Ispovest bivšeg robijaša, borca Štorm Z: Greh iskupljen krvlju za Otadžbinu

Malo koja jedinica na frontu toliko intrigira rusku i svetsku javnost i gotovo da ne postoji ni jedna o kojoj se toliko malo zna koliko o Štorm Z (u prevodu: Oluja Z) – specijalnoj formaciji sačinjenoj od bivših zatvorenika koji su slobodu platili učešćem u SVO. Nazivali su ih bombašima samoubicama, duhovima rata, krvavim prestupnicima, najhrabrijim i nejneustrašivijim ratnicima, plaćenicima, izdancima ruskog naroda, pastorčadima Ministarsva odbrane...

Sve su to proizvoljene ocene, kaže pozivni znak "Sveti" jer, dodaje, da bi pričao o Štorm Z, moraš biti deo Štorm Z. A samo je jedan put do ove jedinice i njegova polazna tačka je tamnica. Ishodišna, pitam. Ishodišna je iskupljenje greha, odgovara borac koji je odslužio gotovo celu kaznu od 21 godinu robije da bi ostatak zamenio za front.

Štorm Z pokriva goruće tačke fronta, od južnog donjeckog pravca do Zaporožja.

Šta je prava istina o Štorm Z?

Reč je o dobrovoljcima koji su iz različitih razloga doneli odluku da uzmu učešće u SVO-u. Napominjem da razlozi mogu biti duboko lični. Među ratnicima Štorm Z veliki je broj iskrenih patriota koji se bore za svoju zemlju. 

Da li je tačno da je Štorm Z sastavljen isključivo od bivših robijaša, ili je reč o mešovitoj jedinici?

Štorm Z je sastavljen od bivših zatvorenika.

Kako, u kom trenutku donosite odluku da postanete deo jedinice i uđete u zonu gde sloboda ima svoju cenu i ona se plaća u krvi?

Odluci da uzmem učešće u ratnim dejstvima prethodilo je dugo, gotovo godinu dana, razmišljanje. Želju za učešćem osetio sam istog trenutka kada su među našim ljudima počele da struje nezvanične informacije da je tako nešto moguće. Ali sama odluka je doneta mnogo kasnije.

Šta prethodi vašoj odluci, kako se ona kalila, kako ste merili kategorije – zatvor, prestup, greh, sloboda, pokajanje, možda iskupljenje, najzad, otadžbina?

Šta sam sve prošao je tema za poseban razgovor... Prvi Čečenski rat. Zarobljeništvo. Prva zatvorska kazna. Za tri godine druga, u trajanju od 21 godine. Priče su ozbiljne.

Sledi spoznaja Boga. Promena pogleda na svet. Pokajanje. Život u hramu, u koloniji, 15 godina – od iskušenika (čišćenje hrama, terena, popravke itd.) do starešine zajednice. Porodica – ćerka. Porodica, a posebno dete, bio je jedan od razloga da se odlučim za učešće u SVO.

Država nam je dala šansu da počnemo život "od nule". I ja sam, kao i mnogi drugi, želeo da "očistim" svoju biografiju... Čak i po cenu života. Da se ​​iskupim krvlju, da tako kažem.

Osim toga, na kraju svoje dugačke kazne (u trenutku odlaska u zonu SVO već sam od 21 godine odležao 19 godina i devet meseci) počeo sam da shvatam da mi u zoni više ne ide ka bolje, da kao osoba stagniram. Počeo sam da primećujem u svom unutrašnjem biću nešto što mi se nije dopalo, nešto što se moglo ispraviti samo napuštanjem zone.

Da li se patriotizam može meriti izrečenim kaznama? Vara li utisak da rodoljublje kroz zatvorske rešetke lakše struji nego kroz salone?

Ovo nije jednostavno pitanje. Među svim slojevima našeg društva ima patriota, ima onih ravnodušnih kojima je svejedno, i onih koji su intimno svom snagom svojih iskrivljenih uverenja protiv interesa države. "Zatvorenicima" je verovatno lakše da donesu odluku – često nemaju šta da izgube osim života.

Sa kojim uverenjima su vaši saborci pristupili frontu?

Većina je htela da se "očisti", iskoristi šansu da "počne iznova" i da taj početak bude ispravan.

Nekima je preostalo značajno vreme do isteka zatvorske kazne. Reći da su svi došli na front vođeni patriotskim osećanjima bila bi laž. Ali momci su bili spremni da pošteno rade svoj posao i radili su ga. Patriotizam je, naravno, bio prisutan.

Tokom učešća u borbenim dejstvima, komunikacije sa lokalnim stanovništvom, svedočenja okrutnog odnosa neprijatelja prema ljudima koji žive na ovoj zemlji (na sopstvenoj zemlji), u mnogima su se probudila patriotska osećanja.

Da li je tačna informacija da su vam poverene najosetljivije tačke i zadaci i da su glave pojedinaca ucenjene od strane VSU milionima grivni?

Jedinicama Štorm Z je po pravilu namenjena prva borbena linija, izložena snažnoj neprijateljskoj vatri, gde ponekad nema oficira iz glavnih jedinica Ministarstva odbrane. Nama komanduje bivši član kaznene kolonije. Nama je poverena odbrana i zadržavanje naših pozicija. Drugo, naravno, napadi. I priprema položaja (rovova, zemunica) na liniji vatre. Moja jedinica nije obavljala druge zadatke.

Imali ste ratno iskustvo pre ulaska u zonu SVO?

