Pozivni "Demon": Ratu moraš da daš celu dušu

Ratovao je 20 godina širom sveta. Činjenica da je i dalje živ objašnjava zašto je izbor pao na njega da bude instruktor kroz čije "ruke", pre ulaska u zonu Specijalne vojne operacije (SVO), prolaze ruski regruti. Prva borba ili granatiranje, otkriva ovaj instruktor s pozivnim znakom "Demon", pokazuje od kojeg su soja budući borci. Ili ćeš dati dušu ratu, ili nećeš ostati živ.

Instruktor ste za obuku vojnika koji se spremaju da uđu u zonu SVO. Koliko ljudi je prošlo kroz ovaj centar od 24. februara prošle godine?

Ovde sam tek šest meseci, prebačen sam sa drugog pravca. Kroz moju obuku prošlo je pet grupa od po 40-50 ljudi. Više od 200 ljudi. Da budem iskren, mnogi su tokom ovog procesa odustali, pojedini iz razloga što su sebe precenili, neki jer se u međuvremenu ispostavilo da imaju zdravstvenih problema, a postoji i kategorija onih koji se naprosto slome. 

Šta je to što im prvo kažete kada krene obuka i sa kojim rečima ih ispraćate na front? 

Kad dođu, kažem im "Svi ste gotovi, svi ćete umreti". Ovo je neka vrsta psihološkog treninga – da vidim za šta su zaista spremni momci. Oni će ili odmah pasti u stanje izbezumljenosti, ili će shvatiti ovo sa humorom. Zato im ovo kažem. Ovo je neka vrsta male provere. Kad odlaze, svim momcima koji ovde prolaze obuku, kažem isto: da ćemo se za 20 godina videti i napiti.

Kako izgleda centar, program obuke i treninzi?

Obuka je različita i zavisi od toga za šta ih spremamo. Zadaci se u hodu menjaju, neprijatelj takođe stalno nešto unapređuje – i oni uče... I proces obuke morate stalno nadograđivati. Ne postoji određeni program, postoji osnovni – obuka u gađanju i taktici – ali neke nijanse zahtevaju da njih razjasnim u prvom redu. Ponavljam da se sve veoma brzo menja. Rat je takva stvar da se sve stalno menja i mi moramo biti spremni da brzo reagujemo i prilagođavamo se.

Koje lično iskustvo ste pretočili u ovu obuku? Ili, preciznije, da li samo osoba koja je i sama učestvovala u borbama, mirisala barut, može pravilno da usmeri buduće borce?

Instruktor mora da ima borbeno iskustvo i stalno da ga nadograđuje odlascima na liniju fronta i učešćem u bitkama. Jer i neprijatelj bira različite taktike. A ako instruktor nije učestvovao u borbenim dejstvima, neće moći ni da objasni i ukaže na sve nijanse: u ovoj situaciji – puzi, u onoj – beži... Govorim figurativno. Zato i mi povremeno idemo na front. Iskustvo je neophodno i treba ga stalno upotpunjavati jer, kao što sam rekao, stvari se brzo menjaju. Ne samo da bude prisutan na frontu, instruktor mora i da se bori, i to u različitim konceptima rata. Borbe u gradskim uslovima i zgradama suštinski se razlikuju od situacije u rovovima.

Morate proći kroz sve ovo. Jer većina onoga što pričate i pokazujete je ono kroz šta ste i sami prošli. Jasno je da postoji baza za obuku i materijali, ali vi u osnovi dajete svoj pečat, prenosite lično iskustvo. Zato što ste prošli kroz to, puzili kroz taj rov, videli svojim očima sve – i zato vam je lakše da isto objasnite ljudima. Ovo je mnogo efikasnije nego kada načitana osoba sve to objasni pametnim rečima – borcima je lakše da shvate. Zato što mnogi dolaze bez ikakvog iskustva. Mnogi nikada nisu ni držali oružje u rukama. Stoga, lično iskustvo i lična harizma instruktora igraju ogromnu ulogu u obuci.

Kada sa sigurnošću možete da kažete da je neko spreman za rat?

