Igor Ašmanov je poverenik Vladimira Putina i član Saveta za razvoj građanskog društva i prava čoveka pri kabinetu predsednika RF.
Takođe, sagovornik RT Balkan je i šef katedre digitalne sociologije na Moskovskom državnom univerzitetu. Jedan je autora sistema pravopisa ORFO koji je primenjen i ugrađen u "Majkrosoftov" ofis paket, bivši izvršni direktor pretraživača "Rambler", i koautor knjige "Digitalna higijena" koja je u Rusiji prepoznata kao nezaobilazno štivo namenjeno pojedincima ali i institucijama.
Trenutno je gost Banja Luke, a njegovu knjigu "Digitalna higijena" odlukom predsednika Milorada Dodika dobiće sve osnovne škole u Republici Srpskoj.
Fakultet bezbednosnih nauka iz Banja Luke, ali i državni vrh RS, pokazali su veliko interesovanje za vaš rad. Čini se da su spremni da prihvate sugestije i ideje koje donosite. Da li ste sa njima već razgovarali na ovu temu?
Mislim da će to biti tema razgovora tokom moje posete.
Nazivaju vas guruom ruskog interneta, čija upozorenja i zaključci o opasnostima koje vrebaju u digitalnoj sferi nisu postali samo definicije, već su implementirani u državnu strategiju borbe protiv nasilja. Koje se sve, malo vidljive, sajber, psihološke, informacione i društvene opasnosti skrivaju u tami digitalne tehnologije?
Glavna opasnost digitalnih tehnologija koja je najmanje shvaćena i uočljiva, pored očiglednih i skoro svima poznatih sajber kriminala, curenja podataka, praćenja, kršenja prava građana u digitalnom prostoru i tako dalje, jeste da digitalni uređaji i sadržaj formatiraju i uništavaju svest, čak i bez obzira na sadržaj, samom svojom strukturom, ugrađenim "udicama" koje stvaraju digitalnu zavisnost i umnogome snižavaju intelekt.
Može se reći da je TikTok štetan u svojoj suštini, bez obzira na sadržaj videa. Dete ili tinejdžer počinje palcem da prelistava video-snimke, dođe sebi četiri sata kasnije i ne seća se šta je radio i šta je gledao. Njegov um i socijalizacija su bili oštećeni, bez obzira na sadržaj. A aplikacija je dobila novac za reklamu, preglede, kao i zombirane korisnike koji će se opet vratiti.
Digitalno okruženje neprimetno, nevidljivo pretvara čoveka, posebno mlađu osobu, u neku vrstu nove, digitalne životinje koja još uvek zahteva proučavanje, ali u kojoj je definitivno manje ljudskog i manje božanskog.
U knjizi "Digitalna higijena" uvodite pojam digitalni trag ili digitalna signatura – senka koju čovek ostavlja na mrežama. Šta to zapravo znači? Da li smo svi mi koji koristimo internet zapravo na nečijim "merama", i čijim?
Da, to znači upravo to. Svi smo na "merama".
Posmatrača je mnogo: to su i digitalne platforme (proizvođači pametnih telefona, operativnih sistema, društvenih mreža, pretraživača itd.), i specijalni servisi, i preduzetnici (vlasnici reklamnih mreža, sistema preporuka), i haker, sajber prevaranti koji distribuiraju aplikacije za praćenje zajedno sa sumnjivim "piratskim" sadržajem.
Svi se oni hrane takozvanim "digitalnim viškom" – to jest, viškom ličnih podataka i podataka o ponašanju koje prikupljaju od nas – legalno i ilegalno – pod maskom da nam pružaju pogodne uređaje i usluge.
Preporučujem da o tome pročitate izvrsnu knjigu profesorke sa Harvarda Šošane Zubof "Doba nadzornog kapitalizma", koja objašnjava u šta se transformisao višak vrednosti Marksa u 21. veku, i kako ga kapitalizam koristi za zlo, protiv interesa ljudi i društva.