Da, služio sam u redovima Oružanih snaga Rusije, dobrovoljno sam se prijavio da učestvujem u borbama na teritoriji Čečenije. To je bio Prvi čečenski rat. 

Kada oblačite uniformu vi ste spremni – na rat, rizik, smrt?

Da, naravno. Znam šta je rat od svoje 19. godine iako je čečenski, neizostavno, bio drugačiji. Ali video sam krv, smrt. I bio spreman da rizikujem. Prema smrti se odnosim kao vernik, ma gde me zatekne – u ratu, zatvoru ili kod kuće. Ali nisam lišen osećaja straha. Imam za šta da živim.

Šta je to "Crvena kolonija" o kojoj tek povremeno prostruje nedorečene informacije?

"Crvene zone" se obično nazivaju one u posebnom režimu, tj. gde se ne živi "po konceptu", gde život nije podložan hijerarhiji i zakonima.

Među popravnim kolonijama postoje i kolonije opšteg režima u kojima kaznu, po pravilu, izdržavaju "pioniri" (oni koji su prvi put osuđeni na kaznu zatvora, prim. aut). Takođe postoji strogi režim za "pionire" koji su počinili teška krivična dela. I strogi režim za ponavljače. Postoje i kolonije sa posebnim režimom za "nepopravljive" recidiviste sa posebno opasnim počinjenim delima.

Inače, u jedinicama Štorm Z ratuju i borci iz zona posebnog režima. Uopšteno govoreći, mesta pritvora se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. I ovo je, mislim, tema za poseban razgovor.

Na kojim delovima fronta deluje Štorm Z?

Štorm Z pokriva sve sektore fronta, mislim. Izvršili smo zadatke na pravcu južnog Donjecka. Znam da se jedinice Štorm Z bore i na Zaporoškom frontu. Zadaci su isti bez obzira na kojoj tački "linije fronta" se bore – priprema položaja, odbrana, juriši, čišćenje.

Kakve ljude prepoznajete pored sebe? Kako objašnjavate paradoks – robuješ u državi, gineš za otadžbinu?

Tako je sa ruskim narodom od pamtiveka – ljudi su spremni da daju život za Otadžbinu. Među bivšim zatvorenicima su deca i unuci onih koji su se u prošlom veku borili protiv fašizma. Sećanje generacija. Inače, u tom ratu, Velikom otadžbinskom ratu, postojale su slične jedinice – takozvani "kazneni bataljoni".

Opišite to vojno bratstvo – kakav je kodeks unutar njega, koje vrednosti se poštuju, da li blizina smrti čini čoveka besprizornijim ili plemenitijim?

Došli smo u zonu SVO kao već formirano bratstvo, sa svojim posebnim kodeksom. Borbe su možda korigovale pojedince ali, na žalost, ne uvek nabolje.

Generalno, verujem da ništa ne može učiniti čoveka savršenim. Blizina smrti otkriva sve strane čovekove duše. Ne samo one lepe. Neki postaju plemenitiji i spremni da "dušu polože za drugog", dok neki traže priliku da izbegnu rad na prvoj liniji fronta i sede u pozadini. Blizina smrti često podstiče čoveka da se seti Boga, počne da mu se moli i da mu zahvaljuje.

Koliko je vaših saboraca poginulo od trenutka formiranja jedinice?

U proseku je život izgubilo oko četvrtina momaka. Na primer, u vodu kojim sam komandovao na početku ulaska u zonu SVO, od 22 ljudi, poginulo je njih osam.

U jednom trenutku doživljavate lični i duboki preobražaj. Kako izgleda susret sa Bogom?

To se dogodilo mnogo pre SVO. Godina 2005. ležao sam u samici (strogi uslovi pritvora) u popravnoj koloniji visokog stepena bezbednosti. Tamo sam doživeo "preobražaj" – analizirao sam i preispitivao ceo svoj život, i postupke. Došao sam do spoznaje šta su to greh i strast. Tu sam počeo da razmišljam o mogućnosti ispravljanja, o pokajanju... Došlo je do prevrednovanja. Zatim su usledile godine ličnog unutrašnjeg rada, borbe sa samim sobom.

Moj susret sa Bogom verovatno se još nije dogodio. Možda je Gospod samo dotakao moje srce. Radujem se susretu sa Njim – "Radujem se vaskrsenju mrtvih i životu sledećeg veka. Amin."

Kako izgleda ulazak u bitku?

Dobijamo zadatak. Izvršavamo zadatak. To je ukratko. Nešto ozbiljnija elaboracija zahteva pravljenje razlike između borbi. U nekim slučajevima, potrebno je izbeći otkrivanje do poslednjeg trenutka, u nekim je neprihvatljivo dozvoliti da se vatra zaustavi i tako od samog početka... Bitka u našem jurišu se razlikuje od bitke prilikom napredovanja neprijatelja.

Čemu vas je ovaj rat naučio?

Postoji takav vic: Čovek pada sa nebodera. Dok leti, on razmišlja o tome da će ako ostane živ voleti svekrvu, nositi ženu na rukama, odreći se svih loših navika... Preživeo je. "Uh! Kakve sve gluposti padaju na pamet..."

Ovo je humor. Sad ozbiljno – naravno, svaki rat i mogućnost smrti uče čoveka da voli, ceni život, odbaci sve nepotrebno i preispita sistem vrednosti... Ako je čovek iznutra na to spreman. Lično, pristupio sam preispitivanju vrednosti pre mnogo godina. Verovatno je ovaj rat donekle izoštrio moja osećanja, misli, želje, ojačao moje životne planove. I još jednom me podsetio da uvek imam za šta da se zahvalim Bogu.