Vladimir, nadimak "Alpinista", poreklom Srbin, stasao je u jedinicama VDV da bi od 2015. kao dobrovoljac, u redovima legendarne jedinice "Prizrak" (u prevodu "Utvara") uzeo učešće u mnogim bitkama. Danas je polje njegove odgovornosti hersonski pojas. Komandant je artiljerijskog voda bataljona koji je dobio ime po Vasiliju Margelovu, slavnom začetniku VDV, elitnih vazdušno-desantnih jedinica ruske vojske. Margelov, koji je komandovao pešadijskim pukom, titulu heroja Sovjetskog Saveza dobio je upravo za oslobođenje Hersona.
Naš sagovorniik veruje da je pred njima nemali zadatak repriziranja tog podviga...
Nalazite se na levoj obali Dnjepra. Kakav je presek situacije na Antonovskom mostu, Potemkinskom ostrvu, Zmajevu..?
Ukrajinska vojska nastupa u diverzantskim grupama, pokušavaju da preplivaju, da se učvrste na obali. Situacija je napeta.
Naše grupe i ekipe izlaze i rade sistematski zato što Oružane snage Ukrajine bukvalno izlaze iz rupa, prelaze čamcima...
Posle eksplozije Kahovske hidroelektrane formirala su se ostrva na kojima pokušavaju da naprave uporišta ili postave osmatračnice. Neprijatelj šalje diverzantske grupe kako bi naneo maksimalnu štetu civilnom stanovništvu i infrastrukturi. Naš zadatak je da to sprečimo.
Služili ste u sastavu najelitnijih jedinica ruske vojske, sada ste na mestu komandanta voda dobrovoljačkog bataljona pod imenom Vasilija Margelova. Koliko ova činjenica obavezuje?
Reči Vasilija Filipoviča Margelova: "Oboren – bori se na kolenima, ne možeš da hodaš – napreduj ležeći", za svakog padobranca predstavljaju definiciju života. Momci koji su služili u ovim jedinicama ostaju verni tom zavetu.
Nama je usađena ideja da štitimo slabe, obespravljene, a takođe da ne stojimo po strani, posmatrajući nepravdu.
Kada je sve počelo 2014, kada su granate i rakete letele na bespomoćne ljude, dugo sam se presabirao. Odluka je sazrela 2015. kada sam rekao porodici da idem na vojnu vežbu rezervista u Tulu. Tek nakon što su počele ozbiljne borbe u našoj zoni odgovornosti, rekao sam gde se nalazim. Jasno je da me više nije bilo moguće razuveriti.
Kako se rađa ideja o formiranju ovog bataljona Margelovljevog imena?
Naš komandant je takođe pripadnik VDV, padobranac, pa je odlučeno da se bataljon nazove u čast Margelova. Ovaj dobrovoljački bataljon je stvoren na bazi specijalnih snaga Ministarstva unutrašnjih poslova "Grom", gde sam pre toga služio. Njegovu okosnicu smo formirali potpisivanjem ugovora sa Ministarstvom odbrane. Bataljon je trebalo da se sastoji isključivo od dobrovoljaca.
Na Zaporoškom pravcu postoji sličan bataljon koji nosi ime Pavla Sudoplatova. Mislim da mnogo zavisi od komandanta, formiranje našeg bataljona je njegova inicijativa, koju su podržali i Ministarstvo odbrane i gubernator Hersonske oblasti.
Gubernator Hersonske oblasti nedavno je posetio jedinicu i uručio nagrade najboljim borcima. Za koja dela su odlikovani vaši momci?
Specifičnost našeg bataljona je izviđanje. Odnosno, radimo u izviđačkim grupama, i imamo svoju malu artiljeriju - minobacače 82 mm. Imam čast da služim kao komandir voda artiljerije.
Nagrade smo dobili za zasluge hersonskom narodu i Hersonskoj oblasti. Dajemo svoj doprinos da mir dođe u hersonsku zemlju što je pre moguće i da ona bude potpuno integrisana u Rusku Federaciju, odnosno da se neprijatelj potisne do administrativne granice.
Kako se narod Hersona odnosi prema činjenici da je ovaj region sada sastavni deo Ruske Federacije?
Budući da sam u regionu Herson, vidim šta Rusija radi ovde. To su beneficije, stambeni sertifikati, grade se putevi.
Pa ipak, nekima je toliko ispran mozak da pojedinci i dalje gledaju ka Ukrajini. Bilo je slučajeva kada su ljudi koristili sertifikate kako bi kupili stan u Krasnodaru, a zatim bi ga prodali i slali novac Oružanim snagama Ukrajine. Naravno, posebna tela su se bavila ovim slučajevima i oni su otkriveni.
Praktično, ratujete od 2015. Šta je sve stalo u ovih osam godina vašeg života na frontu?
