Svedočenje iz Luganska: Smrt na ukrajinski način
Ukrajinske snage, stacionirane u zgradi staračkog doma u naselju Krasnjanka, zabranile su evakuaciju starih i invalidnih lica, koristeći ih kao živi štit. Zatim su, povlačeći se, zapalile dom ostavljajući ljude u plamenu
Nikolaj Dolgačjov je glavni urednik televizije u LNR, na ratnom području gde vesti nisu daleki izveštaji nego isečci iz stvarnosti koju žive i svedoče gledaoci.Novinari ove kuće redovno izveštavaju iz zona gde često nema komunikacije, koje su izložene stalnim granatiranjima i u kojima se vode borbe...
Uz svu odgovornost glavnog urednika, kaže Dolgačjov, postoji i onaj emocionalni momenat, važan i složen. U takvim okolnostima izgrađen je sistem rada koji podrazumeva da se preko ljudi u pratnji i poznanika, na svakoj etapi, može očekivati pomoć, povezivanje i kontakt sa grupom. Tokom Specijalne vojne operacije bilo je mnogo situacija koje su nosile predznak visokorizičnih.
Za svoj novinarski rad Nikolaj Dolgačjov je dobio najviša priznanja. Sa njim razgovaramo o situaciji na frontu, tragovima ukrajinskih zločina i očekivanjima ljudi iz Odese i Lavova koji su se pridružili ruskoj vojsci.
Kakva je trenutno situacija u LNR? Da li se i na kojim tačkama vode borbe i u kojoj meri su oslobođena naselja izložena riziku od granatiranja ukrajinske strane?
Teritorija Luganske Republike je gotovo u potpunosti oslobođena. Mala područja na severozapadu republike su i dalje pod kontrolom neprijatelja, ali borci iz Luganska aktivno ratuju. Svi sa velikom pažnjom pratimo dešavanja na liniji fronta dugačkoj više od hiljadu kilometara. Glavni pravac našeg rada su zone odgovornosti Drugog armijskog korpusa, odnosno onih jedinica koje su formirane u Luganskoj Republici. Tu rade i jedinice ruskih vazdušno-desantnih trupa kao i specijalci Ahmata. Skupa, to je jedno vojno bratstvo.
Glavni napeti delovi fronta koje mi neposredno pratimo su linija Kremenaja-Svatovo, gde traju intenzivne borbe, to je takođe Kupjanski pravac (kod grada Kupjansk u Harkovskoj oblasti), zatim gradovi Donjecke Narodne Republike i teritorija iza njih, gradovi Artjomovsk i Soledar.
Situacija je napeta i u gradu Seversk koji je u rukama ukrajinskih formacija, ali su naši borci već na njegovim prilazima.
Snimci iz Severska pokazuju da se borbe vode na brisanom prostoru gde se sve vidi kao na dlanu. Da li je ova tačka u tom smislu i najranjivija za obe strane u sukobu?
Bitke se odvijaju na poljima, odnosno na otvorenom prostoru gde je sve pregledno. Neprijatelj vidi naše borce, naši borci vide neprijatelja. Borbe su veoma intenzivne i žestoke. Linija fronta se u ovom pravcu ne menja mnogo, ali se intenzitet borbi takođe ne smanjuje. Naša artiljerija je stalno na zadatku, a dronovi kamikaze se aktivno koriste.
Koliko su bespilotne letilice promenile način ratovanja?
Uopšte, bespilotne letelice su postale nova reč u veštini ratovanja. Njihova masovna upotreba značajno je promenila prirodu borbenih dejstava jer podrazumeva danonoćni sistem za praćenje linije fronta i mogućnost udara. Dron kamikaza radi mnogo tačnije i efikasnije od ostalih dronova. Sa dovoljnim brojem ovih dronova moguće je zaustaviti skoro svaki pokušaj napada. To rade naše jedinice. Pored toga, uništena su utvrđena područja, oprema i ljudstvo neprijatelja. Tokom dana intenzitet neprijateljstava je izuzetno visok, a noću opada. Ali postepeno razlika između dana i noći nestaje, jer se sve više koriste dronovi sa termovizorima i uređaji za noćno osmatranje.
