Sveštenik na frontu: Niko nas neće posvađati sa muslimanima

Sveštenik, duhovnik i humanitarac, otac Leonid Leontjuk, nastojatelj Sretenjskog hrama iz Karelije, na frontu je proveo više od 200 dana. Razgovor sa njim analiza je duhovne dimenzije SVO ispričana kroz susrete tri ratnika –jednog koji služi Otadžbini, drugog zavetovanog Hristu i trećeg – Alahu. Zadatak im je isti.

Izdvajamo delove.

"Zbog načina izvođenja borbenih dejstava, sve se dešava u mraku, rano ujutru ili kasno noću. Izlazim iz jarko osvetljenog bunkera u mrkli mrak. Preda mnom stoji grupa spremna za borbeni zadatak ali ja ne vidim nikoga. Osećam njihovo prisustvo i čujem kako dišu. I blagosiljam ih pred borbu - Gospod je sa vama. Znam da ovo nije obična vojska, nju predvode sveti ratnici".

Kako izgledaju vaši susreti sa borcima na frontu-šta im kroz razgovore poručujete i šta je to za čim oni tragaju? 

Razgovaram sa željom da sprečim da se ti ljudi ozlobe, da ne zaborave svoju ljudsku prirodu, da ne dođu u situaciju da bez razmišljanja slede naređenja. Oni razumeju da se bore za našu veru, za veru pravoslavnu, za to da naša vera pobedi ovde na zemlji. Znaš, reći ću više, veoma je prijatno razgovarati sa mladim ljudima koji za razliku od starijih nisu ogrehovili u ovozemaljskom životu. Mladost je burna, ali čista i neokrnjena, i oni sami dolaze i interesuju se.

Kada se čovek direktno suočava sa smrću i ne zna šta će se desiti kroz 10 ili 15 dana, u toku borbi ili čuvanja nekog objekta od neprijatelja, on može da se uzda samo u Gospoda. I nije reč samo o pravoslavnima, već i našim borcima muslimanske veroispovesti. Bio je takav slučaj da smo došli na položaj gde su se samo 40 minuta ranije vodile borbe. Zatičemo pet boraca, trojica iz Turinice. Dok pripremamo službu kako bi pričestili pravoslavne borce, prilazi mi jedan znatiželjan Turinac. Objasnio sam da ćemo pričećšem prineti beskrvnu žrtvu Bogu u vidu hleba i vina i da će Gospod ne samo pomoći, već zajedno sa borcima podnositi sve sve muke i nevolje. "Želim da vaš Bog bude sa mnom", rekao je, i kao prvi korak predložio sam krštenje, i ime po velikom ravnoapostolskom knezu Vladimiru. Gledam, izviruje tek kršteni Vladimir iz rova, i viče: Baćuška, ovo je neverovatno, na 400 metara od nas ide bitka, ali oni razmenjuju municiju dijagonalno, kao da nas nema. Ne iskušavaj Gospoda, Vladimire, rekao sam i na trenutak i sam osetio da naša misija nije samo da privodimo ljude ka spasenju, već i da svedočimo kakva se čuda dešavaju kroz taj čin. To je neka vrsta duhovnog iskustva koje delimo sa drugim ljudima. 

U zonu SVO, muslimani dolaze sa Kuranom. Kako reaguju kada u jedinici vide pravoslavnog sveštenika?

Nedavno sam prilikom obilazaka jedne jedinice sreo muslimana iz Peterburga, koji je završio medresu. Kada sam se spustio u rov, on se tako polako, pažljivo približavao da sam pomislio da verovatno razmišlja o tome kako je došao pravoslavni sveštenik sa idejom da ga agituje i opravoslavi. Odmah sam mu preneo velike pozdrave i molitve od naših muslimana iz Karelije i poklonio mu Kuran. Ispostavilo se da je to bila veoma ugledna izdavačka kuća i čovek je počeo da plače. Zagrlili smo se, i plakali u rovu. Sledeći put kada sam došao, on je pritrčao da me pozdravi i našalio se: "Eto, baćuška dolazi, i musliman ga prvi s najvećom radošću dočekuje". U susretima sa muslimanima, mi znamo da radimo zajedničku, ispravnu stvar - poštujemo i štitimo svoju otadžbinu.

Bili ste gost komandanta specijalnih čečenskih snaga Apti Alaudinova. Kako su vas dočekali borci jedinice Ahmat?

Bio sam kod Apti Alaudinova. Mnogo sam naučio kada mi se Alaudinov obratio rečima: Baćuška, kada Isa dođe drugi put, ja ću istupiti pred njega i reći "Isa, ja sam ratovao sa tvojima".  

Dragoceno je videti tu molitvu pre jela, oni se mole se na svoj način, ja na svoj, i komandanta koji pokazuje pravoslavnim vojnicima da se ugledaju na mene. O tome sam pričao u februaru, tokom još jedne posete frontu. Sećam se, na kraju molitve prišao mi je jedan musliman i zatražio blagoslov, a za njim su počeli da prilaze i ostali. Nije ni vreme ni mesto kada treba voditi teološke sporove. Ovde svi imamo jedan cilj i svi smo svesni da se odupiremo šejtanu - neprijatelju koji se bori za ljudske duše.

Kako izgledaju vaši susreti sa imamima na frontu?

