Bataljon "Somali": Kalašnjikov sa potpisom Seneke

"Somali" nije samo jedinica, već bratstvo koje je ratovalo od 2014. i kroz čiji istorijat i podvige se može opisati i revolt, i neustrašivost i istrajnost naroda Donbasa.

David Marčenko, pozivni znak "Filosof", zamenik komandanta čete bataljona "Somali", najveći je filozof među borcima, ratnik među filozofima. Na njegovom kalašnjikovu urezana su imena vrhova svetske filozofije. Rat je provukao kroz različite filozofske sisteme – od Hegelovog do Kantovog. Uveren u njegov viši smisao, spreman je da ga vodi do kraja. A kraj se, uveren je, nazire. I nije u korist ukrajinske strane.

Kada ste se pridružili ovoj jedinici, sa kojim motivom i možete li u nekoliko reči opisati koja je veza između brigade "Somali" i ideje slobode?

Ratujem od 2015. a bataljonu "Somali" pridružio sam se 2019. i zaista posvedočio da su veze naših momaka u jedinici sa idejom slobode neraskidive.

Interesantan je istorijat nastanka bataljona i to kako je dobio ime. Naime, u prvim fazama formiranja jedinice uglavnom su dolazili ljudi u civilu, samo sa oružjem, ali u japankama, šorcevima, nekakvim majicama, poneko u dukserici. Odnosno, mi nismo imali vojne uniforme i tako uparađeni civili izgledali su kao somalijski gusari.

Tako je nastalo ime "Somali". Ovo pričam i zbog toga da bih ukazao na činjenicu da ovde služe ljudi, obični, ali sa visokim osećajem za pravdu. Kada rat počne, motivi za učešće su različiti – nekog inspiriše osećaj moći, neko želi da obuče uniformu, neko da bi došao u posed nečeg. U bataljonu "Somali" su ljudi drugačijeg kova, oni koji su ušli u rat u civilnoj odeći u kojoj su se zatekli, sa oružjem u rukama i tako stali u zaštitu Otadžbine. Oni su, po zovu srca, došli da zaštite granice Donjecke Narodne Republike, ali i da učestvuju u izgradnji nove države. Bataljon nije bio opterećen nikakvim obavezama, ljudi nisu nosili uniforme, potpisivali ugovore i išli na konsultacije. Ne, oni su jednostavno iz ličnih ubeđenja došli da zaštite zemlju. I kada je došao trenutak da ti ljudi obuku uniforme, oni su tačno znali zašto to rade.

Pogledajmo kako je to bilo uoči specijalne operacije. Čovek dođe u regularnu armiju i uči da vozi tenk, ali on ne zna da li će ići u rat ili neće ići u rat – on jednostavno uči da vozi tenk. Uslovno govoreći, odredili su ga da bude tenkista i on razmišlja: "Da li ću ja ikada biti na frontu?". A kada momak iz bataljona "Somali" sedne u tenk, on iako još uvek ne ume da vozi, nepogrešivo zna da će sa tenkom ulaziti na pozicije protivnika, da će se gusenice zavrteti nad njihovim rovovima, da će ih zatrpati, pucati po protivniku, ulaziti u tenkovske duele. Odnosno, čovek zna zašto je potrebno da nauči da vozi tenk i to postaje njegova lična želja. Takva je volja svakog našeg borca.

Naveo sam primer sa tenkom. Ali to je slučaj i sa drugim oružjem. Na primer, ako čovek uzme u ruke mitraljez, on tačno zna zašto je to uradio. On je potpuno siguran da će sa mitraljezom biti na liniji borbe, ulaziti u zgrade, uništavati protivnika, uskakati u rovove... Niko se ne nada da će imati sreće, da će se negde provući ili mirno sedeti u zapećku. Ne, to nije slučaj sa našim bataljonom! Naš bataljon – to je kada čovek želi. To je izraz njegove unutrašnje želje. Nas nisu terali da uzmemo oružje , mi smo jednostavno shvatili – pred nama je surovi i prepredeni neprijatelj, a mi smo slobodni ljudi koji mogu i čija je dužnost da brane svoj slovenski svet.