Pored toga, u svetu postoje različite specijalizovane strukture koje se bave upravo digitalnim tragom – takozvane privatne obaveštajne kompanije, POK, koje "prate" milione ljudi i znaju njihova imena, dužnosti, imovinu, biografije, lica i glas, adrese, članove porodice, kontakte na mreži, gde se kreću, pogledi, dostupni uređaji itd.
Ove kompanije rade kako za države i njihove obaveštajne službe, tako i za privatne klijente. Ako osoba zauzima bilo koju važnu poziciju (funkcioner, poslanik, opštinski službenik, policajac, diplomata) ili ima uticaj (poznati biznismen, pisac, umetnik, profesor, glumac, novinar, sportista) u skoro bilo kojoj zemlji na svetu, možete biti sigurni da njega prate 24/7/365 i prenose podatke o tome naručiocima u realnom vremenu ili u obliku naknadnih izveštaja.
Da li ova vrsta praćenja olakšava selekciju i regrutaciju mladih za potrebe, recimo, izvršavanja različitih zadataka od strane nepoznatih naručilaca?
Naravno. Većina "prodajnih levaka" za uvlačenje u prodaju droge, prostituciju, pucnjavu u školama, samoubilačke grupe, ekstremističke zajednice zasniva se na prikupljanju ličnih podataka i podataka o ponašanju korisnika, odnosno na individualnom pristupu.
Ko sve komunicira sa omladinom na internetu, a da mladi korisnici nisu toga svesni?
Na mreži postoji mnogo različitih predatora, koji se uglavnom bave mladima i penzionerima, neiskusnim, nepromišljenim, mentalno ranjivim kategorijama stanovništva. Ovi predatori su obaveštajci, propagandisti, prevaranti, pedofili, sektaši, regruteri, politički manipulatori, trgovci, spameri, trgovci posrednici.
Svi oni obično rade pod virtuelnom maskom, izgledaju kao izmišljene ličnosti sa raznim izmišljenim biografijama. Internet, po svojoj strukturi, olakšava takav društveni inženjering.
Kreirali ste sistem "Kribrum" koji država Rusija koristi u detektovanju i suzbijanju destruktivnih pokreta. Kako funkcioniše ovaj sistem?
Skidamo sve društvene mreže, forume, blogove, medije do kojih možemo da dođemo, do 150 miliona poruka na internetu na ruskom jeziku, do 100.000 poruka u sekundi, klasifikujemo sadržaj – postove, komentare, slike, izdvajamo destruktivni sadržaj, lažnjake, propagandu, ekstremizam, identifikujemo distributivne centre, primarne tačke ubacivanja, distributivne mreže itd.
To je velika farma servera i prilično složena lingvistička i grafička veštačka inteligencija, sa bazom poruka od četiri petabajta akumuliranom tokom 12 godina.
Da li etika može zauzdati tehnologiju, u prvom redu mislim na veštačku inteligenciju?
Ako govorimo o državi i zakonima, kao realizatorima javne etike u praksi, onda da, mogu i moraju.
Ako govorimo o imaginarnom "društveno odgovornom poslovanju", etičkim kodeksima veštačke inteligencije, autocenzuri društvenih mreža ili sistema trgovanja – ne, ne može.
Tamo nema etike ni na nivou poslovnih ciljeva (gde je cilj profit, a etički znači profitabilan i isplatiti dividende), ni na nivou izvođača, koji su najvećim delom neuki tehno-varvari (koji poseduju opremu i programe) sa već uništenom etičkom strukturom, koji se osećaju superiorno u odnosu na mase i euforiju od činjenice da imaju pristup ličnim podacima miliona.
Nikakva "etika" ne zaustavlja poslovanje, digitalizatore ili njihove programere; ima mnogo primera za to.
Prisusutvujemo li mi onda satanizovanju nauke?
