo 17. januara 2015. kada su nadmoćnije ukrajinske snage došle na naš položaj, Iverski manastir, na teritoriji donjeckog aerodroma. Bila je to veoma teška bitka, izgubili smo tri čoveka, bilo je mnogo ranjenih. Ali posle nekoliko dana, 25. januara, potpuno smo oslobodili celu aglomeraciju aerodroma. Tada je počela akcija oslobađanja Debaljceva...

Šta je ono što najviše zamerate ukrajinskom vojniku?

Vi razumete da je Ukrajina, pre svega, ruski narod. Ukrajinac je državljanstvo, ta nacionalnost ne postoji. Dakle, glavna stvar koju možemo uočiti je otpadništvo. To su ljudi koji su zaboravili svoj pravoslavni kodeks, izabrali zapadne vrednosti suprotne našoj veri, našem kulturnom kodu. Promenili su to, nepromišljeno su granatirali gradove... Znate, kad kažu: "Da, ja sam artiljerac, daleko sam, ne vidim". To je glupost. Artiljerija je egzaktna nauka. Znate tačno gde pucate. Sada smo u 21. veku. Otvorite internet, pogledajte kartu grada i shvatićete da pogađate naselje. Kada je reč o vojnim objektima, niko se neće buniti, ali veliki grad sa milion ljudi pretpostavlja gustu aglomeraciju...

Jasno je da je toliki broj žrtava među civilnim stanovništvom na savesti ukrajinskog vojnika, koji je, dopavši zarobljeništva odmah menjao retoriku i predstavljao se kao kuvar, vozač i pravdao da nije imao nikakve veze s tim.

Mi nismo zlostavljali zarobljenike, ali ako bismo ih prepustili civilima, oni bi ih raskomadali na ulici. Zato što su ljudi patili, izgubili najmilije, decu su im rastrgli. To je izdaja otadžbine, sećanja na pretke. Sve su izdali.

Kada biste pokušali da pretočite suštinu Donbasa u nekoliko reči, kako bi to izgledalo, šta je Donbas za vas?

Donbas je za mene zemlja natopljena znojem i krvlju, počev od Velikog otadžbinskog rata. Ovo je radnička zemlja poštenih ljudi. Za mene je Donbas so ruske zemlje. Srce Rusije, gde su ljudi u najtežem trenutku uzeli oružje da zaštite interese velike Otadžbine. A mi smo osam godina pre početka SVO bili pancir Rusije. Primili smo sve udarce i uprkos pokušajima da nas gurnu nazad u Ukrajinu, preživeli smo i sada već stojimo u redovima zajedno sa svim građanima Rusije i branimo njene interese. Dakle, Donbas je najpouzdaniji branilac Rusije.

Rat vas je promenio?

Ako je čovek pravilno vaspitan, ne može da se promeni. Može da se nadogradi, obogati iskustvom. Gledajući svoj put zaključujem da samo postajete iskusniji u svemu. Imaš više razumevanja za ljude, manje vere u političare. Postoji vojno bratstvo ljudi bliskih duhom, koji će, ne štedeći svoje živote, dati sve kako bi pomogli, spasili, poboljšali rezultate.

Kako je moj deda jednom rekao: dobri ljudi u ratu postaju bolji, a loši lošiji.

Šta kažu borci kada se pojavi nova mirovna inicijativa od strane, po pravilu, nekog evropskog političara?

Moramo osloboditi svoju zemlju. Vidim kako se vaga naginje ka pregovaračkom procesu, jer kapitalisti žele pregovore po svaku cenu da bi dalje zarađivali. Nama je potrebna konačna i sigurna pobeda, bez zamrznutih sukoba. Mislim da će do 2025. doći do razumevanja da smo preokrenuli tok, ušli u pobedničku liniju.