Zato se mi i razvijamo brže od drugih vojnih jedinica. Brže učimo, stvaramo nešto novo, osmišljavamo nove taktike, strategije. Naš bataljon – to je izraz volje i slobode čoveka.

Ne bez razloga vaš pozivni znak je Filozof. Na kaišu vašeg kalašnjikova ispisana su imena vrhova svetske filozofije. Kako filozofija objašnjava ovaj rat?

Po mom mišljenju, ovo nije rat između dve države, tri civilizacije ili između nekakvih alijansi. Ovaj rat, upravo, čisto filozofski gledano, rat je protiv divljaštva. Naši ljudi su u velikoj meri obrazovani i postupaju po zakonu koji postoji u nekoj državi, a država pretpostavlja da je zakon idealan i da ne podleže kritici.

Ovo govorim u kontekstu odvajanja DNR i LNR i analogno i o Krimu. DNR i LNR su se odvojile iz Ukrajine i iz ugla ukrajinskog zakona to je kršenje ukrajinskog zakonodavstva sa čime se slaže i deo ukrajinskog naroda. Možemo li mi da promenimo zakonodavstvo zato što većina ljudi misli na drugačiji način? Kod žitelja DNR i LNR postoji druga volja – njihovi pogledi i moralni principi odlaze daleko iza okvira ukrajinskog zakonodavstva. A ukrajinska država, ukrajinski ustav su kršili ta prava i tu volju, i nastavljaju da krše prava Rusa koji žele da koriste ruski jezik.

Ali Ukrajinci ne shvataju u čemu greše. Tu se ogleda taj bezobrazluk, taj njihov svetonazor zbog kojeg nema razgovara.

Ideja pravednog rata opstaje kroz čitavu istoriju filozofije. Da li se rat u Ukrajini uklapa u ove definicije? Da li opravdanost podrazumeva i etičnost?

Pravedan rat je onaj koji se nije mogao izbeći. Rat je, da se razumemo, uvek loš, čak odvratan. Ali, ponekad, i to je tačno, rat može biti pravedan samo zato što ne postoji drugi izbor.

Konkretno, ovaj konflikt je pravedan rat kada nema drugog načina i izlaza. Pravedni rat se može početi, ali je važno znati i kada bi on trebalo da se završi.

Što se tiče toga da li opravdanost podrazumeva i etičnost, moj odgovor je – ne, naravno, ali ima slučajeva kada shvatate da se nije moglo postupiti drugačije. Etika i moral su kod svih različiti, razni su sistemi vrednosti, odnosno kod nekoga iza pojma etike stoji religija, kod nekog nauka. Zato svi mogu isti postupak da ocene i kao pravilan i kao nepravilan, a u kojoj meri je etičan o tome sud donosi onaj koji rasuđuje. 

Kant je u prvom krugu vaših omiljenih filozofa. Kako izgleda vaš kategorički imperativ i odakle dolazi spremnost da žrtvuje život za slobodu Otadžbine?

Moj kategorički imperativ praktično je isti kao kod Kanta i verujem da treba poštovati ovu maksimu kako bi ona postala sveopšti zakon.

Ja bih samo prostornoj kategoriji dodao i onu vremensku. Imanuel Kant govori samo o prostranstvu, ali pravila koja prihvatamo trebalo bi da postanu jednaka za sve i u Španiji, Americi, Rusiji ili možda Meksiku, i pod pretpostavkom da je reč o drugim vremenskim jedinicama. Naprosto, istovetna situacija se može desiti u drugo vreme ali ta činjenica ne bi smela da oslabi snagu maksime.

Šta mene lično motiviše da rizikujem život za Otadžbinu? To je u prvom redu povišen osećaj pravde. Drugo, to je iskustvo jer mi smo dugo u ratu, poznajemo pravila rata i znamo kako se neke situacije mogu izbeći. Zato mi možemo da podižemo ulog i da iz riskantnih situacija izlazimo celi i nepovređeni.

Kako iščitavate Senekine reči da se veliki ljudi raduju nevoljama kao borci bitkama? Može li se čovek osloboditi straha?