Svedoci smo pokušaja da se uvede nova religija koja bi zamenila hrišćanstvo – religija Boga tehnologije. Taj bog je magičan, nespoznatljiv za ljudske mase, on stvara čuda tehnike, obećava ljudima sve što im je hrišćanstvo obećalo, ali ovde i sada: red, zdravlje, blagostanje, mir, večni život (svevideće kamere i senzori, socijalno bodovanje, sveznajući virtuelni asistenti, nanoroboti u krvi koji leče, sajber organi i implantati, prenošenje ličnosti na računar itd.). A za ovo ne morate da umrete i da prođete kroz nekakvo neshvatljivo suđenje… Dobro je, zar ne?
Ne treba vam ništa, samo treba da obožavate novog boga, platite za uređaj i usluge. Da, obećana potpuna sreća treba malo da sačeka. U međuvremenu – pametni telefon sa zaobljenim uglovima, vesti i pornografija, digitalna zavisnost, univerzalni nadzor, veštačka inteligencija koja vas prisiljava da radite, dronovi ubice, kontrola putovanja i potrošnje, pad nataliteta, porast mentalnih poremećaja, regrutovanje, sajber kriminal, informacioni ratovi itd.
Pa ništa, treba sačekati, sreća veštačke inteligencije dolazi uskoro.
Da, nauka i tehnologija u obliku novog boga obavljaju posao đavola.
Da li ste se kojim slučajem upoznati sa masovnim ubistvom u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu gde je dečak od 13 godina izvršio masakr nad svojim vršnjacima? Da li njegova digitalna senka krije odgovore o mogućim motivima?
Da, čuo sam. U saradnji sa administracijom predsednika Rusije i Ministarstvom unutrašnjih poslova radili smo dosta analiza grupa školskih pucnjava i načina uključivanja u te grupe.
Potrebno je da znate sledeće. Ovaj fenomen je u celini prenet u Evropu i Rusiju iz SAD, zajedno sa sadržajem, grafikom, simbolima, metodama angažovanja. Uz pomoć jednostavnog prevoda teksta.
Većina počinilaca školskih pucnjava sve radi apsolutno po šablonu, ponavljajući sve radnje poznatih ubica Klibolda i Harisa 20. aprila 1999. (oblače se na isti način, imaju isto oružje, ponašaju se na isti način, na isti način pišu beleške i na kraju izvrše samoubistvo itd.). To jest, ovo je uvoz tuđeg toksičnog šablona, moždanog virusa.
U grupe školskih pucnjava ulaze kroz široki i duboki "levak umešanosti" koji se sužava: isprva, naizgled bezazlen, ne zastrašujući "treš" sadržaj, šokantan sadržaj, koji je zanimljiv, prljav, strašan, sve izgleda kao šala, sa smehom i crnim humorom. Pa šta je tu loše, dete se samo zabavlja, tinejdžeri traže nešto oštrije, pa zašto da smetamo detetu?
Zatim – ozbiljnije grupe, o ubicama, smrti, rasparčavanju, sa idejom da je kul ubijanje i biti zao sa stilom, zatim grupe navijača Klibolda i Harisa sa diskusijama o tome kako je stilski i moderno pucati na dosadne vršnjake i nastavnike, i uopšte na lep način napustiti ovaj svet; zatim – zatvorene grupe sa regrutovanjem, prvi zadaci u virtuelnoj realnosti, pa u "stvarnoj realnosti" itd.
To znači da je borba protiv nižeg nivoa besmislena, jer je on zatvoren, tu se ne vide organizatori, ali sve počinje nekoliko nivoa više, gde sadržaj nije zatvorenog karaktera. Međutim, demokratija i sloboda govora ne dozvoljavaju da se zabranjuju šokantni sadržaji i priče o ubistvima. Dolazimo u ćorsokak.
Treba takođe imati na umu da pucnjava u školi, prema skoro svim istraživačima ovog fenomena, nije oblik ubistva, već oblik samoubistva, sa živopisnom, medijskom manifestacijom samog sebe. Zabrana oružja u zemlji i policijske mere tu ne pomažu.