Iz redova funkcionera LNR Sergej Lavrov je imenovao Rodiona Mirošnika za ambasadora zaduženog za pitanja ukrajinskih zločina počinjenih u ovom ratu. Da li su zločini ukrajinske vojske tema kojom ste se bavili, i šta o tome govore izveštaji sa terena?
Postoji veliki broj dokaza i neporecivih činjenica koje svedoče o razmerama zločina ukrajinskih formacija na okupiranim teritorijama Luganske Republike.
Po oslobođanju gradova na teritotiji LNR – Šćastja, Stanica Luganska, Novoajdar, Starobeljsk, Svatovo, Kremenaja, Rubežnoje, Severodonjeck, Lisičansk – otkrivene su neonacističke, vojne baze ukrajinskih snaga bezbednosti u kojima su bili smešteni centri za mučenje disidenata, odnosno građana za koje su postojale dojave da ne gaje simpatije prema aktuelnom kijevskom režimu. Pronašli smo svedoke i žrtve ovih zločina.
Takođe, bio je slučaj u blizini grada Kremenaja. Između gradova Kremenaja i Rubežnoje nalazi se naselje Krasnjanka u kojem je bio smešten starački dom. Ukrajinske snage, koje su bile stacionirane u zgradi doma, zabranile su evakuaciju starih i invalidnih lica, a kada su se naše snage približile oni su naprosto zapalili dom sa živim ljudima. Bili smo u ovoj zgradi, gde je stradalo na desetine ljudi. Nekoliko preživelih je svedočilo o tome šta se dešavalo, kako je ukrajinska vojska postupala prema njima, kako su zapaljeni a zatim ceo slučaj zataškan – to je očigledan dokaz ratnih zločina ukrajinskih snaga bezbednosti. Prikupljeni dokazi osnov su krivičnog postupka koji je pokrenuo Istražni komitet Ruske Federacije.
Ljudi u plamenu, zvuči kao repriza Odese…
Iznenađujuće? Vidite, postoji mnogo sličnih priča.
Kada smo ulazili u oslobođena područja, u podrumima smo nalazili civile sa decom. Vojska na obe strane a oni u podrumu. I šta vidite? Zapanjujuće drugačiji odnos prema civilnom stanovništvu, prema običnim miroljubivim ljudima.
Ukrajinske snage bezbednosti su primoravale ljude da ostanu u podrumima uprkos visokom stepenu opasnosti, nisu ih evakuisali niti pokušali da im pruže pomoć. Ljudi pričaju o njihovim grubostima, o tome kako su nedelje provodili u podrumima bez hrane a neretko samo sa prljavom vodom za piće. To je čudno.
Naše jedinice su uvek pokušavale da pomognu civilnom stanovništvu da dođe do resursa, da ih, ako je moguće, evakuišu iz opasnih područja. Jer, to su naši ljudi iako su dugo živeli u Ukrajini i poseduju ukrajinske pasoše. Sada u oslobođenim oblastima koja su pretrpela razaranja Rusija obnavlja domove.
Iz plamena sukoba građane nije samo evakuisala ruska vojska već i vojni dopisnici, o čemu se malo zna.
Svi smo bili uključeni u proces evakuacije – i vojska i ratni dopisnici. Izvodili smo ljude sa linije borbe čim bi se ukazala prilika, čim bi pronašli koridor za izlaz, pod vatrom i kišom granata sa ukrajinskih pozicija.
Čini se da je u tom smislu novinarstvo u Rusiji pretrpelo transformaciju i od pukih posmatrača novinari su prešli u kategoriju ljudi koji mogu da pomognu onima koji pate, onima koji se nalaze u teškim životnim situacijama. A kada postoje takve prilike, ne treba ih propustiti.
Radite sa vazdušno-desantnim snagama. Kakav ste utisak stekli, kakav je moral u ovim jedinicama, nivo obučenosti i koji su izazovi sa kojima se suočavaju?