Svako od nas ima predstavu o sebi. U kojoj meri je borac i hrabar ratnik najbolje će proveriti u borbi. Zašto se veliki ljudi raduju problemima? Zato što noseći se sa njima shvataju ko su oni u suštini i tada se pokažu kao takvi kakvim su sebe zamišljali i tome se raduju, ili, ukoliko ne, oni onda streme tome.

Pošteno govoreći, strah ne pobeđujem nikako. Strah nekako sam odlazi i nestaje. Naravno, nikada u potpunosti. Osećaj straha je zamenila uzbuđenost ili uznemirenost. Pred izvršenje nekog zadatka uznemirenost uvek postoji zato što se rat menja, nešto može da krene naopako, može da se desi da je neko nešto zaboravio. Odsustvo straha dolazi i sa iskustvom. U što većem broju borbi učestvuješ i potom razmišljaš o tome i iznosiš pravilne zaključke i ishodišta, ne ponavljaš greške i vidiš da si umešan u tome, lakše ulaziš u nove bitke.

Prošli ste kritične tačke – učestvovali u oslobođenju Marijupolja i bitkama na najosetljivijoj tački avdejevskog pravca odakle se godinama granatira grad Donjeck. Koju biste od ovih bitaka nazvali presudnom?

I bitka i za Marijupolj i bitka na pravcu Avdejevke na mene su ozbiljno uticale. Teško ih je porediti jer je reč o sasvim različitim formatima. Bitku za Marijupolj sam doživeo na jedan a za Avdejevku na drugi način. Bitka za Avdejevku me je naterala da učim u teškim i opasnim uslovima. To su neprijatne uspomene. U Avdejevki je bilo sve mnogo surovije.

Da li su u ovom trenutku bitke u toku, kako procenjujete situaciju na frontu?

Situaciju na frontu je jako teška ali međutim i prelomna: jer je ukrajinska država iscrpela resusrse dok smo mi istovremeno uspeli  da stvorimo i formiramo novu armiju i kadrovsku rezervu neverovatnih razmera.

Početkom SVO mi smo imali donjecke i luganske jedinice, rusku armiju i mnogo različitih dobrovoljačkih formacija. A sada imamo i donjecke i luganske jedinice, i više dobrovoljačkih jedinica, ali i takođe rezervnu vojsku koja još nije ulazila u bojeve, zatim kadrovsku rezervu iz iskusnih boraca, koji su već bili u ratu.

 Da podvučem, mi smo formirali tri ogromne armije-onu koja sada ratuje, rezervnu i armiju koja se može staviti u stroj svakog dana.  Za to vreme ukrajinska armija je razrušena do temelja. Ukrajinski vojnici su visoko motivisani ali samo do trenutka  dok ne dođu do linije fronta.

Da li u njihovim nastupima prepoznajete obuku stranih instruktora i koliko se moćnim pokazalo zapadno oružje u borbama koje se vode?

Momci ili deca od 18 ili 30 godina koji su bili obučavani u inostranstvu su naša omiljena kategorija.

Posle obuke u Velikoj Britaniji i Nemačkoj oni postaju uvereni da su odlični vojnici, da su sve naučili i da sada samo mogu doći i ubijati Ruse. Na kraju sve bude drugačije. Ovi vojnici kreću u juriš i pored njih pada granata. Neko gine, neko biva ranjen, a oni beže na sve strane bacajući oružje i ostavljajući ranjene i poginule. Ovo se dešava posle obuke u inostranstvu. Oni su nesposobni za borbene operacije. Jedino što imaju je motivacija pre borbe.

Kada je reč o zapadnom oružju, da, ono im pomaže, i zahvaljujući njemu front se još uvek drži. Samo, ta količina koju im isporučuju sada već nije dovoljna.

Čime će se završiti pokušaj ukrajinske kontraofanzive?

Pokušaj kontraofanzive završiće se gubitkom velikog dela ukrajinske teritorije. Kada mi u jednom trenutku počnemo da kidamo liniju fronta, kada bude izdata naredba, oni neće moći da izdrže jer nemaju nikakve rezerve i resurse. Mi smo sada već skoro istrebili ukrajinsku armiju i uskoro krećemo daleko, daleko, i biće nemoguće zaustaviti nas.