Nikad to ne mogu reći. Izvinite, rizikujem da zvučim nepristojno, ali vi vidite da li tip ima karakter i m..a ili ne. U stvari, sve pokazuje prva bitka, prvo granatiranje. Tada je jasno da li je osoba pribrana, razume šta radi što znači da ima veće šanse da ostane živ, ili u panici juri okolo. Stoga, tokom treninga, ne možete to reći odmah. Samo jedno se odmah može sa sigurnošću reći: ovaj će trajati dugo ili ovaj se neće dugo zadržavati.

Koje pitanje pravi borac sebi nikada ne bi trebalo da postavi?

U suštini, kada čovek uđe u rat trebalo bi odmah sebe da smatra već mrtvim. Rat zahteva da razmišljate o trenutnoj situaciji, a ne o ženama, deci, ljubavnicama, čamcima ili automobilima. Morate biti potpuno fokusirani na trenutnu situaciju. Ako čovek to ne razume, sigurno da će napraviti neku glupu grešku koja će dovesti do kraha. I često ne samo njegovog, već čitave njegove grupe.

Situacije mogu biti različite, ali on uvek mora da procenjuje trezveno, hladne glave. Jer kada razmišljate o svojoj porodici i prijateljima, o svojoj majci, ženi i deci, odvlačite pažnju od konkretnog zadatka, od posla. A mi imamo takav posao (za mene je to posao, ne znam za njih) koji zahteva da mislite, čujete, osetite. Nema drugog načina da se preživi!

Ovo nije prvi dan da se borim i još sam živ. Dakle, ratu treba dati sve. Svu svoju dušu, sve svoje misli iz prostog razloga da bi se živi vratili kući. Ko ovo brže shvati, zaslužuje sve pohvale.

Ali nemoguće je ovo čoveku ubaciti u glavu, svi su ljudi različiti. A psihološki, mnogi jednostavno nisu spremni. Ljudi su odlučili, da, imaju kuraži, došli su ovde, ali nisu zatekli ono što su očekivali. Jer na televiziji i u vestima je jedno, a u stvarnosti je sasvim drugo.

Iz kojih krajeva Rusije najčešće dolaze regruti?

Ljudi dolaze iz svih regiona Rusije i bivšeg SSSR-a. Teško je reći odakle dolazi više, a odakle manje. Ovde dolaze ljudi iz cele naše ogromne otadžbine. Bravo za sve njih! Ispostavlja se da u Rusiji – Rusiji i na teritoriji bivšeg SSSR – i dalje postoje muškarci koji ne žele da ravnodušno posmatraju šta se dešava. Oni žele da se ovo zlo brzo iskoreni.

Da li i kasnije ostajete u kontaktu sa vojnicima, da li pratite na kojim su delovima fronta, imate li povratne informacije od njih šta se dešava na ratištu?

Sa borcima koje sam obučavao i koji su mi bili potčinjeni, ostao sam u dobrim odnosima. Ponekad ih sretnem prilikom odlazaka u zonu borbenih dejstava. Da, održavamo kontakt, razgovaramo, znam gde je ko, na kojem pravcu se bore – sve te informacije dolaze do mene. Morate imati informacije. Ako ne posedujete informacije, ne vladate situacijom. Samo, na veliku žalost, mnogi više nisu živi – jer rat je po svojoj prirodi takav – ljudi ginu.

Gde ste se vi kalili za ovaj zahtevan zadatak?

Kada sam prebačen ovde, u ovu jedinicu, desilo se da sam imao najviše iskustva u učešću u borbenim dejstvima. Kada je stvoren ovaj centar za obuku, regrutovali su ljude sa borbenim iskustvom, sa dosta dobrog iskustva u borbenim dejstvima širom sveta i u ovom ratu. Dalje prenosim ono što mogu i znam.

Borim se 20 godina i još sam živ. Mislim da je ovo dobar pokazatelj. Činjenica da sam živ posle 20 godina ratovanja znači da mogu da predajem regrutima. Ranije sam komandovao raznim jedinicama i bio komandant bataljona, a sada predajem. Neko mora ovo da radi. Pored onoga što učimo, mi sami odlazimo na front, učestvujemo u bitkama, jer iskustvo je važno. Kako možete nešto naučiti ljude ako ne posedujete sopstveno iskustvo? Neprijatelj, protivnik, takođe uči svaki dan, preispituje iskustvo, menja pristupe. Dakle, bez čestog prisustva na prvoj liniji fronta, učešća u borbama, ne možete ništa nikog naučiti, jer onda ni sami ne znate ništa.