Da, radimo sa padobrancima. Reč je o jednoj od najefikasnijih jedinica na prvoj liniji fronta. Padobranci čine snažno vojno bratstvo, imaju razrađene veštine, dobru tehnologiju, kvalitetnu opremu, visok moral i odlučnost da pobede. Padobranci redovno izvode aktivne ofanzivne operacije i sprovode aktivnu odbranu na mnogim sektorima fronta, po pravilu onim gorućim. Zasluge za značajan deo uništene neprijateljske tehnike i ljudstva pripada upravo njima.
Kako ocenjujete rad drugih borbenih jedinica i stepen koordinacije?
Duž cele linije fronta ruska armija deluje na moderan, nov način – koordinisano i sa visokim učincima. Visoku efikasnost pokazao je korpus – jedinice prvobitno sastavljene od stanovnika Donjecke i Luganske Republike, koje su značajno tukle neprijatelja. Vidimo kako efikasno rade specijalne snage Ahmata sastavljene od stanovnika cele Rusije koji su obučeni i stekli veštine u Čečenskoj Republici i koji se, predvođeni čečenskim komandantima, nalaze se na prvoj liniji fronta. Takođe, borci u mobilisanim jedinicama koji su prošle godine slovili za početnike danas su iskusni ratnici.
Povrh toga, mi imamo vazdušnu nadmoć. Svi vazdušni ciljevi, neprijateljski avioni i helikopteri dopremljeni iz zemalja Istočne Evrope brzo se uništavaju. Naša artiljerija radi besprekorno duž cele linije fronta. Ukratko, ruska vojska uspešno uništava ciljeve, izvršava borbene zadatke i sistematski lomi kičmu vojnoj mašineriji aktuelnog kijevskog režima. Ovaj posao će neminovno biti završen.
Boravili ste u Ukrajini uoči Majdana 2014. Da li se tada naziralo ono što će kasnije kulminirati paljenjem ljudi u Odesi i mržnjom prema svemu ruskom?
Godine 2014. krenuo sam na službeno putovanje iz Zapadne Ukrajine, Lavova i Lucka a zatim kroz Centralnu Ukrajinu – Kijev do Krima koji je 2014. ponovo postao ruski, odnosno vratio se kući.
U to vreme, u Zapadnoj Ukrajini bilo je očigledno da će mržnja koju su raspirivale neonacističke grupe rezultirati ratom, samo je bilo nejasno o kakvom ratu će biti reč. Pretpostavke su išle u pravcu da bi mogao izbiti rat između Zapadne i Centralne Ukrajine. I sami banderovci su se spremali za borbu sa Kijevom, polazeći od pretpostavke da je Kijev ruski grad dok je u zapadnim krajevima vlast bila u njihovim rukama. Desio se Majdan. Prevarom i silom uspeli su da preuzmu centralnu vlast u Kijevu. Posle toga je bilo potpuno jasno šta će se uslediti.
Lavov je smatran jezgrom banderovaca, ali u kojoj meri je sam narod bio spreman da se povinuje njihovim ciljevima?
Šetao sam ulicama Lavova 2014. kada su naoružane ilegalne prozapadne grupe preuzele vlast u ovom gradu, ali na ulicama su ljudi i dalje razgovarali jedni sa drugima na ruskom. Kada sam pričao ruski, uvek sam nailazio na normalne sagovornike. Postoji uverenje da, što je region Ukrajine zapadniji da je više probanderovski, ali trebalo bi znati da je značajan deo stanovništva u to vreme bio ruski.
Onda se desila tragedija u Odesi i postalo je jasno da ona neće odmah biti oslobođena. Najbrutalnijim nasiljem, spaljivanjem ljudi, Ukrajina je pokušala da zadrži ovu teritoriju unutar svojih granica.
Da li je Odesa ukrajinska u meri u kojoj je ucenjena svaka ruska glava i koliko dugo je moguće držati građane ovog grada pod opsadom, budući da postoji podatak da su ljudi iz Odese našli način da se priključe ruskim dobrovoljačkim jedinicama na frontu?