Takvi susreti se dešavaju stalno i ne samo da se sastajemo već smo zajedno prošli kampove za obuku pre ulaska u zonu vojne operacije. Ovde su sve barijere srušene - mi smo zajedno u rovovima, podzemnim skloništima, prošli smo obuku kako previti rane ili izvući ranjenika iz vatrenog okršaja. Skupa smo u trpezariji, pristavljamo jelo u poljskim uslovima, oni gledaju kako spavam... Onda se iznova sretnemo na frontu, ukrste nam se putevi. Imami razgovaraju i mole sa sa svojim vernicima, a mi pravoslavni sveštenici sa svojim.

Istinsku opasnost vidim u neopaganizmu koji se veštački nameće ljudima u Rusiji, u nekakvim sledbenicima kolovrata, Sunca i energije koji poriču postojanje Boga. To je utiranje puta ka satanizmu.

Teroristički napad u Moksvi smišljen je sa idejom da se unese razdor između muslimana i pravoslavnih. Da li kao autore ovog projekta vidite islamiste ili nalogodavci dolaze iz drugog "gnezda"?

Ekstremizam je stran islamu i istinski muslimani su revnosni u pitanju negiranja radikalizma. Ono što se desilo u Moskvi, bez obzira na namere i cilj neprijatelja, nije opravdalo očekivanja - konfrontacija po nacionalnosti i religiji u ovoj zemlji ne postoji. Uostalom, nijedna religija ne propoveda zločin, terorizam i ubistvo. A kakvi su odnosi među pravoslavnima i muslimanima najbolje se vidi na frontu.

Da li u Kuranu postoje citati koju upućuju na radikalizam, teror i ubistvo nedužnih?

Pa znate, stvar je u tumaču. U pravoslavnoj crkvi ne možete tumačiti Jevanđelje po svom nahođenju jer postoje utvrđeni kanoni. Isto kada je reč o islamu ili judaizmu. Kada neko uperi prstom na hrišćanina ili muslimana i nazove ga nevernikom, on upravo ne poštuje Alaha ili Boga. A za istinske muslimane mi hrišćani smo čuvari knjige. Naravno može se desiti da propovednik svojim autoritetom zainteresuje određenu grupu slabo verski obrazovanih ljudi, i među njima poseje seme mržnje prema, recimo, hrišćanima. Ljudi su poverovali, čuli su isečak iz svete knjige, ali ne znaju da je pogrešno protumačen. U Moskvi postoji mnogo institucija i centara gde se tumači Kuran i istorija islama. Takođe, ima mnogo nedeljnih škola u kojima ljudi stiču znanja iz veronauke. U osnovi, sa detetom o Bogu se treba razgovarati dok je malo.

Kako vojnik u ratu može da ispoštuje Božiju zapovest - ljubi bližnjeg svog? 

Ne radi se o ljubavi prema bližnjem već o ljubavi prema neprijateljima, a to je uočljivo kod naših vojnika. Kada privode zarobljenike koji su ne tako davno pucali na njih, oni se prema njima odnose humano, leče ih, obezbeđuju odeću i hranu. Mučiti zarobljenog neprijatelja je izraz satanske izopačenosti. Razlika u odnosu ukrajinskih i ruskih vojnika prema zarobljenicima je nemerljiva. Ruski ratnik pokazuje svoju hrišćansku suštinu čak i kada ne živi liturgijski ili kada rečima odbacuje Boga. Ali njegov princip života je hrišćanski i to je najvažnije u ovoj situaciji. Mi smo zaista na istom zadatku i svi smo Hristovi vojnici. 

Svedoči li se istina i sa neprijateljem na nišanu?

Naravno, svedočimo istinu čak i kada pucamo, upravljamo projektile i gađamo položaje. Zašto? U zapadnom delu Ukrajine, Lavovu i Ivano-frankovskoj oblasti ljudi koje smo sretali u sovjetskom periodu, u pionirskim kampovima, još tada su bili zadojeni mržnjom i negovali osećaj eksluzivnosti. Od toga do njihove zloupotrebe mali je korak. Danas gledamo na TV kako u Svetoj Kijevskoj Rusiji 600 satanista prinosi neku vrstu krvne žrtve. Među njima ima i pravoslavnih, ucenjenih glava. Ovo nije bratoubilački već bratospasonosni rat.

Da li je kod boraca prisutan strah od smrti?

Pogledajte život svetih bogougodnika. Neko je bio bolestan, neko ubijen. Isti velikomučenik Georgije Pobedonosac, svakodnevno je bio mučen i ismevan, iako odličan vojskovođa. Njegovim imenom, dušmani su plašili svoju decu, ali on nije hteo da baci neko parče mesa kao žrtvu bogovima. Neko bi pomislio tu je kraj, ali on se spasavao. Zato smo mi ratnici Arhangela Mihaila Nebeskog. Naši ratnici i usmrćeni ne umiru već se pridružuju nebeskoj vojsci. Rat se vodi na zemlji, a pobeda je na nebu. Znate za Boga nema mrtvih, jer Bog je sav živ u leto zemaljsko.

Da li pravoslavlje isključuje ili podrazumeva borbu?

Hrišćanstvo je uvek bilo borbeno i da nije tako na ikonama ne bi bilo slika Hrista sa mačem i ne bismo toliko poštovali Arhangela Mihaila ili druge svete ratnike. Uostalom, činom krštenja mi postajemo Hristovi ratnici, a borba je neprestana - od one sa starstima do one sa neprijateljem. Borba se završava kada se zatvori poklopac nad nama i krompir krene da raste iz zemlje. Gospod sa mačem nije tu da nas povede u akciju već zaštiti.