Moj put je bio krajnje jednostavan. Gledajući nepravdu koja se čini nad narodom Donbasa, rekao sam devojci da idem na vojnu vežbu rezervista u Tulu, a zapravo sam otišao u Donbas, gde sam bio upisan u legendarnu mehanizovanu brigadu "Prizrak" u LNR.
Pošto sam služio u Vazdušno-desantnim snagama, bio sam fizički dobro pripremljen, više puta sam prošao specijalne obuke. Sada sam "Alpinista", jer sam u specijalnim jedinicama predavao alpinizam. Osim toga sam artiljerac.
"Prizrak" nije jedina brigada u kojoj ste ratovali, bili ste, ako se ne varam, i u redovima izviđačke službe 9. marinskog puka?
Do 2016. sam služio u 33. artiljerijskoj brigadi Alekseja Mozgovoja "Prizrak". Radio sam na minobacaču 82 mm, 120 mm, kao i na minobacaču "vasilek". Dva dana po prijemu u bataljon već sam učestvovao u akciji, u selu Donjeckoe, gde smo imali sukobe sa neprijateljem.
Nakon toga prihvatio sam poziv da služim u 9. marinskom puku u gradu Novoazovsku, u DNR, u pukovskoj izviđačkoj službi. Rado sam otišao i služio tamo do 2017. godine.
Drugi vrući pravac bilo je Kominternovo, gde je bilo stalnih sukoba. Kao izviđači, uvek smo držali najteže pozicije. Situacija je 2017. bila donekle zamrznuta, a ja sam se vratio u Sankt Peterburg.
I prošle zime 2022. prijatelji su me zvali i pitali da li bih želeo da se pridružim. Poziv koji se ne odbija. Prvo smo bili u Stanici Luganskoj, zatim kod Harkova, gde su se takođe vodile teške borbe sa znatnim gubicima.
Ratovali ste za narod Donbasa i uz narod Donbasa. Kakav je vaš doživljaj ovih ljudi koji su za devet godina pokazali neverovatnu istrajnost i hrabrost?
Za narod Donbasa mogu da kažem da je reč o gvozdenim ljudima. Za toliko godina rata, apsolutno ništa ih nije slomilo. Oni nastavljaju da žive, vole, udaju se, žene, rađaju decu, uče.
Veoma su srećni što su konačno primljeni u Rusku Federaciju, a sada prave planove za svoj budući život u sastavu Rusije.
Praktično niko ne odlazi, svi ostaju. Da, deci se pomaže da se presele da studiraju u velikim gradovima, u Krasnodaru, Sankt Peterburgu, Moskvi. Ali uglavnom nastoje da uspostave život kod kuće. Oni grade i koliko god gelera da padne, oni obnavljaju, sve čineći da stvore uslove za normalan život. I veruju samo u pobedu. A pobeda će biti naša, to je sigurno.
Po vašem viđenju, kako će se dalje odvijati događaji na frontu nakon neuspešne ukrajinske kontraofanzive? Da li bi proleće 2024, kako ocenjuju pojedini analitičari, moglo da donese kraj ratnih dejstava?
Kakva su predviđanja? Ovde, na ovoj plodnoj ukrajinskoj zemlji, okupio se ceo svet, sva svetska ništavila. Samlećemo ih, naravno, i oni će otići svom Banderi. Nakon toga nastupiće mir, sunce će sijati i ljudi će živeti srećno. Sve se završava pre ili kasnije. I ovaj rat će se završiti.
Vi ste Srbin poreklom, u redovima ruske vojske. Ima li od ove prirodnije činjenice?
Po nacionalnosti sam Srbin, imam srpsko prezime, a pre stupanja u službu u Hersonskoj oblasti imao sam pozivni "Srbin". Imam mnogo prijatelja u Srbiji, dopisujemo se. Imam dobrog prijatelja Ivana, sa kojim blisko komuniciram.
Naravno, pišem preko prevodioca, jer nisam imao običaj da govorim srpski, ali kada mi pišu na srpskom, sve razumem i čitam bez problema. Odnosno, nema jezičke barijere.
Proučavam svoju istoriju, shvatam da smo nekada bili jedan narod, Srbi i Rusi. Otuda i tako duboko razumevanje za sve što se desilo u Srbiji kada ju je NATO bombardovao. Takođe, srpski narod odlično razume Ruse. Srbi i Rusi su braća zauvek, šta da dodam. Sve je jednostavno.
Pošto ovde ima mnogo Srba, mogu sa sigurnošću da kažem da, ako se nešto desi u Srbiji, neću oklevati da odem tamo kao dobrovoljac. Zato što smo mi jedan narod, jedna nacija, jedan duh, jedna vera i mi moramo biti zajedno. Koliko ima Rusa i Srba? Pa, 200 miliona. A koliko je Srba bez Rusa? Mislim da Srbi ne prebrojavaju koliko ih je bez Rusa. Uključujući i mene.