Nije moguće zadržati ljude i gradove nasiljem i ograničavanjem sloboda. Uveren sam da će Odesa biti oslobođena tokom SVO i uz podršku lokalnog stanovništva. U redovima dobrovoljačkih jedinica koje se bore na frontu ima dosta ljudi iz Odese, takođe iz Harkova i Kijeva, raznih gradova Ukrajine, uključujući i Lavov. Poznajem ljude koji žele da se vrate svojoj kući, u Lavov, oslobođen od neonacizma.
Planirate snimanje dva filma, od kojih jedan – rekvijem za mrtve. Koliko je boraca, koji su kasnije izgubili život u borbama, zabeležila vaša kamera, i kakav osećaj imate kada se vratite na te snimke?
Da budem iskren, ne želim da pričam o filmovima dok realizacija projekta ne uđe u ozbiljnu fazu. Ali, da, činjenica je da i naše jedinice trpe gubitke, a svaki gubitak odjekuje bolom u srcu. Rat nije samo radost pobeda, već i gorčina gubitaka. Mnogi drugovi sa kojima smo blisko sarađivali, komunicirali i sprijateljili se, nisu više sa nama.
U borbi je poginuo komandant brigade Denis Ivanov, pozivni znak Taškent, heroj Rusije, zatim izviđač sa pozivnim znakom Homjak a onda i artiljerac Čapaj. I to zaista nisu izolovani gubici. Naši borci žrtvuju zdravlje i život za slobodu, za odbranu Rusije, za odbranu pravde, za uspostavljanje pravednog poretka, za oslobođenje istorijski ruskih teritorija i za oslobođenje Ukrajine, koja se nalazi u žilavim kandžama neonacizma, režima koji emituje toliku mržnju i pokazuje spremnost na takvo nasilje da se tolika količina neljudskosti ne može tolerisati. A za slobodu morate platiti visoku cenu.
Sa Narodnim frontom učestvujete u akcijama prikupljanja pomoći za potrebe boraca na frontu. Koliki je odziv građana i ko sve oseća potrebu da pomogne vojsci?
Pomoć frontu i borcima važna je oblast rada Narodnog fronta, društvene organizacije koja ujedinjuje mnoge ljude širom Rusije i van njenih granica. Svako vozilo, transport, helikopter, uređaj za noćno osmatranje i druge tehničke inovacije za elektronsko ratovanje – neprocenjiva je pomoć u izvođenju borbenih dejstava i ujedno način da se sačuvaju životi naših vojnika. U tom smislu shvatamo da mi ne bacamo drva na ratnu vatru, već omogućavamo brži početak mira.
Jer, kada se slomi vojna kičma neonacističkog režima, počeće da oživljavaju teritorije koje su bile pod njihovom kontrolom, uslediće preporod i normalan život sa mogućnošću da svaki čovek ostvari svoja prava. I tada će svako moći da koristi svoj jezik – ruski, ukrajinski, mađarski, rumunski ili bilo koji drugi.
Upućeni ste i na Krim, uostalom, bili ste i član Putinovog saveta za izgradnju Krimskog mosta. Koja prava danas na Krimu uživa stanovništvo čiji je izbor ukrajinski jezik?
Na Krimu, koji je u sastavu Ruske Federacije od 2014, jedan od zvaničnih državnih jezika je i ukrajinski. Koristi se u institucijama, deca mogu na njemu da pohađaju nastavu, a na njemu mogu da se vode i sudski sporovi. Sada postoje tri jezika sa stanovišta upotrebe: ruski, ukrajinski i krimskotatarski iako tek oko deset odsto stanovništva Krima čine krimski Tatari.
Istovremeno, više od polovine stanovništva Ukrajine koje govori ruski lišeno je prava da koristi ovaj jezik. A, interesantna je činjenica da čak i na frontu, tokom radio presretanja, u većoj meri čujemo ruski nego ukrajinski. Takođe, ratni zarobljenici su uglavnom ljudi koji govore ruski i koji nisu želeli da se bore. Zaključak se nameće: neonacistički režim podržan od strane Zapada primorava rusko stanovništvo Ukrajine da se bori protiv Rusije.
